TENISKI SVET GRCA U SUZAMA ZBOG ĐEREA: Laci ogolio svoju dušu kao nikad o gubitku oba roditelja - Videću ih ponovo!

Srpski teniser Laslo Đere u februaru je osvojio titulu u Rio de Žaneiru, ali više od sportskog uspeha pažnju je privukla priča koja se krije iza svega.

Dejvis kup reprezentativac Srbije je izgubio oba roditelja dva meseca pre nego što je napravio uspeh karijere.

- Treba biti smiren i samouveren pre najvećeg trenutka u životu, zar ne? Ja nisam bio. Tresla me nervoza. Zar sam zaista igrao svoje prvo finale na ATP turu samo dva meseca nakon jednog od najgorih dana u mom životu? Nisam bio nervozan zbog sumnji, verovao sam da mogu da osvojim prvu titulu na ATP turu. Dok sam ulazio na centralni teren u Riju, dok je sijalo sunce, a publika me pozdravljala, moje su misli bile svugde. Šta misle moji roditelji? Šta bi mi rekli? Je li zadovoljan moj otac, čovek koji je bio uz mene na svakom koraku moje karijere? Koliko god puta sam pokušavao da se preusmerim na sadašnjost, nisam uspeo da se potpuno fokusiram na meč. Celog mog života moji roditelji i ja radili smo za ovaj trenutak. Otac me od moje pete godine naučio toliko toga o tenisu. Uvek je putovao sa mnom, učio me i pomagao mi. Sve do pre nekoliko meseci, moj otac bio je u svakome mom sećanju na sport. Život se brzo menja i morao sam da naučim da cenim sve, pa i retke prilike kao što je finale na turniru ATP 500 - započe je priču Laslo Đere za sajt atptour.com.

Nije bilo lako momku iz Sente u finalu u Brazilu.

- Na ivici terena sam uspeo da sredim svoje misli i fokusiram se na svoju rutinu. "Servira Feliks Ože-Ajasime", rekao je glavni sudija Mohamed Lajani. Uprkos nervozi, bio sam donekle miran oko finala. Znao sam da me moji roditelji gledaju iako te večeri nisu bili na stadionu. U Riju ni Feliks ni ja nismo pružili svoj maksimum u prvom setu. Posle pet brejkova, uspeo sam da realizujem još jedan i osvojim prvi set. Moja igra u tim je trenucima odgovarala mojim osećajima pre finala. Bio sam srećan jer imam priliku da igram u svom prvom finalu, zato što sam bio siguran da će to da utiče na moju karijeru. Moj plasman biće bolji, a ako pobedim, ispuniću svoj cilj. Ipak, nisam se mogao sasvim da se opustim. Zato i radim sa sportskim psihologom. Pričamo o različitim situacijama koje se mogu dogoditi u meču, pričamo o mojim osećanjima i o tome kako da se koncentrišem na igru. Na primer, ako se osećam rastrojeno, sam sebi kažem ključnu reč ili prođem kroz određenu rutinu koja me vraća u sadašnjost. Ili ako osetim strah, pokušavam da spoznam zašto se tako osećam. Obično se osećam uplašeno ili zabrinuto zato što nisam u sadašnjosti, nego mislim na to koje će biti posledice poraza. Ali zahvaljujući pomoći psihologa, mogu se brzo, u roku od nekoliko sekundi, vratiti u sadašnjost. Prošao sam kroz ovaj proces više puta tokom svih mečeva u Riju, uključujući i meč protiv Dominika Tima, koji je mog trenera učinio ponosnim. Osetio je na treninzima da igram dobro i bilo mi je žao što moram igrati s Timom, jednim od najboljih igrača sveta. Gledao sam na to pozitivno, kao i tokom celog svog života. Možda je ovo dobar trenutak za meč s vrhunskim suparnikom. Tri meča kasnije bio sam u finalu Rija, a posle 41. minuta, kad sam seo na klupu mogao sam lakše da dišem - dodao je srpski teniser.

Otac je bio glavni krivac što je mali Laslo postao teniser.

- Moj otac Čaba nije ni sanjao da će imati sina profesionalnog tenisera. Voleo je fudbal i igrao za lokalni klub u Senti, mom rodnom gradu. Kada mi je bilo pet godina, njegova strast prema tenisu naterala ga je da nauči da igra. Moj otac gledao je legendarne igrače iz mog ranog detinjstva, Pita Samprasa, Andrea Agasija i Gorana Ivaniševića iz Hrvatske i postao vatreni navijač. Kada sam počeo da treniram tenis, to sam postao i ja. Išao sam s ocem na zemljane terene, dali bi mi reket i lopticu pa sam udarao o zid. Počeo sam da treniram i posle dve godine rada s ocem, svi su shvatili da sam dosta dobar. I meni se to svidelo pa sam s ocem počeo da putujem po turnirima širom zemlje. Barem tri vikenda svakog meseca vozili bismo se Srbijom, u Beograd, Novi Sad, Pančevo, Kraljevo, Suboticu i Kikindu. Otac bi vozio, a ja bih spavao na zadnjem sedištu. Ostajali bismo u subotu i nedelju, a ako bih ušao u finale, onda i ponedeljak. Kad si klinac i sportski početnik, pobede ti znače više nego što bi trebalo, a porazi bole više nego što možete da zamislite. Moj tata je uvek pokušavao da drži ravnotežu. Tešio bi me kad bih izgubio i ohrabrivao kad bih pobedio. Moje detinjstvo, međutim, nije se vrtelo isključivo oko tenisa. Sećam se kako sam kao vrlo mali posećivao svoju baku po majci - ispričao je srpski teniser.

Kroz razne turbulencije su prolazili život i karijera Lasla Đerea, počev od njegove 15. godine.

- Moja baka uvek je sama mesila testo i pravila testeninu. Kad bismo došli u posetu, davala je mojoj sestri Judit i meni po komadić testa kako bismo se igrali. Mesili smo testo, sekli ga i presavijali, ali ga nikad nismo jeli. Tada to nisam znao, ali tokom tih poseta baki rodila se moja ljubav prema kuvanju. Kada sam imao 15 godina moja je teniska karijera napredovala. Tada sam saznao da moja mama Hajnalka boluje od raka. Pojavio se u debelom crevu, a u vreme kad joj je dijagnostikovan, u novembru 2010. godine, rak je već bio metastazirao. Umrla je 17 meseci kasnije. Imala je 44 godine. Ja sam imao 16 i ostao sam bez mame. Pet godina posle smrti moje majke igrao sam najbolju godinu karijere. Naša tročlana porodica, moj tata, sestra i ja, uspeli smo da se oporavimo od mamine smrti, a 2017. godine na terenu nikad nisam bio bolji. Izborio sam pet finala na ATP Čelendžer turu i osvojio svoju prvu titulu na čelendžerima. Poboljšao sam poziciju za gotovo 100 mesta i prvi put godinu završio u Top 100. Osećao sam kao da se sav rad mojih trenera, moga tate i mene isplatio. Iako mi otac nikad službeno nije bio trener, uvek mi je pomagao poput trenera i vodio moju karijeru. Pravio je moj raspored i zajedno bismo odlučivali na kojim ću turnirima igrati. Vodio je logistiku, kupovao avionske karte i odlučivao o itinereru do turnira. Bio je i na većini mojih mečeva. Sećam se kako je stiskao šake kad sam 2017. godine igrao kvalifikacije na Rolan Garosu. Kad je bio na mečevima, osećao sam njegovu podršku, ali čak i kad nije mogao doći, znao sam da gleda. Nakon meča, kad bih pogledao mobilni telefon, prvo što bih video bila je njegova poruka, bez obzira na ishod meča. "Izvrsan posao!", "Vrlo dobro!", "Čestitam!", napisao bi kad bih pobedio. Ako bih izgubio, ohrabrivao me: "Tvoja je igra dobra, samo tako nastavi, sve je u redu" Na kraju sezone 2017. izgubio sam u kvalifikacijama za Masters u Parizu. Vraćao sam se kući kako bih se odmorio pre početka napornih treninga za novu sezonu. Bilo mi je drago što mogu da provedem vreme sa sestrom i ocem. Posle nekoliko dana ponovo se sve promenilo - rekao je Đere.

Kao da smrt jednog roditelja nije bio dovoljna, sudbina je htela da srpski teniser ostane i bez drugog.

- Moj tata je imao rak. Rak debelog creva. Isto kao moja majka. Strašne misli ponovno su mi prolazile kroz glavu. Zašto mi se to događa? Zašto se stvari ovako odvijaju? Zar gubitak jednog roditelja nije bio dovoljan? Bol je ostala uz mene nedeljama, mesecima. Da budem iskren, nikad u potpunosti neće nestati. Međutim, ovaj put osetio sam i nešto drugo. Osećao sam veliku odgovornost prema svojoj sestri i ocu. Moj tata bio je glava porodice, a ja sam bio sledeći na redu. Morao sam biti jak zbog njih. Teniski je život dovoljno komplikovan sa stalnim putovanjima i mečevima, ali sledećih 13 meseci bilo je haotično. I dalje sam trenirao i putovao, a kad bih došao kući, umesto da se odmaram, sa tatom sam obilazio lekare i pokušavao da saznam što je moguće više o njegovoj dijagnozi. Želeo sam da mu pomognem koliko god mogu kako bih mu pokazao ljubav i podršku. Želeo sam da provodim vreme s njim. Dao sam sve od sebe, ili se barem tako nadam. Najgori deo tog užasnog perioda bio je u tome što se završio. Moj tata je prošao radioterapiju i hemoterapiju. Ništa nije pomagalo. Umro je u decembru 2018. Bilo mu je 55 godina. Tako sam se s 23 godine ostao bez roditelja. Nikad ne možeš znati kako ćeš se osećati kad ti se snovi ostvare. Satima razmišljaš o tom trenutku zamišljajući sebe kako osvajaš poslednji poen i podižeš trofej. Ali kako ćeš se osećati? U trenutku kad je Feliks forhendom poslao lopticu u mrežu na moju petu meč-loptu, osetio sam olakšanje. Ispustio sam reket, pokrio lice i odahnuo. Nisam mogao da verujem šta se događa. Pokazao sam prstom prema nebu, odakle su me moji roditelji gledali. Dok sam skakao po terenu i mahao publici, oči su mi se punile suzama. Usledila je svečana dodela trofeja. "Želim ovaj trofej da posvetim svojim roditeljima. Pre sedam godina ostao sam bez mame i ovo posvećujem njoj. Takođe i mom ocu, bez kojeg sam ostao pre dva meseca. Moji roditelji su imali najveći uticaj na mene, zbog njih sam danas ovakav kakav jesam", govorio sam dok me je publika podržavala - izjavio je teniser.

Kada je otkrio svoju priču, podrška je počela da stiže sa svih strana.

- Otkako sam prvi put podelio svoju priču, reakcije su bile neverovatne. Mnogi su me podržali na Tviteru, uključujući mog sunarodnika Novaka Đokovića. Tako barem kažu jer ja još ne koristim Tviter. Drugi su mi lično uputili lepe reči, poput Nika Kirjosa koji mi je pri prvom susretu u Indijan Velsu prišao i snažno me zagrlio. Nisam planirao da spomenem roditelje tokom ceremonije, ali osećao sam odgovornost da podelim svoju priču. Osećao sam se dovoljno snažnim da proživim njihovu smrt i nadam se da mogu biti primer drugima koji prolaze kroz teška vremena. Ako veruješ i zaista se mnogo trudiš, doći će bolja vremena. Ko je dovoljno jak, može postići neverovatne stvari. Ako sam ja to uspeo, siguran sam da to može bilo ko. Ponekad se zbog svega osećam kao da mi je 50, ali znam da nisam najnesrećniji na svetu. Svakog dana mislim na svoje roditelje. Oni su me oblikovali iznutra, uticali su na to kako se odnosim prema ljudima i kako se odnosim prema svom životu, ali i spolja, šta radim sa svojim vremenom. Tenis igram zbog svog tate, a opuštam se pečenjem kolača. Zbog mamine strane porodice, moji su favoriti pecivo s cimetom, jabučni drobljenac i čokoladni kolač s bademom. Iz moje borbe izašlo je nešto dobro. Znam svoju svrhu u životu. Moram da igram tenis i da nastavim rad na sebi koji je moja porodica započela pre 20 godina. Mnogi ljudi imaju probleme s kojima se bore. Nikome nije lako. Moram samo da nastavim sa životom. Nedostaju mi tatine poruke nakon mečeva i nedostaje mi majčina ljubav i podrška. Život s njima bio bi lakši. Znam da će doći i moje vreme. Nismo ovde zauvek, niko od nas nije. I ja samo želim da iskoristim vreme dok sam ovde na pozitivan način i da činim dobro koliko god mogu. Ponovno ću videti svoje roditelje, bilo da to želim ili ne. Ali dok sam ovde, samo želim da budem siguran da ću dati sve od sebe i da ću ih učiniti ponosnima - završio je Laslo Đere, 33. teniser sveta.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs)