Na okupu ISTINSKE LEGENDE, KOJE TRASIRAJU PUT BUDUĆIM ŠAMPIONIMA!

Program panela "Putem Šampiona" je podrška roditeljima budućih sportista.

Program „Putem šampiona" Novak Đoković Fondacije, predstavljen u čast Međunarodnog dana sporta ove godine i jedinstven je po tome što pruža važnu podršku roditeljima budućih sportista u vidu edukativnog programa i šire pomoći u njihovom osnaživanju u ovoj posebno zahtevnoj ulozi.

Prepoznat i podržan od strane sve većeg broja eminentnih stručnjaka iz oblasti sporta, sportske psihologije i zdravlja i legendarnih asova, ovaj projekat je u septembru 2021. uspešno okončao prvi godišnji ciklus posebnih radionica za roditelje i javnu prezentaciju kroz medij filma, u kojima su aktivno učestvovali i svoje dragoceno životno, sportsko i stručno iskustvo podelili sa učesnicima i osnivači Fondacije – Novak i Jelena Đoković.

Na obraćanju tokom panela, Sonja Vasić je poručila:

"Imam dosta karakterističnu sportsku priču, dolazim iz porodice gde je tata sportski radnik. Sestra i ja smo poželeli da se bavimo košarkom. Bio mi je prvi trener, dugo godina mentor. Mama je bila protivravnoteža koja se trudila da se ne zapostavi škola. Možda nije videla da ću biti košarkašica, ali u najtežim momentima bili su mi uz sestru najveći oslonac za sve. Trudili su se da ne uzletim, ne promenim se, tu se vidi koliko je bitna uloga roditelja, da budu tu uz dete, da znaju dokle mogu da ga guraju", kaže Sonja.

Željko Obradović je pričao o svojoj ulozi u timu Partizana.

"Rekao sam im, uvek će vas gledati kao igrače Partizana. Dolaženje i kašnjenje na trening, sastanke, odlazak na spavanje, sve je to bitno za jedan tim. Autoritet je uvek nešto drugo. U početku karijere nisam spavao. Znao sam da će za svaku vežbu igrači imati pitanje. Jedini autiritet je autioritet znanja. Sonja to može da potvrdi. Igrači su svesni koliko trener može da ih nauči. Sve se svodi na to da budete korektni prema svima i da im omogućite korektan tretman. Timski sport je drugačiji, uvek je bitno da autoritet znanja bude presudan u našim odnosima".

Novak Đoković je postigao mnogo u svetu tenisa, ali kaže da to ne bi mogao bez podrške roditelja.

"Uloga roditelja je najvažnija. Pogotovo kod mladog čoveka. Svi očekujemo da će podrška oba roditelja biti tu. Obično je tu uloga oca ta koja to prati, u mom slučaju je bilo tako, dok je majka uvek stub familije. Ona održava kuću, kako majke to znaju. Požrtvovanost mojih roditelja i njihov timski rad, jer nisu mogli da budu uvek tu sa mnom, bili su jaki, uvek su se organizovali da daju maksimum. To je bilo presudno. Oni su nam prvi mentori, na njih se ugledamo na početku karijere sa sedam osam godina. Tad ne znamo šta je to karijera, tad počinjemo da se bavimo zato što smo se zaljubili u taj sport. To nas čini radosnim, želimo da budemo tu", kaže Đoković.

Propusti roditelja pri disciplinovanju i vaspitanju dece jako su bitni.

Željko Obradović kaže da on ima poseban zahtev kada počinje da radi sa igračima.

"U početku tražim da se radi psihološki profil dece. To je nešto što ih objašnjava pojedinačno. Imao sam prilike na pripremama na Zlatiboru da to što vidim na papiru, što je napisala doktorka, vidim i na terenu. Tu se vidi što su počeli da igraju košarku, kako reaguju na bol, povredu, provokaciju... Onda je meni kao treneru mnogo jasnije i znam šta mogu da očekujem. Roditelji treba da urade sve da se deca bave sportom, ali ne smeju da ih teraju i biraju umesto njih. Dete treba samo da izabere, neuporedivo je bolje da se bavi sportom nego da je uz uređeje koji su im dostupni".

Novak je istakao da je mentalni sklop izuzetno važna stvar.

"Činjenica je da smo svi različiti. Sonja je rekla da je okruženje bitno. Imao sam sreće da prevagnem na pravu stranu i to mi je dalo reputaciju. Nema čarobnog napitka, određena vežba, šah. To je kombinacija stvari i raznih faktora koji utiču na konstrukciju mentalnog sklopa mladog čoveka. Imao sam sreću, ali mislim da se danas previše koristi to da je neko genetski predisponiran da bude šampion. Previše se time opravdava što neko ne može nešto da dostigne. Ako želiš nešto da uradiš pronaći ćeš način, ako ne, pronaći ćeš izgovor. Ja sam sa sedam godina imao viziju da želim da budem najbolji na svetu, ali i da imam sreću da su tu moji roditelji. Otac je imao ogromnu snagu i veru u mene, pričao je da on nije to stekao prirodno, jer nije imao veze sa tenisom, ali je on po meni uz majku postupio pametno, jer je išao do najstručnijih ljudi da ih pita za mišljenje. Imali smo sreće da do 12 godine odem kod Jelene Genčić i Nikija Pilića. Jelena je trenirala Moniku, Gorana Ivaniševića, za mene je najveći trener bila. Rekla je da nije videla veći talenat od Monike Seleš, ali da vidi da i ja mogu da dosegnem velike visine i to je dalo veru mom ocu. Sreća jeste faktor u životu, ali čovek često ima alat da je izazove. Pitanje je koliko želiš i koliko si predan da ostvariš svoje snove", kaže Đoković.

Espreso/B92