ESPRESO INTERVJU, DUŠAN DŽAKIĆ: Otkrio nam je zašto je umalo odustao od svega i zašto je KNJIGU posvetio psu

Dušan Džakić je jedan od naših najboljih boraca i uvek više nego zanimljiv sagovornik.

U MMA je debitovao još kraje 2005. godine protiv Emanuela Ćibarića, a od tada je njegova karijera išla uzlaznom putanjom. Karijeru je završio sa skorom 22 pobede i 12 poraza, a njegov poslednji meč, bio je protiv Danijela Bojke Aranđelovića koji je održan u Štark areni pred beogradskom publikom.

Naš proslavljeni borac, sada uživa u životu. Nastavio je da se bavi sportom, ali kao trener u njegovom sportskom centru u Zemunu. Opušta ga priroda, druženje i kako je sam istakao želja da drugim ljudima prenese svoje iskustvo. Nedavno je napisao knjigu ,,Jedna priča, jedna nada'' koja govori o bolesnom psu za koga je naš borac bio veoma vezan.

Kako provodiš vreme usled koronavirusa?

- Ništa se drastično nije promenilo sem što smo imali zabranu da radimo dva meseca na početku pandemije kada su bile najveće restrikcije, vreme sam provodio kući, bavio sam se vrtlarstvom, koji je inače moj hobi. Počeo sam ponovo da treniram, ovog puta nije MMA, bavim se nekim drugim sportom, ali o tome ću tek kada se takmičenje koje je zakazano za 8. maj završi. Tada ću da objavim koji je sport u pitanju.

Za koronu nemam izgrađeno mišljenje. Ona je tu, pa je tu. Mi se protiv nje jedino možemo baviti na načine koji su nam poznati. Ne bih da zvučim kao teoretičar zavere, ali, osim što je ona prisutna kao virus, mislim da se iza toga krije nešto drugo.

Zbog čega si počeo da treniraš MMA?

- Svi smo kao klinci još u osnovnoj školi maštali o . Devojčice su uglavnom maštale da budu manekenke, a muškarci su uvek želeli da budu vatrogasci ili policajci. Uzroke bavljenja MMA mogu da nađem u detinjstvu gde sam želeo da se istaknem u polju ,,superheroja''. Kao mali sam bio fasciniran Brus Lijem, Žan Klod Van Damom i to mi se dopalo. Onda sam krenuo da treniram karate sa 10,11 godina, nakon toga sam prešao na kik boks, a sa 17 godina sam prešao na MMA jer mi se to jako dopadalo. Tu sam počeo da gradim karijeru, a pre dve godine sam se povukao.

U medijima si govorio da si trenirao fudbal i košarku i da smatraš da treba ,,gurnuti'' novac da bi se izgradila karijera?

- To nije moje mišljenje, već je činjenica. Širok spektar stvari utiče na to. Znam mnogo ljudi koji su bili ogromni talenti, ali da nije imao ko da ih gurne finansijski i oni su nažalost morali da prekinu karijere. Sport je dobra stvar ali ima svoje loše strane. Postoji snimak gostovanja Novaka Đokovića na Studiu B, gde je kao dečak tražio da ga neko sponzoriše u zemlji. Niko nije hteo, uložili su u njega u inostranstvu i zato je sada tu gde jeste.

Kako si emotivno doživeo svoj prvi meč?

- Prvu borbu sam doživeo kao jako veliko razočaranje. Dok sam trenirao kik – boks, šest ili sedam puta sam bio prvak Srbije i Crne Gore u juniroskoj konkurenciji, a bio sam i u reprezentaciji. Kao dopunu kik – boksa išao sam na treninge boksa kod čuvenog Slobe Radovića. Tu sam upoznao mnoge MMA borce, ali sam upoznao i jednog menadžera za MMA koji je radio dobro za sebe i za svoj džep, ali loše za takmičare. On mi je, kada sam imao 16 godina prišao sa pričom da ću ja sve njih da bijem, da ako me neko obori na pod da samo ustanem i da ga nokautiram jer ja sam šampion u kik – boksu. Podigao mi je ego i pristao sam na borbu u MMA. Otišli smo u Hrvatsku, borio sam se protiv gospodina Emanuela Ćiparića koji je već tada bio iskusan MMA borac. Kako je borba krenula, oborio me je na pod. Govorio sam u sebi sad ću ja da ustanem, međutim, to se nije desilo. Tada sam video šta je džiu džica kao jedan od segmenata i sportova koji čine MMA. Završio me na polugu ruke, a da ja nisam znao ni naziv te poluge. Onda sam shvatio da je mene taj menadžer doveo na ,,klanje''. Bio sam plaćen određenu svotu novca, ali sam bio uporan i ostao u tom sportu i naučio kome verovati, a kome ne. Nakon nekog vremena sam saznao koliko sam zapravo novca trebao da dobijem, a koliko sam dobio. Tu razliku je uzeo taj menadžer. Upropastio je mnoge karijere. Ne želim da govorim ništa ružno, nažalost on više nije živ. Zato savetujem svima koji žele da se bave sportom da dobro razmisle kome će da pruže svoje poverenje, a u neku ruku i svoj život.

Koja te borba čini najponosnijim, a koju smatraš da je bila prelomna u tvojoj karijeri?

- Borba protiv gospodina Ertena Balabana u organizaciji WFC, u tom trenutku najjačoj organizaciji na evropskoj MMA sceni. Uspeo sam da ga savladam, ušao je kao favorit u borbu, borba je trajala tri runde po pet minuta. Bilo je dosta neizvesno, ali sam na kraju uspeo da ga pobedim

Izdvojio bih borbu protiv gospodina Bojana Kosendara. To je bio težak i brutalan meč. Tu sam video da granica ne postoji. Borio sam se do poslednjeg daha. Imao sam dve borbe. Prvu borbu sam pobedio ja, drugu je pobedio on. Te dve borbe su mi bile test, kako fizički, tako i psihički.

Da li si u nekom trenutku pomišljao da odustaneš?

- Jesam sa 17 godina, kada sam vama i vašim gledaocima objasnio šta se dogodilo. Kasnije sam upoznao gospodina Jovana Manojlovića poznatijeg kao Kameni koji je bio i trener i menadžer. Vodio je dosta računa o svojim borcima. Zahvaljujući njemu, nastavio sam da se bavim MMA sportom i nastavio da beležim rezultate koji su me proslavili.

Da li postoji adrenalin koji stvara želju za vraćanjem u ring ?

- Zbog tog manjka adrenalina sam se i penzionisao. Više ne osećam želju da povredim protivnika, odnosno nema te želje za takmičenjem. To ako nema, vi u ovom sportu nemate šta da tražite.

Pretposlednju borbu koju sam imao, protiv gospodina Danijela Aranđelovića bila je dokaz toga. Nisam uputio nijedan udarac, već sam ga oborio na pod. Imao sam desetak pozicija iz koje sam mogao da završim borbu. Udario sam ga samo jednom po zadnjici zato što je pričao neke ružne stvari. Savladao sam ga gušenjem.

Ostvario sam se onako kako sam i zamišljao, ostvario sam se poslovno s obzirom da uspešno vodim sportski klub. Nema više adrenalina, ponekad, dok gledam mečeve svojih prijatelja, dešava se da mi se oznoje dlanovi i poželim da se vratim, ali to je samo tog trenutka.

Kako gledaš na ,,trash talk'' i da li misliš da tu ima foliranja?

- U svakom individualno sportu postoji prećutni ili otvoreni animozitet prema protivniku. Ko god se bavi pojedinačnim sportom, bavi se time da bi bio najbolji. Mnogi borci iz te želje za pobedom počinju da vređaju protivnika. Neki to rade podsvesno, neki namerno, a u većini do toga dođe spontano.

U većini je to prava stvar, u manjem broju slučajeva je odglumljeno da bi borci dobili gledanost od strane publike. Nekada to prevazilazi granice sporta. Upravo zbog toga sam se i povukao jer nemam želju da vređam ljude kao nekada. Ovim putem bih iskoristio priliku da se izvinim svim ljudima koje sam uvredio, opsovao ili učinio nešto loše tokom svoje karijere.

Kod Vase Bakočevića je to prava stvar. On jasno protivnicima daje do znanja da ih ne voli. To je jednostavno njegov stil.

Meč protiv Lungrika u Češkoj. To je meč gde si zadobio povredu oka, a moglo je da prođe mnogo gore od toga...

- U meč protiv gospodina Bohumila Lungrika, ušao sam kao under dog, tj. kao autsajder. Ušao sam spreman u meč, ali borba se nije odvijala onako kako su organizatori zamišljali. U jednom trenutku, on je mene slučajno udario u potiljak, video je da mu sudija to toleriše. Onda me je ponovo udario u potiljak. Udarci u mom sportu koji nisu dozvoljeni su oni koji se zadaju u predelu potiljka, u predelu kičme i u predelu genitalija.

Ukoliko se dogodi udarac u potiljak, može da se dogodi izliv krvi na mozak i da dovede do smrti, može da utiče na gubitak sluha, da ostanete nepokretni ili da izguubite vid na jednom ili na oba oka.

Meni se desilo da sam izgubio vid, a već danas ne vidim 90 posto na jedno oko. U početku je to bila manja procentualnost, ali kako su godine prolazile, povreda se pogoršavala i danas vidim samo deset posto na jedno oko.

Borba je prekinuta, posle meča mi je bilo loše. Odmah sam došao u Beograd, u Klinički centar gde su ustanovili ablaciju retine. Nakon toga je prošlo deset operacija.

Iz svega treba izvući nauk i pouku.

Kako komentarišeš skidanje i vraćanje kilaže?

- To je sastavni deo sporta. Ok je skinuti kilogram – dva. Meni se dešavalo u fight kampu da sam za sedam dana merenja izgubio po šest ili sedam kilograma. Tu se većinom izgubi količina vode u telu, to može da dovede do toga da mišići i bubrezi dehidriraju i da se javi problem sa srcem.

Meč protiv Sofijana Benčore 2007. godine se nije održao u prvobitnom termimnu, upravo zbog neprofesionalnosti francuskog borca, s obzirom da nije skidao kilograme i nije se pojavio na merenju.

- On se nije pojavio na merenju što je mene iziritiralo. Organizacije zakažu borbu i dogovoren je meč npr. do 77 kilograma. Sve se zakaže i organizuje. Onda se ja pojavim na merenju sa 77 kilograma, a on se ne pojavi. Nakon toga odem kući, onda dobijem poziv gde mi kažu da je prošao merenje ili ga slikaju na vagi koja je podešena. To se u organizacijama dešava. Toga sam se plašio, to se dogodilo. Nije se pojavio na merenju.

Pojavio se sutradan na meču, slavio sam pobedom prekidom pred kraj prve runde.

Ko se najviše ističe na domaćoj sceni ?

- Ne pratim mnogo domaću scenu, pa ne bih komentarisao. Neminovno je da ću pratiti Vasu, jer mi je pre svega prijatelj. Aleksandar Ilić je isto tu. Druge ne bih komentarisao. Ima momaka koji su se ostvarali.

Šta misliš o Aleksandru Rakiću?

- Srbin koji se takmiči za našu zemlju, ali živi u Austiji. On je najbolji, nema polemike. Biće šampion sigurno, a taj dan se bliži. U UFC-u u kategoriji do 93 kilograma. I veliki je gospodin pre svega.

Kako komentarišeš to što je Vaso Bakočević počeo da se bori u ,,bare knuckle'', odnosno borbi bez rukavica?

- Dosta tvrd sport, u njegovom stilu. Bojim se da se ne povredi jer su otvorene šake i dolazi do divljeg mlaćenja.

Da li ceniš Konora Mekgregora kao borca?

- Ne cenim ga uopšte, ni kao borca ni kao čoveka, to sam ponovio više puta. Postoji više razloga za to.

Jedan od poslednjih incidenata je bio kada je bio u pabu gde je častio goste viskijem. Jedan gospodin nije želeo da primi piće, a ima oko 83,4 godine. Konor Mekgregor je prišao i udario ga u glavu.

Osvanile su fotografije sa drugom gospođom, prevario je ženu. Na konferencijama za medije pije alkohol, daje pogrešan primer klincima.

U jednom trenutku je uvredio suprugu Kabiba Nurmagomedova. On je islamske veroispovesti. Na jednoj fotografiji je njegova supruga nosila maramu, kao vera nalaže, a Mekgregor je ispod slike napisao ,,tvoja žena je peškir''. To je već vređanje na verskoj osnovi, plus udara na porodicu.

Šta misliš o svesti ljudi o MMA sportu u Srbiji i da li misliš da ima široku bazu ljubitelja tog sporta?

- Mislim da nema široku bazu ljubitelja sporta, ima široku bazu ljudi koji su čuli za taj sport, a postoji veliki broj ljudi koji kritički gledaju na taj sport. U novinama se pojavi senzacionalistički naslov, stave da je MMA borac upucao nekog, itd. Postoje mnogo boraca iz Srbije iz mog sporta kojima nađu pištolj ili prebiju nekog. Oni nisu dobar primer za naš sport i zahvaljujući njima MMA sport dospeva na naslovne strane.

S obzirom da si završio MMA karijeru i mir nalaziš u vrtlarstvu. Odakle ljubav prema tom neobičnom hobiju ?

- Priroda je tvorevina. Mir nalazim u Bogu. Bog je ljubav. Zapovest - ,,Ljubi bližnjeg svog kao samog sebe'' objedinjuje sve ostale zapovesti.

Mir pronalazim u Gospodu, a jedna od stvari koji je Gospod stvorio je priroda. Volim da provodim vreme u prirodi, to me ispunjava. Napravio sam privatni zoo vrt, botaničku baštu u dvorištu. Tu gajim dosta biljaka i životinja. Dosta prijatelja tu dolazi tokom letnjih meseci. Naravno, vrt je otvoren i za prijatelje koje površno poznajem, a koji izraze želju da dođu.

Poznato je i da si ljubitelj životinja. Da li misliš da napraviš neko sklonište za ugrožene životinje?

- Ne, zato što to iziskuje mnogo vremena i obaveza. Čovek mora potpuno da se posveti tome. To ne mogu zbog posla koji radim u svom sportskom centru. Provodim vreme ostvarujući neke nove poslovne poduhvate. Koliko mogu, pomognem. To što podelim na instagramu, to je mizerno. Ljudi koji su uticajni na instagramu, ne dele takve stvari jer misle da će smoriti pratioce. Mislim da su društvene mreže neka oruđa kojima mi možemo da prenesemo neku poruku. Gledam da iskoristim to što više mogu.

Koje životinje imaš u svom vrtu a koje bi želeo da udomiš?

- Sve životinje koje imam su ili udomljene sa ulice ili donete iz loših uslova u kojima su bile. Imam papagaje, kornjače, ribe, patke, psa, mačke. Od egzotičnih biljaka imam biljku mesožderku, palme, banane, bambuse i neke autohtone vrste sa naših prostora.

U hrvatskom podkastu si pominjao da si izrazio želju da naučih od našeg poznatog vrtlara, međutim, on to nije prihvatio. Da li postoji sujeta i u tom poslu ?

- Generalno mislim da u svakom poslu postoje takve stvari. Mislim da se pogotovo u poslovnim sferama dešavaju takve stvari gde ljudi ne vole konkurenciju.

Obratio sam se jednom čoveku da mi pomogne oko vrtlarstva, a on me je ohladio najstrašnije. Tada sam mu rekao da se bavim MMA sportom i da mogu da mu uradim reklamu. Promenio sam ploču, rekao sam mu da mogu da uradim reklamu, ali mi se to zgadilo. Da on neama neke koristi ne bi mi pomogao. Kada meni neko pusti poruku za posao ili savet, obrate se, a ja odgovorim kako bih ja učinio u tom trenutku, ali ipak odgovorim.

Nedavno si napisao knjigu ,,Jedna priča, jedna nada''.

- Prvo izdanje je rasprodato, uskoro ćemo raditi drugo izdanje. Knjiga govori o psu koga sam našao na ulici i koje je bilo bolesno. Uspelo je da se izleči uz pomoć mog prijatelja Andrije koji drži veterinarsku ambulantu ,,Vet Planet''. Spasili su psa da ne ugine, jer je imao ogromne tumore po telu. Živeo je kod mene u zaista sjajnim uslovima.

Šta te je navelo na pisanje?

- O tom psu razmišljam bukvalno svaki dan. Ne postoji dan da ne pomislim na tog psa ili na vreme provedeno sa njim. Želeo sam da tu priču podelim sa svima. Ona je u jednom trenutku dok je bila kod mene otišla, jer je bila otvorena kapija. Objavio sam na instagramu, a objavu da se pas nađe delili su ljudi i iz zemlje i iz regiona. Čak je i Vaša novinarska kuća objavila, takođe. Neko je video da su maltretirali mog psa, a posle par sati sam ga našao. Koga više zanima, neka pročita.

Da li misliš da ljudi koji su istinski vernici moraju da idu na liturgiju ili je samo dovoljno da veruju u Boga ?

- Kao kada bi supruzi govorio svaki dan da je voliš a ne činiš ništa po tom pitanju. Našu ljubav treba da pokazujemo delima. Jedan od načina da se iskaže poštovanje prema Gospodu je da se ide na liturgiju, činiti post kada je to potrebno, činiti milosrđe.

Postoji jedna priča: Pitali su čoveka, recite mi da li ste Vi dobar hrišćanin? On je odgovorio: Ne znam, pitajte mog bližnjeg. U odnosu sa drugim ljudima, takođe činimo još jednu vrstu liturgiju prema Gospodu, a to je način na koji se ophodimo.

Kako izgledaju treninzi za nekog ko nema iskustva?

- Zavisi od želje klijenta. Prvo je bitna iskrena, onda rekreativno vežbanje dok telo uđe u trenažni proces. Na prvo mesto se stavljaju zdravlje i funkcionalnost tela, a tek onda estetika.

Šta bi savetovao ljudima koji bi želeli da se oprobaju u borilačkom sportu?

- Rekao bih im da dobro razmisle i pre svega uče školu. Svom detetu sigurno neću da dozvolim da se profesionalno bavi borilačkim sportom. Profesionalni sport od ljudi pravi potencijalne invalide i nezdrave osobe jer se granice za obaranje rekorda probijaju doping sredstvima, ostavljaju trajne posledice, kako za sterilitet i zdravlje, izazivaju različitih tumora. Oseća se konstantan umor. Akumulacija stresa se javlja nakon nekoliko godina, onda se javljaju problemi sa kičmom, kolenima, sa konstantnim glavoboljama. Profesionalni sport je škatljiva tema, a ko bi voleo time da se bavi, morao bi dobro da razmisli. Rekreativni sport je prava stvar.

Koji sportovi su dobra podloga za MMA ?

- Džiudžica je broj jedan za MMA sport.

(Espreso/Marko Petrović)