BIO JE BESKUĆNIK, SADA JE UFC ZVERINA: Najopasniji čovek na planeti nokautirao protivnika za 70 sekundi!

Fransis Nganu, poznatiji kao Predator, nastavio je svoju impresivnu seriju povratka na sam teškaški vrh UFC-a.

Kamerunski borac je na impresivan način savladao Žuniora dos Santosa na UFC spektaklu u Mineapolisu. 70 sekundi je bilo dovoljno Predatoru da patosira rivala.

Jedna greška bila je dovoljna. Dos Santos je na tren okrenuo leđa, kako bi se izvukao iz nezgodne situacije, ali dobio je kroše, pa još jedan u bradu i tu je bio kraj.

Borac poreklom iz Kameruna izgleda zaista zastrašujuće. Visok je 194 centimetra i ima 115 kilograma! On je definitivno nešto najstrašnije što možete videti z ringu. Kreće sa kao borac iz srednje kategorije, a ima pravi ubilački instinkt, nema milosti prema protivnicima.

Nganu je zvanično vlasnik najrazornijeg udarca na planeti. Sa 129.000 jedinica registrovanih na merenju na UFC institutu u Las Vegasu, daleko je nadmašio 114.000 Tajrona Sponga.

Pre samo pet godina Fransis je bio očajni izbeglica iz Kameruna, koji je spavao na ulicama Pariza. Nije imao bukvalno ništa u životu, osim ogromne snage i sna...

Ako mislite da je teško biti beskućnik u Parizu, sam Nganu će vam reći da ima i težih stvari. Mnogo težih. Kakvo je, na primer, bilo njegovo detinjstvo u Kamerunu.

Čak i danas, kad živi u ogromnom luksuznom stanu sa čije terase puca pogled na kanjon pored Las Vegasa, Nganu se seća svakog momenta očaja iz kog je došao na vrh sveta.

- Ovo ne znači ništa - pokazuje na kožni kauč, stakleni sto i ogromni skupoceni televizor. - Ja ne mogu da dozvolim sebi da mi ovo bude dovoljno. Ovo je dobra stvar, ali meni nije dovoljno. Ja želim nešto veliko, najveće. Ne smem da stanem - govorio je Fransis.

Dok priča o svom detinjstvu u Kamerunu, ova ljudina koja se ničega ne plaši izgubi se, pogled mu odluta, i guta reči. Iako tečno govori tri jezika, nije mu problem jezikča barijera. Problem je što ne ume da odgovori na pitanje "kakvo ti je bilo detinjstvo u Kamerunu".

Njegov rodni gradić u Bati zvali su "selo peska", po proizvodu koji su skupljali, prodavali i od njega živeli.

Kad je Nganu rođen, u septembru 1986. godine, u Kamerunu nije postojao nacionalni obrazovni sistem. Rođen je u siromašnoj porodici, pa je, čim bio sposoban, počeo da radi, kako bi porodica imala šta da jede.

- U Kamerunu deca imaju velike probleme. Oni misle da je sve već izgubljeno, i pre nego što su se rodili. Čini im se da im nije dozvoljeno ni da sanjaju. Nije im dozviljeno da budu ambiciozni. Onda oni samo prihvate da budu žrtve sopstvenih života - emotivno je govorio Nganu.

Kad je imao 6 godina, Nganuovi roditelji su se razveli, a on je od tada živeo po kućama rođaka, zajedno sa majkom, trojicom braće i sestrom.

- Deca sa kojom sam živeo me nikad nisu ostavljala na miru. Uvek su me maltretirali. Vikali su da sam iz loše porodice, uvek su me podsećali da sam stranac u njihovim kućama - kaže Fransis.

Gledajući mamu kako se muči kako bi zaradila dovoljno da prehrani njega, braću i sestru, motivisalo je silno malog Fransisa da učini nešto sa sopstvenim životom. Budući da se odmalena bavio fizičkim radom, a da je bio visok i snažan, odlučio je da se okuša u boksu.

- Kad god mi je teško na treningu, kad god poželim da odustanem, samo zamislim mamu kako je bolesna i kako nema para da plati lečenje u Kamerunu. Ja se borim ne za sebe, nego za živote svoje porodice, koja je ostala tamo - priča on.

Niko, naravno, nije uzimao Fransisa za ozbiljno, njegov trening niti fascinaciju sa Majkom Tajsonom. U selu nikad niko nije bio profesionalni sportista, i svi su se smejali njegovim planovima.

- Svi su mi pričali da sam lud. Vikali su mi, smiri se, čoveče, preveliki su ti snovi - seća se Nganu.

Sa napunjenih 12 godina, Fransis je počeo da radi kao sakupljač peska. Provodio je sate, i sate, i sate lopatajući pesak i tovareći ga u kamione, koji su ga vozili u gradove, da bi bio upotrebljen na građevini. Ponekad bi mali Fransis ceo dan proveo do kolena u vodi, skupljajući pesak sa dna reke. Drugim danima bi bio na dnu kamenoloma, sa čijih litica su često padale stene i ubijale njegove kolege.

Činilo se da je tu, na početku, i kraj puta za Nganua. Drugi su, međutim, očekivali da mali Fransis, snažan i razvijen, krene očevim stopama. Tata, poznat kao opasni ulični borac i snagator, bio je strah i trepet u selu, i sada su svi mislili da dobija naslednika.

- Imao je lošu reputaciju. I zato su mi svi govorili, kad bi me videli - bićeš ti isti kao svoj otac. A ja sam mrzeo to osećanje. Stideo sam ga se. Rekao sam sebi da nikad neću postati kao on, nikad - iskren je Nganu.

Posle decenije rada na skupljanju peska, Nganu odlazi u Dualu, najveći grad u Kamerunu, i zapošljava se kao fizički radnik u industriji odeće.

Sa 22 godine, konačno počinje da trenira boks, između smena na svom novom poslu.

Radio je danju, trenirao predveče, spavao između toga, i tako nekoliko godina. Posle sparingovanja sa svim borcima u Duali, i njemu i svima je bilo jasno da je nadrastao ovu sredinu, i da nešto veće, ono što je želeo, može da postigne samo van Kameruna.

Tada je počeo da kuje planove o odlasku u Francusku.

- Ljudi su mi govorili: ti misliš da je Evropa kao raj. E pa nje raj. A ja bih im odgovorio - meni ne treba raj. Ja ću da se borim. Ja ću da se borim za sve o čemu sanjam - priča Nganu.

Prvog dana u Parizu, Fransis je naučio tri stvari: gde da jede, gde da spava, i gde da ide na bokserski trening.

Plan mu je bio jednostavan: prolazio je kroz razne krajeve grada i pitao bi ljude gde je najbliži bokserski klub. Kad bi pronašao neki, ulazio bi unutra i govorio bi:

- Doselio sam se ovde tek, nemam gde da spavam i nemam novca. Ali nisam došao da prosim. Samo mi treba da treniram negde, jer ja ću biti šampion sveta - govorio bi.

Nganu je ubrzo našao pravog trenera, koji ga je pustio da trenira u njegovoj hali, i da spava unutra. On mu je dao i 50 evra, da kupi ranac, majicu, peškir i šorts.

- Nisam imao zavoje za ruke, gumu za usta, ništa nisam imao, ali b*leo me je k*rac za to. Samo sam želeo da počnem, da krenem. Trener je bio impresioniran Nganuovim bokserskim umećem, ali su mu ljudi govorili da, ako želi više para, počne da se bavi sa MMA. Boks je, govorili su, zatvoren svet, i bez veza sa moćnim promoterima nema para.

Ipak, iako je bio idealan za MMA, Nganu je još uvek želeo da bude bokser, jer to mu je bio životni san. Tek posle 5-6 lakših borbi u MMA, i posle novca koji je zaradio, a koji je mnogo veći od novca koji bi zaradio u boksu, Nganu je prelomio.

Uskoro je Nganu počeo ozbiljno da se koncentriše na MMA, i protivnici su padali jedan za drugim. Vrlo brzo niko u Francuskoj nije hteo da se tuče s njim.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs)