TANJA PETROVIĆ ZA ESPRESO: Politika Karate saveza mora da se menja! Ako budu 4 takmičara u Tokiju, bićemo srećni!

Kada se u karate svetu pomene ime Tanje Petrović odmah se pomisli na uspeh. To je žena koja je osvojila skoro sve u ovom borilačkom sportu. Skoro sve pošto nikada nije učestvovala na Olimpijskim igrama, imajući u vidu da će karate debitovati na najvećem svetskom sportskom događaju u Tokiju 2020. godine.

Kako je 2019. godina predolimpijska i kako sportiste u svim sportovima očekuju borbe za olimpijske norme, Tanja Petrović je idelan sagovornik za analizu trenutnog stanja u karateu i ocenu ko bi mogao od srpskih karatista da se nađe u avionu za Tokio.

Za početak da upoznamo malo naše čitaoce sa Tanjom Petrović - 27 puta državni prvak, prvak Balkana, prvak Amerike, bronzana na Svetskim prvenstvima 1992. godine i zlatna 2001. godine, osnivač KK Nipon i Matijina i Tarina mama. Ja ne znam da li ima još nešto što bi mogli da pomenemo.

- To je najvažnije - rekla je kroz smeh ova šarmantna dama na pomen imena svoje dece i dodala - Znate kako, rezultati se zbrajaju i predstavljaju kao jedan džak pun medalja, ali suština je ono što je iza toga, ona druga strana medalje, a to su iskustva i prijateljstva. To je nešto što traje i što obavezuje da se nekom drugom preda. To recimo niste nabrojali, ali to je ta vrhunska vrednost posle ovih 40 godina bavljenja karateom - rekla je Tanja Petrović.

Zar već ima toliko?

- Pa ima. Evo, 1978. godine u septembru sam ja počela da vežbam karate. Imala sam 11 godina, a evo sada imam klub koji je samo 20 godina i jako puno dece koja su prošla kroz klub, puno iskustava sa drugim reprezentacijama kao što je Iran, Kanada, Japan i mnogo prijatelja iz sveta karatea - dodala je.

Recite mi sad, bili ste mala devojčica, 11 godina, kada ste počeli. Šta vas je motivisalo da počnete da se bavite karateom? Šta je bilo to što je maloj Tanji reklo: E, ovo je sport za mene? Devojčice uglavnom idu na odbojku, gimnastiku…

- To doba se nije razlikovalo u predrasudama. Kao što ste rekli, devojčice su igrale lastiš za vreme odmora, dečaci su igrali fudbal. U nekim klubovima devojčice su uglavnom išle na ritmičku gimnastiku, odbojku i tako neke sporte gde je već bilo uvreženo shvatanje da je za devojčice, jako slabo za borilačke sportove. Zapravo, tad je već počelo u tom nekom ženskom smislu da se razvija učešće devojaka. Mada su postojala evropska i svetska takmičenja u katama, tu je recimo Bojana Šumonja i ostale devojke tada su već uzimale evropske medalje, ali nije bila disciplina devojke u borbama. Šta je mene kao dete koje je raslo u dvorištu škole okruženo sportom, okruženo aktivnostima, penjanjem na drveća... Život starijeg brata je jako puno uticao na mene, onda sam ja bila deo ekipe i u fudbalu Vladanove i u svim tim sportskim aktivnostima koje, eto, možda i nisu bile za devojčice, mene je to tako usmeravalo. Bila sam odličan đak i nije mi bio problem da budem i u sportskim aktivnostima na ulici, u dvorištu i u školi. U jednom trenutku kad smo se skupili igrali smo klikere u dvorištu škole, kroz prozor sale sam ugledala bela kimona i ljude tada. To su bili ljudi od 20 i nešto godina, minimum studenti i stariji koji su počinjali ili već vežbali karate. Nas jedno devet je stajalo ispred prozora i gledalo u te ljude u belom koji se kreću čudno i proizvode glasove, jako snažne usklike i mene je to privuklo. Tajna me je privukla. Ja nisam znala šta je to. Nisam gledala filmove ni crtane filmove da znam šta je karate i šta su borilačke veštine - rekla je Petrovićeva.

U to vreme su bili popularni filmovi Brusa Lija?

- Brus Li, tako je. Mada u mom životu on još uvek nije došao na scenu. Tako da je meni ta slika u belom kimonu bila jako nova i baš zato što je sad to tajna i neki taj radoznao duh koji bi voleo da istraži. Ja sam se zajedno sa svojim drugarima prijavila već sledeći trening i oni prvo nisi hteli da nas prime uopšte, jer ne primaju decu. Ja sam tad imala 11 godina plus devojčica: "Ti si zalutala. Znaš li ti uopte što si došla", "Znam, da treniram", "A šta?", "Karate", "A šta je karate?", "Ne znam, zato sam došla" - ispričala je Tanja Petrović angedotu kako je počela da trenira karate.

Imali ste razne ponude kada ste već stekli neke uspehe. Bilo je da nastupate za špansku reprezentaciju, malo je falilo da pričamo sa Tanjom Petrović zvezdom akcionih filmova, ali sve ste to batalili i rešili ste da osnujete klub u Srbiji. Šta vas je nagnalo na takav korak? Vreme kada je Nipon nastao nije baš bilo srećno u Srbiji.

- To su devedesete godine kada počinje, 1988. godine je bilo prvo takmičenje interkontinentalno, zapravo kontinentalno u disciplini žene - borbe. Ja sam tada bila peta i kasnije sam nastupala za SFRJ, pa za vreme sankcija za Independent pa rest Jugoslavija kako su nas zvali, pa Srbija i Crna Gora i tako dalje. U to doba kada stvaram svoje najboje rezultate, mesto Srbija odnosno Srbija i Crna Gora je za mene najznačajnije mesto na svetu i ne bih odatle otišla. Sve što ste pomenuli je samo deo nekih ponuda koje su bile i Japan je bio u priči da ostanem tamo i da živim i radim - dodala je.

I Olimpijski komitet Indije je slao ponudu?

- I Olimpijski komitet Indije, Vankuver, selektor Britiš Kolumbije, sve su te ponude pljuštale tada. Međutim, šta je ovo što je meni izazvalo motiv da budem ovde i radim. Upravo to što nama neko nije dao da budemo Jugosloveni, da budemo Srbi ili kako god i da prosto na osnovu svog rada osvajamo ono za šta smo stvoreni. U mom slučaju je to bio karate. Ja sam u to vreme paralelno završavala i Pravni fakultet, ali prvenstveno ta borba i to dokazivanje i borba sa samom sobom, predstavljanje naše zemlje u svetu je meni bila velika inspiracija. Pogotovu u uslovima kada nam je to neko branio, jer, verujte mi, u to doba Marko Nićović je bio predsednik saveza. Zahvaljujući njegovim prijateljstvima sa svetskim vrhom u karateu, mi smo imali mogućnost da putujemo, a onda je naš zadatak bio, prvenstveno moj, jer sam ja negde pokrenula celu tu priču pa onda sve ostale drugove u reprezentaciji da dokažemo da Srbija odnosno da Jugoslavija tada postoji, to je za nas bio najveći motiv. Ja mislim da smo mi bili branioci te priče zato što su apsolutno svima drugima bila zatvorena vrata, ne samo u sportu nego i u umetnosti i u kulturi i politici, naravno. Tako da je neka odgovornost, prvenstveno, i inat u meni postojalo: Zašto sad neko na pravdi Boga vama ne da stavite svoj grb, da dobro misle o vašoj zemlji, jer nema razloga. Mi smo zaista dobri ljudi i jedino što sada imate priliku je ta vaša šansa da kroz kimono i ono što radite, to je borba, dokažete svetu da je drugačije. Eto, to je bio razlog.

Karate klub Nipon nedavno je proslavio jubilej, 20 godina. Šta biste promenili u funkcionisanju kluba za ovih 20 godina? Da li ima nešto čime ste zadovoljni, čime niste, gde možete još da napredujete, čime niste u funkcionisanju kluba?

- Lepo ste to pitali. Ovih prvih 20 godina, zapravo 10, ajde da kažemo da se na 10 zapravo nešto uvek dešava. Kada smo osnovali klub 1997. godine, moje kolege iz reprezentacije, imali smo želju da promenimo nešto, da damo neku svežinu celoj priči. Ja sam sedam klubova promenila i želela sam da napokon napravim svoj klub i da u njemu radimo i stvaramo šampione, decu, apsolutne početnike u koje ćemo da ugradimo neki naš sistem vrednosti, u koji ćemo da ugradimo sva naša iskustva upoznavajući razne kulture i da prvenstveno našu zemlju, a mi smo izuzetno kvalitetni ljudi i da imamo šta da pokažemo u tom borbenom smislu u sistemu etičkih i moralnih vrednosti. Odmah sam znala da će se klub zvati Nipon, to je velika ljubav prema Japanu, Nipon je zapravo naziv za Japan i da taj razvoj ličnosti u našem klubu, taj svestrani razvoj prvenstveno dece, gde od njih stvaramo ljude i putem selekcije i prvake Evrope i sveta. To su bili motivi, međutim, posle ovih 20 goidina zaista se determinisao jedan osnovni cilj, a to je vaspitanje dece kroz sport. Ja sam bila najmlađa sa 11 godina obično su bili ljudi od 20 godina tada je karate univerzitetski sport, a sada imamo decu od 4,5 godine, 3,5 i 4 godine. Kada vi adaptirate program, onda je najvažnija funkcija nas učitelja, mi nismo samo treneri, mi smo učitelji, da vaspitavamo i učimo decu kroz ono što najbolje radimo, kroz sport, kroz karate veštinu. Kako? Pa time što etičke i moralne vrednosti koje smo nasledili kroz bušido kodeks, kroz univerzalni kodeks pravila i principa života, naravno u jednoj velikoj simbiozi i usklađenosti sa pravoslavljem i hrišćanstvom, naravno, odavde smo sa ovih prostora. To je sada metod rada, to je zapravo program po kome Karate klub Nipon radi i prenosi to sve na decu, učeći ih pravim vrednostima, od poštovanja i discipline kada uđu u salu, do vrednoće, do rada makslimalnog zalaganja. Cilj je da budete bolji nego što ste bili juče, da svakoga dana kada dođete na trening kažete sebi: Ja ću biti bolji danas nego što sam bio juče. Time pomerate svoje granice, a u jednom velikom kumulativnom krugu naših članova pomerate i granice našeg kluba. Tako da, za 20 godina, mislim da smo istrošili ove ciljeve koji su bili vezani za osvajanja, za motivaciju za takmičenja vrhunska i tako dalje kao dominantne, to i dalje naravno postoji. Mi smo sada olimpijski sport i imamo ozbiljne olimpijske programe, ali postojanje KK Nipon bi se svelo na vaspitanje dece kroz sport, omogućavanje jednog kreativnog i višestrukog sadržaja da se u njemu otkriju svi njihovi potencijali. Sva su deca genijalci za nešto, samo ih treba, u sredini koja je puna poverenja i ljubavi, otkriti i otvoriti, kao pupoljci koji se otvore i vi pružite šansu zapravo da se pronađu kroz karate - objasnila je svu filozofiju karate sporta i svog kluba Tanja Petrović.

Pomenuli ste i motivaciju i ciljeve. Živimo u vremenu rijalitija, društvenih mreža i telefona. Koliko je teško današnju decu usmeriti da se bave sportom kao što je karate? Pošto danas odu u teretanu pa opale selfi za Instagram, koliko ih je teško motivisati da se bave sportom kakav je karate?

- Upravo iz razloga koje ste rekli, dolaze nam roditelji sa decom poremećene pažnje. Puno klinaca je agresivnije nego što treba, nego što može da se kontroliše, na to mislim, hiperaktivni, ako se to uopšte podrazumeva da nešto nije dobro, jer mi smo svi bili hiperaktvini u doba našeg detinjstva pa nam niko nije rekao da nama nešto fali. Jednostvano smo samo imali kanale i mogućnost da budemo napolju. Mislim da naša deca pate od nedostatka otvorenog prostora, od nedostatka prirode. To je osnovni problem i naravno atak na njihova čula, a to je mobilni telefon, televizija je sad minorni problem, daj Bože da svi gledaju televiziju. Ceo svet vam je na jednom malom ekranu koji vam stoji u džepu i to je jako velika zamka. Kako to sad motivisati? Iz jednog razloga što nam dolaze roditelji, sami vide problem i onda nam dolaze ili povodom preporuke određenih doktora fizijatra i tako dalje, jer karate baš usmerava, razvija pažnju, razvija fokus, usmerava vas na istraživanje vaših sopstvenih granica, usmerava vas na vas kao subjekta, kao centralnog dela ličnosti na treningu, i naravno u jednoj socijalizaciji i interakciji sa ostalima usmerava vas na pažnju, usmerava vas na poštovanje. Kada kažete poštovanje, vi imate nekog ispred sebe, pažnja na koju vi usmeravate svu vašu energiju. Tako da nama je karate jako dobar model da damo odgovor na pitanja i probleme koje roditelji vide i dovode decu tu, a sa druge strane mislim da u ovom vremenu i poremećenih vrednosti, i kao što ste rekli taj rijaliti i sve to karate i borilačke veštine pružaju jednu oazu, jedno ostrvo netaknutih načela, jedno lepo dvorište gde postoje pravila i znaju se vrednosti, to se, hvala Bogu, još nije poremetilo, niti je naš sport takav da jedine uspehe možemo da postignemo doping sredstvima. Imate atletiku i jako veliki broj drugih sportova gde je na granici svega šta je tu etika, a šta nije. U karateu je jako važno da imate ogromnu volju, da se putem ogromnog rada razvijaju talenti, jer možete super da budete talenti, ali ako nemate rad i disciplinu, to sve propada. Tako da postoji više aspekata zašto se ljudi okreću borilačkim veštinama, a konkretno karateu, jer je karate najpopularniji borilački sport. Kada pričamo o veštinama i o sportu, ima nekih razlika, ali u ovom trenutklu, u ovom vremenu, ne samo sa našom decom nego generalno, karate predstavlja spas, zaista spas. Ne zato što će dete biti prvak Evrope, Balkana ili tako dalje. Možda će, ali će mu se dati jedna zdrava sredina u kojoj će biti usmeren na sebe, na fokusiranje pažnje i na mogućnost kontrolisanja agresije. To je ono što sam rekla, jer biti agresivan u sportu je jako pozitivno, ali biti agresivan na ulici nije pozitivno. Vi samo tu agresivnost treba da kanališete. Mojoj generaciji je bilo omogućeno kroz sve igre napolju gde smo kroz prirodne zakone uspostavljali određene odnose, ali sada su deca svedena na zatvoren prostor, na uticaj ovih medija, kao što ste rekli i sada dođu u neki klub gde se radi, recimo, po pravilima ili po nekim etičkim, moralnim kodeksima kao spas. Vi tamo idete na lečenje, ne idete zato što imate slobodnog vremena pa ne znate šta ćete, to je jako važno - dodala je Petrovićeva.

Živeli ste u Americi, Japanu, ceo svet ste proputovali zahvaljujući karateu. Možete li uporediti gde se nalazi srpski karate što se tiče uslova treninga pa i rezultata u odnosu na sve druge zemlje u svetu?

- U moje doba svetske velesile su bile Japan, uvek jedan imperativ, ali vrlo blizu Japana su bile evropske zemlje kao što je Španija, Italija pa i Engleska. Balkan, da kažem SFRJ, sačinjena od svih sadašnjih republika i reprezentativaca koji su se pojavili na Evropskim prvenstvima veoma jaka, ali ovo su bile neke vodeće, znači Italija, Francuska, Španija. Sada je Japan odskočio u odnosu na Evropu zato što mnogo ulažu i ceo taj uticaj je pokrenut iz Japana da se napokon karate nađe u završnoj fazi. Devedesetih godina, ja sam još bila član reprezentacije Jugoslavije, kada je predsednik Međunarodnog olimpijskog Komiteta bio Samaran i tada je pokrenuta inicijativa da se karate uvrsti u program Olimpijskih igara. Zašto? Zato što je veoma masovan, zato što ga vežbaju i žene i muškarci, zato što postoji već tradicionalno određen program interkontinentalnih i kontinentalnih takmičenja. To su najvažniji uslovi zašto jedan sport treba da bude na Olimpijskim igrama. Mi smo imali drugi problem, dve svetske federacije koje se bore za prevlast i u celoj toj priči smo malo zakasnili, ali u zadnjem periodu je Japan zapravo odgrao odlučujuću ulogu i sada smo u programu Olimpijskih igara. Kada, sada posle svih raspada i tako dalje, sagledam srpski karate u odnosu na druge zemlje, mislim da imamo jako veliki potencijal, jer genetika na ovim prostorima ima mnogo važnu ulogu. Mi smo ratnici, ovo je borilačka veština, pa borilački sport. Kada je jednom veliki internacionalni trener Španac Oliva držao seminar u Podgorici, rekao je: "Ja da imam ovakve ljude, svaki put bih od Španije napravio nonstop svetskog prvaka. Zašto? Zato što ste vi jako predodređeni genetski, stasom, polugama, elegancijom, borbenošću. Vama samo fali samo mala zvaršnica, a to je taktika. Da, vi vladate tehnikom i predispozicijom, vama samo malo treba te kockice da se malo naprave da bude završna priča, a to su taktičke varijante da bi vi konstantno bili među prvima. Šta nama ovde fali? Jedan sistem po kome proizvodimo šampione. Ovde se šampioni rađaju i to je neminovno. Rađaju se, pa se rađaju, rodila se jedna Perićka, jedan Vesko, jedan Peđa Stojadinov. Oni se rađaju, ali gde nam je problem? Mi imamo masovnost u manjim godinama, imamo puno pionira, imamo nada, kadeta, vrhunskih. Gde imamo problem? U seniorskoj konkurenciji. Tu je jedan vakum gde nam se deca gube, gde umesto da u karateu seniorske rezultate negujemo, jer po tome zemlja sa seniorskim rezultatima, Srbija u Olimpijskom komitetu ili bilo gde odskače i dobija na rejtingu, ne sa juniorskim, kadetskim ili pionirskim. Tu nam fali, tu kariku treba da nadomestimo - ukazala je Tanja Petrović na glavne probleme srpskog karatea.

U maju 2018. Srbija je bila domaćin Evropskog seniorskog prvenstva. Koliko organizacija velikih takmičenja može pomoći da se poboljšaju uslovi, da se pročuje za karate, možda da se motiviše neko dete da počne da trenira?

- Tu ste u pravu. Karate je, u moje vreme, konstantno pravim paralelu, bar što se tiče medija, bio vrhunski zastupljen. Meni je žao da sada vidim moju ćerku i ovu decu, mlade za koje se uopšte ne čuje, a vrhunski su. Evo imamo svetskog prvaka Jovanu Preković, imali smo 2010. godine ekipu našu, Srbija je bila ekipni prvak sveta 2010. godine. Imali smo dva momka koji su bili prvaci sveta iz te ekipe. Pa umesto ova Srbija da živi dve godine samo sa bilbordima karatista koji su takve rezultate napravili, mi to nismo uradili. Organizacija velikih takmičenja izuzetno mnogo doprinosi popularizaciji karatea u našoj zemlji i jednim međunarodnim uticajem, uticajem gde se Srbija dokazuje kao organizator velikih sportskih događaja i kao potencijal za učešće u ostalim nekim međunarodnim aktivnostima. Nama treba jako puno predstavnika, nas Srbije, bez obzira da li su takmičari, sudije ili treneri u međunarodnim okvirima. Ovaj put koji ste rekli nam daje šansu i otvara nam vrata da ljudi saznaju za nas. Ima vrhunskih trenera, vrhunskih takmičara, ali prosto negde nisu promovisani, nije im se dala šansa da se pokažu i da budu promovisani u međunarodnim okvirima. Ja mislim da se tu politika našeg saveza mora promeniti, jer u moje doba kada otvorite frižider, vi ste imali nešto o karateu - izjavila je.

Pošto je 2019. godina predolimpijska, tu će biti borba za olimpijske norme. Karate je prvi put u programu Olimpijskih igara u Tokiju 2020. godine. Koga vi kao iskusni trener i karatistkinja vidite od naših takmičara u Tokiju?

- Prva šansa koju smo mi dobili u Riju na prošlim Olimpijskim igrama je presedan. Dobili smo mogućnost da jednokratno budemo na olimpijskom programu, šta to tačno znači videće se, ali mi smo u Tokiju, za dalje ne znam, verovatno i 2024., ali verujem da ćemo tako dobro pokazati atraktivnost i lepotu našeg sporta sa onim kriterijumima o kojima sam pričala da ćemo jednostavno ostati na tom programu. Trenutno nam je data mogućnost, ali jako je teško izboriti se da budete u olimpijskom programu u bilo kojoj zemlji, to ne važi samo za Srbiju već za Francusku ili bilo koju drugu, zato što od šest kategorija koje su imali muškarci, koje imamo na Svetskim i Evropskim takmičenjima, sad imamo tri, jer su po dve kategorije spojene u jednu, tako da će sama konkurencija biti jako velika i teška da se izbori plasman na Olimpijske igre. Isto je tako i za žene. Drugo, imate u katama takođe po jednog predstavnika, tu je tek teška borba za osvajanje poena. E sada sistem kvalifikacija kakav je. Postoje kontinentalna i interkontinentalna takmičenja kao što smo ih imali i do sada. Nama je evropsko ili prvenstvo Azije ili Afrike kontinentalno i interkontinentalno, nama je Svetsko prvenstvo uvek bilo Olimpijske igre, nama će sada smo to Svetsko prvenstvo biti Olimpijske igre. Pored kontinentalnih i interkontinentalnih, data nam je i mogućnost da se takmičari dokazuju na Premijer ligama koje se organizuju jednom mesečno. Obično su to destinacije po celom svetu Šangaj, Tokio, u januaru će biti u Parizu i lige A kategorije. Vrlo je teško odlaziti na ta takmičenja zato što zahtevaju jako puno finansijskih sredstava i prvenstveno imate svog personalnog trenera. Ta naša deca su u olimpijskom programu, oni koji su od strane saveza određeni i predloženi za potencijalne kandidate i njima je data mogućnost da imaju svog ličnog trenera i omogućeno im je da putuju na turnire i da se uz jedan ozbiljan program pripremaju i osvajaju te famozne kvalifikacione poene za odlazak na Olimpijske igre. Najpre vidim da je najbliža tome Jovana Preković, sa trenerom Roksandom Atanasov, aktuelna svetska šampionka, vrlo velike šanse ima i Slobodan Bitević sa trenerom Peđom Stojadinovim, tu je Joksić, Milivojević. Imamo još jednu godinu, još jednu predolimpijsku godinu i nadam se da ćemo sve učiniti da nas bar ima više, koliko sam rekla, realno dva, ali eto neka bude i četiri pa ćemo biti srećni - rekla je Tanja Petrović.

Moram malo da se vratim na vašu karijeru. Vi nikada niste učestvovali na Olimpijskim igrama. Da li biste neki od svih tih silnih trofeja menjali da makar odete na Olimpijske igre kao trener?

- Da ste me to pitali pre desetak godina, u takmičarsko doba dala bih sve da budem samo na Olimpijskim igrama, da radim na Olimpijskim igrama, jer to je posebna stvar. Mene inspiriše ta antika i uopšte grčka filozofija sporta. Ideologija sporta je olimpizam. Olimpizam je jedan način života i mi svi koji smo u sportu pomeramo granice ljudskog postojanja i prosto činimo jedan spektakl. To vam je kao u areni, dođu ljudi, gledaju nas, mi smo dole u areni, da li ginemo, da li pobeđujemo. To je zabava, to je igra, mi dajemo ljudima sa jedne strane razlog za život. To je taj spoljni deo našeg bića, a unutrašnji deo našeg bića mi zaista pomeramo granice, pomeramo naše unutrašnje granice i činimo život boljim. Naravno, to se nadograđuje određenim medaljama, trofejima, da li su to Svetska i Evropska prvenstva i tako dalje. Međutim, Olimpijske igre kao kruna svega ovoga što kažem, jer je to zaista jedna najveća svetska arena, tu su najbolji sportisti. 776. godine pre nove ere u Olimpiji, sreća, pa sam bila tamo, u jednom selu koje je bilo određeno da bude poprište najjačih, najsposobinjih ljudi, tada su i ratovi prestajali i svi sukobi na ovom svetu su prestajali da bi ljudi došli i pravili jednu dobru volju i jedno pomirenje među sobom i pokazali da su najbolji na svetu u nečemu: pesničenju, trčanju i tako dalje. Ako prebacite, sve to na Olimpijske igre u Tokiju, shvatite kolika je vrednost Olimpijskih igara za mir u svetu, za pomirenje među ljudima, za dokazivanje, najbolje od najboljeg. Biti deo te elite, svetske elite, je motiv svakog sportiste, bez obzira kog ranga i sporta posedovao. Ima jedna druga stvar u tome kada bi me pitali. Ako bi me pitali sada, medalje nisu vrhunska dobrobit mog bavljanja sportom. Ne znam kako bi to drugi rekli, pretpostavljam da bi se stari takmičari koji su se posvetili sportu i kao ideologiji i kao životu složili sa mnom, jer najveća vrednost koju dobijete, ja sam 40 godina u karateu, ja sam mogla da budem advokat, završila sam Pravni fakultet, iz advokatske kancelarije sam otvorila klub i evo 20 godina, ali mislim da suština nije u medaljama. Na stranu sve što smo rekli vezano za Olimpijske igre. Suština bavljenja sportom je u stvaranju, u pomeranju granica, davanju deci, kad kažem deci, to su mlađi koji dolaze posle vas i prenošenju toga znanja. Kada vidite da je neko posle vas mnogo bolji, da ima šansu, da sve ono što mu prenesete dobije od vas i bude bolji čovek, to dokazuju reči: Svrha bavljenja karateom nisu zlatne medalje i pehari već jačanje ljudskog karaktera - biti bolji nego što si bio juče - bila je jasna Petrovićeva.

Pomenuli ste neke naše aktivne karatiste. Postoji li neko ko se takmiči ili tek treba da dođe neko, ko bi po rezultatima mogao da nasledi Tanju Petrović ili da je prestigne, što da ne?

- To se već desilo. Kad pogledate sve moje rezultate jedino što je specifičnost moje takmičarske karijere je stvarno originalna. Ne daj Bože da se nikom više ponovi. Ja sam svoje najbolje rezultate pravila za vreme sankcija. Hvala Bogu, sankcija više nema i onda je normalno da se ljudi takmiče i ostvaruju rezultate, bar u normalnim uslovima. Kada kažem normalnim, to su isto poteškoće, nemate novca, nemate uslova, možda imate trenera ili ne, to se uvek dešava, ali kada vam neko u ovom svetu onemogućava da budete deo vaše zemlje i ne da vam prvo da učestvujete, pa vam skida grb i kad pobedite ne pušta vam himnu, to je već ozbiljna stvar, onda vam ozbiljno dira u integritet vaše ličnosti i vašeg naroda. To su uslovi u kojima smo mi živeli. U tim uslovima, sam ja pravila najbolje rezultate i ta moja takmičarka karijera je trajala deset godina. Prva medalja u istoriji uopšte karatea, u istoriji, u SFRJ u zemljama pa i u ovoj sadašnjoj zemlji, je bila bronza na Svetskom prvenstvu u Granadi 23. novembra 1992. godine kada su zapravo sankcije počele 1. juna. Tako da od tada pa onda bronzana na Evropskom prvenstvu i tako dalje, šampion Japana, ti moji rezultati se mere sledećih 10 godina. Moje zadnje takmičenje je bilo Granada open, imala sam 44 godine i nastupala sam za reprezentaciju Srbije, valjda. Nisam se maknula, a promenila sam četiri - pet zemalja naših naziva. Ono što je važno jeste da u takmičarskom smislu, ta karijera traje dugo i u specifičnim uslovima. Kada pogledate decu i takmičare koji su posle mene došli, oni su već odavno prevazišli moje rezultate. Snežana Perović, ja sam bila u to doba trener reprezentacije, je uzela zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu u Madridu kada i Peđa Stojadinov u apsolutnooj kategoriji. Ona je za vreme bombardovanja 1999. godine, što je jako veliki rezultat, pobedila na Evropskom prvenstvu u Atini, to je ogroman rezultat. Evo sada imate Jovanu Preković koja, ne zna se koliko ima medalja na Svetskim ligama i Svetskim prvenstvima, tako da u tom smislu, hvala Bogu, ima takmičara i u muškoj i u ženskoj konkurenciji koji prevazilaze neke takmičarske rezultate koje sam ja ostvarila i hvala Bogu i treba da je tako. Onda bih smatrala da mi ništa u prošlosti nismo uradili, ako naša deca ne žive bolje i ne ostvaruju veće rezultate - rekla je Petrovićeva.

To je to. Sad samo za kraj, koja je vaša novogodišnja poruka za čitaoce portala espreso.co.rs?

- Prvo da se zahvalim vama i želji da pratite sport, jer sport je najlepše mesto odrastanja naše dece i da vam kažem savet roditeljima i poruka roditeljima: ja i moja deca rastemo u sportu pa bih vam želela da i vaša deca budu deo ove svetske sportske porodice - poručila je svima Tanja Petrović.

BONUS VIDEO:

(Sofija Vrebac)