ONO ČEGA SE I DAN DANAS SEĆAM SU NJEGOVE OČI: Od reči GTR posvećenih Miši Tumbasu nema Grobara koji neće zaplakati!

Ove nedelje objavljena je vest o smrti najvernijeg navijača Partizana Miše Tumbasa, koji je pronađen mrtav u svojoj kući.

Od njega se oprostio ogroman deo crno-bele javnosti, a verovatno na najdirljiviji mogući način to je uradio Grobarski treš romantizam.

Priču koju je kroz ovaj video klip na Fejsbuku podelio GTR prenosimo vam u celosti:

- Peti razred osnovne. Sedim na rampi. Moja škola je imala običaj da na ekskurziju krećemo sa platoa ispod severne tribine stadiona JNA, iako se nalazi na Vračaru. To me je uvek bacalo u rebus, al’ dobro… Mamica i tatica (navijač stele) uredno su otpozdravljali svakog roditelja koji bi prošao. Tatica je započeo konverzaciju sa nekom drugom mamicom. Slušajući taj razgovor, moj digestivni trakt pretio je da izbaci celu salamuru pojedenu tog jutra. Pustio sam samo tihomira. Učiteljica je zapisivala ko je "epsent", a ko "prezent".

Najbolji drugar, Momčilo, vukao me je za rukav da mi pokaže Kežmanov dres u butiku. Tad smo još bili Grobari u povoju. Kad smo prešli tih petnaest metara do butika, začuo sam glas kakav nikad nisam čuo do tad. Jedino možda kad su Pikola klali u 34. epizodi Zmajeve kugle. Ali i to je bebina guza za ovo.

Dok nam se taj čovek približavao, slušao sam razne komentare sa strane: „Što ga policija ne odvede u ludaru", „Sad ćeš da vidiš kol’ko smrdi", „To je onaj idiot što se skida go", „Pomeri decu". Tatica je dotrčao do mene brzo k’o da sam sledeći na radaru Huna. Ništa mi nije bilo jasno.

Došao je do nas. Nosio je belu kesu sa velikim grbom Partizana, crni Partizanov šorc i bordo-plavi „tiguan“ dres, bez broja. Obe čarape su mu bile crne, ali sa različitim amblemima. Na jednoj je bio amblem Pokahontas, na drugoj Iznogud. Patike su mu bile pocepane kod palca, leva i na peti. Kosu je imao sa strane, bila je divlja i neočešljana. Trebalo mu je brijanje. Imao je oko četrdeset.

Ono što je mene očaralo, i čega se dan-danas sećam, bile su njegove oči. I danas ih baš dobro pogledam kad ga vidim. Plamtele su nekim sjajem. Kao vatra.

Učiteljica nas je pozvala da uđemo u autobus. Dok sam ulazio u bus, čovek sa lepim očima se glasno prodrao, onim glasom: „Tošo dandaro, Tošo jajaro, parice, parice…" obraćajući se gospodinu koji se pozdravio sa njim i ispunio mu želju.

Tatica mi je rekao da se čuvam i klonim ovakvih mamlaza. Krenuli smo. Iza nas se jasno čulo dranje : „Silovanje, silovanje, silovanje".

Mahali su roditeljima. Ja nisam. Mrzeo sam to mahanje. Dok smo izlazili iz Beograda, razmišljao sam o čoveku sa lepim očima. Bilo mi je nešto jasnije. Zaključio sam da naši roditelji žele da se držimo dalje od tog čoveka jer je snažan, prirodan i sa sjajem u očima. Naši roditelji su se stideli zato što nisu bili kao taj čovek. Zato su želeli da se držimo podalje.

Taj čovek je bio nešto isuviše lepo za njih. Plašili su se čoveka sa lepim očima i bordo-plavim dresom. I ja sam se tada uplašio da će se dokle god smo živi dešavati takve stvari, da niko ne želi da bude tako snažan i lep, da drugi to nikad neće dozvoliti, i da će mnogo ljudi sa lepim očima morati da umre. Zaspao sam. Jedan je Miroslav Gajić - piše u priči GTR, koju smo vam preneli u celosti.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/GTR)