NIKOLA KUGA ZA ESPRESO OTKRIVA KAKO IZGLEDA PUT JEDNOG GINISOVCA: Igrao sam košarku na 5 KONTINENATA, u 25 ZEMALJA!

Mnogim igračima je po završetku košarkaške karijere polazilo za rukom da uđu u Kuću slavnih, ali malo ko se može pohvaliti da mu ime zahvaljujući igri pod obručima stoji u Ginisovoj knjizi rekorda.

Naš današnji sagovornik dolazi iz Srbije i uspeo je tokom igračkih dana da obiđe više država nego što bi prosečan čovek za tri života. On je tokom svoje bogate karijere nastupao na čak 5 kontinenata, konkretno u 25 država, a kao pečat ove neverovatne životne priče 2015. godine i zvanično je ušao u Ginisovu knjigu rekorda.

Kuga je prvi evropski košarkaš koji je zaigrao u Azijskoj ligi, prvi igrač iz Istočne Evrope koji je nastupao u Kolumbiji i rekorder u mnogim kategorijama koje će ostati samo pusti snovi za njegove kolege.

Turbulentna životna priča Nikole Kuge počinje još od rane mladosti kada je iz rodnog Bihaća usledila selidba u Hrvatsku, pa u Crnu Goru, a zatim u Srbiju gde pravi prve košarkaške korake.

Bio je to izuzetno turbulentan period, pogotovo jer sam još uvek bio dete. Često sam menjao sredine i prilagođavao se na nove uslove. Taman što bih stekao prijatelje u nekom mestu usledila bi selidba na drugo. Sada kada pogledam na taj period, stičem utisak da mi je dao potrebnu čvrstinu i snagu da istrajem na svom košarkaškom putu. Sa ove distance zahvalan sam na svemu tome jer mi je nedostatak ušuškanosti i zone komfora davao motivaciju da se kasnije borim i nikada ne odustajem od svojih ciljeva.

Nikola je košarkom počeo da se bavi u Srbiji, konkretno u Beogradu, ali kao veoma mlad donosi odluku da karijeru nastavi u inostranstvu. Za naš portal prisetio se dana kada je prvi put došao u dodir sa ovom prelepom igrom:

Svoje prve košarkaške korake napravio sam u nekoliko manjih klubova - Kasti i Ceraku, da bih zatim došao u FMP. Klub iz Železnika mi je mnogo pomogao da uvidim svoje nedostatke i poradim na njihovoj korekciji. Tu sam stekao krucijalno znanje koje mi je kasnije omogućilo da se bavim ovim sportom na profesionalnom nivou.

Posle 3 godine igranja košarke u ekipi FMP-a bio sam na raskrsnici. Imao sam mogućnost da svoju karijeru gradim nekim "utabanim" putem kroz domaće prvenstvo ili da se otisnem u inostranstvo. Opredelio sam se za drugu opciju jer sam želeo da se oprobam na putu kojim se ređe ide i tako vidim kuda će me ta odluka odvesti. Sasvim slučajno, ako je to uopšte moguće reći, odlazim u Maroko gde sam proveo godinu dana. Nakon te epizode otvaraju se košarkaška vrata Azije, Južne Amerike, Australije...Sve u svemu to je bio moj put i sigurno da se ne kajem što sam ga izabrao, naprotiv, jako sam srećan!

Svoje bogato internacionalno iskustvo iskoristio je da nam da odgovor na pitanje koja je ključna razlika između evropske košarke u odnosu na gore pomenutim kontinentima:

Glavna razlika između igranja košarke u evropskim zemljama i igranju košarke u Aziji, Africi, kao i u određenim zemljama Južne Amerike je ta što se od stranca očekuje da od starta postiže minimum 20-25 poena u kontinuitetu. U Evropi se u većini zemalja igra košarka u okvirima određenih sistema, dok se u pomenutim zemljama sve manje-više svodi na “evo ti lopta i daj koš”. Takođe, još jedna od razlika je i ograničen broj stranih igrača u većini liga van Evrope. Dok na "Starom kontinentu" u nekim ligama timovi imaju mogućnost da dodvedu po 6 ili 7 stranih igrača, u azijskim ligama je to uglavnom svedeno na jednog ili eventualno dva strana igrača. Automatski su očekivanja od stranaca daleko veća. Osetan je i veliki jaz u kvalitetu domaćih igrača u odnosu na strance. U Evropi kada dovedete nekoga sa strane znate da će biti deo sistema u kome će postizati između 15 i 20 poena, ali i domaći igrači će znatno doprinositi uspehu tima. Kada pogledate statistiku u ligama Azije, Južne Amreike, a naročito Kolumbije, Venecuele, Čilea...videćete da stranci daju 90 odsto poena.

Ljudi u Evropi veruju da se van "Starog kontinenta" i NBA lige ne igra ozbiljna košarka, što je naš današnji sagovornik u startu okarakterisao kao veliku neistinu:

To je jedna od najvećih nepoznanica kako je lako igrati košarku van Evrope i Amerike, čak i pojedini igrači to olako svhataju pa ih sačeka druga realnost. Kao što sam već naveo, od stranca se očekuje sve! Istina je da kvalitet domaćih igrača u većini ovih liga nije na zavidnom nivou. Recimo da bilo koji igrač ranga KLS lige koji ima određenu ulogu može više na terenu pružiti od njihovih "lokalaca", ali kvalitet stranaca im je na izuzetno visokom nivou! Nije novitet da se igrači sa iskustvom igranja u ABA ligi i Evrokupu loše snađu u takvim sredinama. Kada ste navikli da igrate u organizovanim ligama, gde vas “lopta pronađe” kada ste sami – pa dođete u ekipu gde vam pas dođe u noge, pa vas preskoče 5 puta, pa ne postoji strana pomoći, a trči se gore-dole, prvo vas uhvati nervoza, pa zatim počnete i vi da "divljate", pa izgubite sampouzdanje itd. Način razmišljanja menadžmenta klubova je jednostavno takav da se gledaju samo brojke.

Uzmite recimo primer Branka Lazića. Koliko “nevidljivih” stvari taj igrač uradi za ekipu, koliko on “potroši” najbolje evropske napadače, iznervira ih, pa umesto 25 daju 10-15 poena. U ovim ligama to se ne vidi od strane menadžmenta i trenera. Tu priču kako je lako igrati tamo odbacujemo u startu. Morate biti izuzetno prilagodljivi, pametni i spremni da brzo razmišljate kako biste se najbolje uklopili i svoja oružja iskoristili na pravi način. Primera radi, jedan Feldin koji ima ozbiljno iskustvo igranja u Evroligi se nije snašao u Kuvajtu. To je samo jedan od primera koje bih naveo.

Šta je potrebno da igrač uradi kako bi opstao u takvim sredinama?

Kao što sam već rekao, suština je u adaptaciji. Skoro sam naleteo na jedan intervju Dragana Stojkovića Piksija, kada su ga pitali šta je ključ kako bi neko opstao u Kini kao trener, on je jasno odgovorio – Nemojte pokušavati da ih promenite!

Mislim da je to suština – ili se adaptirajte ili se pokupite i pravac aerodrom! U periodu kada sam nastupao u Indoneziji igrali smo prvu ligu Azije gde se stalno putovalo iz zemlje u zemlju. Za njih je važilo pravilo da ukoliko se izgubi utakmica, povećava se vreme treninga neposredno nakon sledećeg meča za 1 sat. Situacija je bila takva da smo došli do 5 sati treninga i jednostavno telo više toliki napor nije moglo da izdrži, pa su krenule povrede... Ja sam jednom prilikom pokušao da im objasnim važnnost detalja. Ukoliko nismo u bonusu - daj da ne primimo koš, da ne napravimo faul pa onda da napadamo igrača koji je postigao pogodak. Verujte da u tim sredinama igrač koji da koš često ga proslavlja kao gol, što se može iskoristiti kao i niz sličnih situacija, međutim - nema šanse! Daj nam 5 sati treninga, “ Mek Donalds” , pa ponovo let od par sati, pa opet Mek ili KFC i logično da usledi raspad, nakon čega sledi 6 sati treninga...Na kraju dana shvatiš da imaš izbor ili da se prilagodiš i nekako preživiš sve to ili da se nerviraš u nedogled. U početku vam bude jako teško, ali vremenom stičete iskustvo koje bude od velike koristi.

Jedan period karijere proveo si u Australiji, kakva iskustva nosiš iz te zemlje?

U svim zemljama u kojima sam igrao odlasci bi se uglavnom dešavali spontano, bez prethodne želje da baš tamo nastupam. Kako bih rekao, to vam je bilo iz kategorije - "Gde me Bog odvede, pa kako bude". Međutim, istakao bih da je za razliku od drugih destinacija postojala moja velika želja da odem i posetim Australiju. Ruku na srce, nisam planirao turistički da putujem, već da provedem neko vreme tamo, upoznam ljude, kulturu, život, gradove... Odlazak u Australiju za mene je predstavljao ostvarenje mojih snova. Kada sam sleteo u Melburn bio sam srećan kao malo dete jer sam ispunio jedan veliki cilj. Nakon toga stvari su se odvijale svojim tokom...

NBL je najozbiljnija liga u Australiji. U njoj učestvuje 8 timova uz Brejkerse sa Novog Zelanda. Domaći igrači imaju zaista dobar kvalitet. Svaka ekipa ima pravo da dovede maksimalno po 2 strana igrača koji nisu državljani Okeanije. Recimo da je 95 odsto stranaca došlo iz Amerike, ali postoje i retki slučajevi kada bi se klub odlučio da dovede igrača sa područja Evrope. Liga i klubovi kod njih su izuzetno organizovani, treneri su ili bivše legende Australije poput Gejza ili treneri sa velikim iskustvom rada na najprestižnijim američkim univerzitetima. Ozbiljno se trenira, vodi se računa o svemu - od ishrane, preko oporavka pa nadalje...Pravilno pristupaju u radu sa mlađim igračima što im i donosi dobre rezultate. Kada bih morao da uporedim nivo NBL lige, to bi otprilike bilo najpribližnije nivou ABA lige, možda da izuzmemo najbolja 2-3 tima poput Zvezde, Partizana i Budućnosti.

Ja sam nastupao u Stejt ligi koja je druga po kvalitetu liga u Australiji i igra se po regionima (nivo je ispod NBL lige). Prva i osnovna razlika u odnosu na elitni rang je mnogo kraći roster. Ekipe u ovoj ligi nemaju mogućnost da imaju 10-12 kvalitetnih igrača, već 2-3 solidna domaća uz 2 stranca. To automatski umanjuje mogućnost organizacije dobrog treninga što dovodi do pada kvaliteta istog. Okvirno 6 igrača deli veliku minutažu i igra veliki broj utakmica što kasnije dovodi do oscilacija u igri. Uz već pomenute treninge, važno je naglasiti da u ovim ligama strani igrači imaju dosta obaveza u klubu. U Australiji je izuzetno bitno da se fino uklopite u zajednicu, da vas domaći igrači prihvate, kao i ljudi oko tima. Možete da date i 5-7 poena ali ako se fino ponašate i ako ste normalni biće sve okej. Dešavalo mi se da dan započnem u 5 ujutru a završim ga u 10 uveče; Trening sa ekipom, individualni trening, teretana, pa onda radite kao trener sa mlađim selekcijama, školski kampovi...Sada kad pogledam na taj period, uf, nije bilo baš lako. Često ste umorni tokom utakmica jer sve to ima svoju cenu, međutim održavala me ta energija da sam donekle ispunio svoj san pa sam duboko u sebi imao i potrebu da se na neki način odužim tim ljudima. Ono što mislim da je možda malo previše, pogotovo za mlade igrače, jesu obaveze koje su im neprestano nametnute: škola, treninzi, individualni časovi, ples, plivanje, još neki dodatni sport...Mislim da su im deca malo "prebukirana", ali dobro, takav je sistem.

U nastavku razgovora govori i o tome kako NBA uticaj u mnogim sferama menja pristup domaćih igrača u pomenutim ligama:

Sve lige o kojima pričamo, pogotovo one u razvoju poput Filipina, kao i cele jugoistočne Azije, Afrike, Juže Amerike su opsednute NBA ligom. Domaći igrači maštaju o NBA i non-stop prate njihove najveće zvezde. To sve dovodi do situacije da oni žive u potpuno nerealnom svetu, bez ikakve zdrave osnove. U većini slučajeva, delimično ili potpuno tehničko-taktički neobučeni igrači pokušavaju da imitiraju poteze NBA igrača.

Posebno u arapskom svetu bih istakao to da prevagu ne prave stranci, već domaći igrači. Kada imate nekoliko domaćih igrača koji su iole spremni da uče i da se posvete timu, (naravno, svesni svog nivoa) oni daju svoj doprinos i ta ekipa pobeđuje. Prve 2-3 ekipe na tabeli uvek imaju takve igrače, koje da budem iskren nije lako pronaći. Na kraju krajeva, odgovor na moje pitanje je - da! NBA liga sveukupno ima ogroman uticaj na više od 80 odsto liga van Evrope. Naravno da se i u Evropi prati napredni sistem koji NBA ekipe primenjuju što u pripremi igrača, što u organizacionom smislu, ali uticaj na ove druge sredine nije baš takav jer se situacija sagledava površinski i iz drugog ugla.

Na pitanje da li još negde u svetu postoji navijačka zagriženost kao kod nas, dobili smo potvrdan odgovor:

U Libanu ljudi žive za košarku! Kod njih je taj sport kao i kod nas - broj 1! Prisutna je ta doza fanatizma i u nekim delovima Južne Amerike, ali dosta zavisi koja utakmica se igra. Neverovatno zvuči, ali kada šetate ulicama Libana ceo grad vam zna ime, svi traže sliku, autogram...

Već neko vreme radiš kao trener u Beogradu. Kako je došlo do odluke da i nakon igračke karijere ostaneš u košarkaškim vodama?

Pre svega košarku sam krenuo da igram iz ljubavi. To je sport koji sam zavoleo od malih nogu. Kada sam prestao da igram, odmah sam se prebacio na trenerski posao. Pričao sam sa dosta iskusnih igrača o tom jazu kada prestanu da igraju, prosto ne znaju šta raditi dalje i na koji način treba usmeriti život. Ja sam imao tu sreću da još dok sam bio aktivan igrač, pogotovo u Australiji, imam deo obaveza prema klubu i trenerske zadatke sa mlađim selekcijama. Tada sam osetio neki žar za tim poslom, pa je po okončanju karijere profesionalnog košarkaša ulazak u trenerske vode bio prirodan nastavak tog puta.

Individualni rad je specifičan jer možete igraču posvetiti maksimalnu pažnju i pomoći mu da kako na terenu, tako i van terena savlada neke prepreke kroz koje ste vi prolazili. Ceo taj proces i učestvovanje u napretku mladih igrača me izuzetno ispunjava. Radim i sa nekolicniom seniorskih, profesionalnih košarkaša, što opet zahteva drugačiji pristup i to je takođe zanimljiv izazov za mene.

Da li bi se oprobao kao trener u ligama u kojima si igrao tokom karijere?

Da biste bili trener u takvim ekipama, morate poznavati mentalitet zemlje, karakter igrača i prilagoditi se svemu tome na odgovarajući način. Dobro selektiranje ekipe u startu je ključ. Čak i da imate najveće košarkaško znanje na svetu, to vam u ovakvim sredinama nije preduslov za uspeh. Vi jednostavno u takvim timovima morate da smanjite zahteve od igrača, da napravite dobru timsku hemiju i da spremite fizički ekipu dobro - ali da ih sa druge strane ne uvedete u premor. Sa strancima morate da radite dodatno - napraviti tu balans je tek umetnost. Mislim da bih se pronašao u takvoj sredini, ali takođe smatram i da je za to potrebno još vremena.

Kuga je u svojoj bogatoj karijeri nastupao sa rekordnim brojem saigrača, kao i raznim trenerima od kojih su mnogi na njega ostavili poseban utisak.

Teško je izdvojiti nekoliko igrača, ali mogao bih istaći to da sam u Libanu igrao sa američkim košarkašima koji su imali zavidno NBA i Evroligaško iskustvo. Majk Tejlor je igrao u NBA ligi i beležio utakmice sa 30+ poena. Čovek je jednostavno svojom pojavom, fizikalijama i brzinom svima davao do znanja da je jedan viši nivo.

Ako bih baš morao da izaberem jednog košarkaša koji je na mene ostavio najveći utisak to je onda Ramel Kari, nekadašnji igrač Panatinaikosa i svojevremeno MVP Evrokupa. On se u Libanu ponašao izuzetno skromno i na sve nas nesebično prenosio svoje iskustvo. Čovek je na neki čudan način bez puno reči uticao na ekipu i činio nas boljim igračima - neverovatan momak! Ostajali smo posle svakog treninga i tamičili se u šutu. I pored toga što mi je šut bio najjače oružje protiv njega sam stalno gubio što mi je dalo do znanja koliko još moram da radim.

Verujte mi da on stane nezagrejan na trojku i veže ih 54 zaredom, pa se iznervira što je promašio 55. Ne prođe ni pola sata a on ponovo uzme da šutira i pogodi 63 trojke zaredom. Posle svega toga kada bih uzeo da šutiram i vezao 30 trojki na neki čudan način bi me bilo sramota. Verovatno da sam zbog tog pristupa i uspeo da vežem onih 178 bacanja - shvatio sam da nema limita.

Kada si već pomenuo taj uspeh, ispričaj nam nešto više detalja o njemu:

Sve je to došlo potpuno spontano. Ustao sam jednog jutra i video u novinama kako je jedan igrač Budućnosti vezao 70 pogođenih trojki. To me navelo da odem u salu i probam da pogodim 100 slobodnih bacanja uzastopno. Pošto sam tada već uveliko prestao da igram i nisam više imao „noge“ potrebne za precizno šutiranje trojki, odlučio sam da krenem sa bacanjima. I eto - jedno, drugo, treće i vezah tako 178. Mislim da su fokus i rasterećenost najbitniji, kada to imate onda možete sve.

Za kraj ovog razgovora Nikola nam je ispričao nekoliko zanimljivih anegdota kojih jednostavno nije moglo da ne bude u ovako bogatoj karijeri:

Većina tih anegdota odnosi se na period proveden u Aziji i Južnoj Americi. Počeo bih sa jednom koju nisam pominjao u ranijim intervjuima, a vezana je za Australiju. Pre svega moj odlazak tamo je bio splet neverovatnih okolnosti. Ja sam 4 godine pre nego što sam potpisao ugovor tamo nasumično poslao mejl sa svojim CV-jem i videom, verujte da čak nisam ni znao kome ga šaljem. Ipostavi se da sam ga poslao jednoj od najvećih legendi australijske košarke i članu kuće slavnih Lindzi Gejzu.

Mi smo 4 godine razmenjivali poruke vezane za košarku da bi me 2015. godine kontaktirao i rekao mi da ima klub za mene. Tek kada sam otišao u Australiju shvatio sam o kome se radi. Upoznali smo se u "Melburn" sportskom centru gde smo otišli u kafić. U to vreme Australija se pripremala za neko takmičenje. Vidim ja, prolazi Peti Mils, javi se – dobar dan Lindsi. Upoznaje on mene - Ovo je Nikola Kuga. Dolaze kasnije do njega Ingls, Delavedova, ponavlja se isto. Verovatno mu se dopala ta moja "ludost" da ga kontaktiram na takav način.

Dotaknemo se nas dvojica u jednom razgovoru Đokovića koji je još i te 2015. godine imao 5-6 osvojenih Australijan Opena, pa iskoristim priliku da se pohvalim kako sam i ja solidan u tenisu. Nije prošlo ni 5 dana, kad je usledio njegov poziv da odigramo jedan dubl meč, što sam naravno prihvatio.

Igramo tenis bivši guverner države Viktorija, on, još neki političar i ja. Pre toga sam u životu igrao tenis možda 20-30 puta - ma indijanac! Oni ljudi igrali u top ritmu, samo sam izbegavao lopte i puštao ih ovom jadnom političaru – on juri sa jedne na drugu stranu. Znaš onu situaciju kad ne znaš mešto u školi, a ostalo deset minuta do kraja časa pa samo moliš Boga da te ne prozove - e tako je i meni bilo.

„Sedne“ meni u jednom trenutku loptica na forhend i ja je bez kontrole opalim najjače što mogu da bi taj udarac na kraju direktno prozujao Gejzu pored glave - ma katastrofa! Svi ostali ukočeni, on čovek pošto je u godinama nije verovatno ni "provalio" koliko je opasno bilo. Na kraju se sve dobro završilo, popili smo piće, ismejali se - kažem ja sebi: ,,Nikola, vraćaj se košarci, pusti tenis". Tu situaciju neću nikada zaboraviti. Možda ću malo skrenuti sa anegote ali tada sam se uverio koliko su oni jednostavni. Taj njihov Guverner je posle tenisa "lagano" sa mnom seo u onaj gradski prevoz i otišao kući. Nekako vlada, ili je barem tada vladala jedna opuštena atmosfera - tako da hteo to čovek ili ne, dok boravi tamo oseća se rasterećeno.

Za kraj razgovora Nikola je poželeo našim čitaocima srećnu i uspešnu Novu godinu, kao i ostale praznike!

(Espreso/Igor Pavlović)