OSTOJA MIJAILOVIĆ: Razgovori sa Željkom pokazali su da Partizan može da okupi ljude a da to ne bude samo novcem!

Prošlo je više od četiri godine otkako je Ostoja Mijailović na čelu Partizana. Nepunih pet sezona uspona i padova, ali kako kaže prvi čovek crno-belih, klub je stao na sigurne noge. Posle tri decenije je vratio na klupu najtrofejnijeg evropskog trenera Željka Obradovića, s kojim su ambicije najviše moguće i sa čim će uprava 16. decembra, za kada je zakazana izborna skupština, izaći pred članove najvišeg tela kluba.

„Naredna sezona kao i budžet pripremaju se već oko Nove godine, pa je jako važno da već u ovom trenutku nova uprava ima vremena da organizuje sledeću takmičarsku godinu i postavi infrastrukturu. Ova sezona je već organizovana, klub funkcioniše, većina budžeta je zatvorena i ova uprava generalno nema čime specijalno da se bavi, sem da isprati da sve protekne kako treba do kraja", objašnjava Mijailović za Mozzart Sport zašto će se skupština održati usred aktuelne sezone.

Kako pravila nalažu, aktuelni predsednik podneće izveštaj o radu u mandatu na isteku.

„Javnost dobro zna da u septembru 2017. godine na čelo Partizana niko nije hteo da dođe. Ni da bude predsednik ni da bude član uprave… Posebno sam ponosan na to što danas postoji mogućnost da i neko drugi bude predsednik kluba. Postoje ljudi koji bi to prihvatili, zato što je situacija drugačija, postoji infrastruktura. To je najveći uspeh ove uprave. Sutra, ako nema nekoga, postoji sistem koji neko može da preuzme. Ne treba sve da funkcioniše na jednom čoveku. Partizan sada ima budućnost”.

Sam Mijailović još nije doneo odluku da li će ostati na čelu kluba.

„Predsednika predlaže skupština... Ovo je jako težak posao. Ko nije to radio, ne može da shvati… Mene su ovih pet godina tukli iz svih oružja… Postoje i drugi kandidati. Ako ponude bolju opciju skupštini, kvalitetniji upravni odbor, bolju organizaciju, više novca, zašto da ne budu na čelu kluba?"

Prvi zadatak predsednika – starog ili novog – svakako će biti da predloži novu upravu. Cilj se ipak ne menja…

„Jedan od glavnih ciljeva je vratiti Partizan u Evroligu gde bi postao stalni član, jer ovo je veliki klub sa mnogo navijača, velikim troškovima i u drugom nivou takmičenja ne može da se izbori lako sa situacijom u kojoj živi. S druge strane, košarka nije profitabilan sport. Nismo deo fudbalske organizacije, pa da onda pretačemo novac kao što to rade Real, Barselona, CSKA, Fenerbahče... Imamo zasebnu kasu i nosimo sudbinu naših odluka, zbog čega je neophodan upravni odbor koji može da obezbedi kvalitetno funkcionisanje kluba".

A za kvalitetno funkcionisanje kluba, jednu stvari bi Partizan morao sebi da obezbedi – trenažnu dvoranu.

„Najviše mi smeta što to nismo uspeli da uradimo. Partizan je jedan od retkih klubova u Evropi sa takvim renomeom, takvom trofejnom vitrinom, takvim trenerom i ambicijama, koji još nema trenažnu dvoranu. Plan je bio da uđemo u Evroligu i da nije bilo pandemije, velika je šansa da bismo se plasirali. Tada bismo se potpuno konsolidovali, jer godišnje zaradimo između 2.000.000 i 3.000.000 evra od ulaznica u Evrokupu. Mislim da su retke ekipe koje u Evroligi prihoduju toliki novac. Možete da zamislite nas u Evroligi i uz ovu organizaciju rada koji bi bili prihodi samo po tom osnovu? Pa onda sponzori. Da se tada to desilo, započeli bismo proces izgradnje trenažne dvorane”.

Samo razmišljanje o tome, prema rečima Mijailovića, dovoljno govori o tome koliki je put klub prevalio za ovih pet godina. I zato podseća na stanje u kojem je zatekao crno-bele.

„Prvo što smo uradili bilo je restrukturiranje dugova. Postojala su tri velika problema: dug prema banci koji se vukao više od decenije, dugovi ka bivšim igračima i trenerima su bili u tom trenutku 3.300.000 evra, na kraju i famozni poreski dug koji je danas jedini tu i možda je ponajveći problem. Klub je od mog dolaska isplatio potraživanja dugogodišnjem treneru Dušku Vujoševiću u visini od 400.000 evra i prema mnogobrojnim igračima. Takođe, rešili smo se obaveza prema banci od 1.500.000 evra, što ne sme niko da zaboravi narednih 20 godina, jer je to pretilo da klub odvede u stečaj. Kada sam došao, savetovano mi je da radimo UPPR jer je smatrano da nije bilo moguće da vratimo 7.000.000. To je bila možda i dobra namera ljudi, ali ja nisam želeo da uradim. Zbog javnosti, navijača, jer bi nas pratilo možda i narednih 50 godina. Navijači na to treba da budu ponosni jer je ovo i dalje onaj klub koji je osnovan 1945. godine. Nije imao promenu pravne forme, nikada nije bio u stečaju", ističe Mijailović.

Dodaje da komunikacija sa poveriocima nije uvek bila sjajna.

„Vujošević je imao razumevanja, prihvatio je sporazum o reprogramu, iako nije morao to da uradi. Prijatno su me iznenadili Pavlović, Drobnjak... Ima ljudi koji su imali razumevanja da im se dug isplati kroz nekoliko godina, ali i onih drugih... U nekom trenutku ću i zbog javnosti i onih koji su bili korektni prema klubu izneti ko se ponašao kao da nikada nije bio deo Partizana. U intervjuima se busaju u grudi kao da su najveći partizanovci na svetu, a ovamo puštaju menice, blokiraju klub, ne zanima ih da li radna zajednica treba da primi plate. Bilo im je važno da dug naplate odmah u celosti, iako su ga čekali i po deset godina tokom kojih su ćutali... Postoje još neka dugovanja, ali borimo se s njima i daleko su manja nego 2017. Tu hipoteku smo tada prihvatili i moramo da je nosimo i otplatimo".

To su ipak stvari koje manje zanimaju navijače, jer njih prevashodno zanima – teren. Ove sezone konačno imaju i šta da vide. Prvenstveno Željka Obradovića na klupi, ali ne samo njega…

„Znao sam da moramo da nađemo kvalitetnog sportskog direktora, da promenimo većinu ljudi koja je bila iz tog starog sistema. U tom trenutku mi je u glavi bio samo Željko Obradović kao trener. Kada donesete odluku da ostanete, u situaciji kada sve nestane, onda prihvatate rizik na sebe da ste krivi za sve. Na kraju prošle sezone sam nosio celokupan teret na leđima, kao da sam i trener, sportski direktor i predsednik kluba. Svi psuju po vama, a vi morate da nađete novac da bi klub mogao da funkcioniše. To su stvarno Tantalove muke i ne bih ih nikome poželeo. Sve se to preživelo jer sam imao nadu kada sam se dogovorio sa Zoranom Savićem da dođe u Partizan, a i do mene su stizali signali da je Željko Obradović raspoložen da pričamo, ne i da dođe"

Prisetio se svoje prve reakcije pošto je Obradović pristao da se vrati u Partizan.

„Mi smo svega dva puta razgovarali konkretno na tu temu: prvi put da čuje koji su planovi kluba, koji su moji planovi i šta je to što mi očekujemo, šta je to što možemo zajedno da uradimo. Taj razgovor je trajao tri sata. Željko je temeljan čovek i vodi računa o svakom potezu, šta priča, šta radi... Poseduje previše iskustva da bi donosio pogrešne odluke. Kada je odlučio da se vrati nisam ni bio siguran da je to tako do konferencije za medije. Iako ni tada nismo potpisali ugovor, znao sam da više nema nazad. Pojavila se nada, dala mi je dodatni motiv i energiju da treba okupiti ljude oko kluba, da treba ponovo napraviti taj podvig, možda i veći od onog koji nam je pandemija pokosila. Razgovori sa Željkom, iz kojih se izrodila ova sezona, pokazali su da je zapravo Partizan klub koji može da okupi ljude, a da to ne bude samo novcem”.

Dolazak Savića i povratak Obradovića okupio je na kraju i – navijače. Partizan od starta sezone ima neverovatnu podršku navijača, što za utakmice kod kuće nije čudno, a postalo je i sve normalnije da pristalice crno-belih budu najglasnije i na gostovanjima.

„Pogledajte meč u Laktašima gde je 80 odsto ljudi u sali navijalo za Partizan. U Parizu je bila takva situacija da ako neko ne zna gde se igra, mislio bi da je u Beogradu. Gde god da odemo, čeka nas naša publika. Tako da se svi tim našim ljudima koji plaćaju karte i put, koji su kroz kupovinu ulaznica veliki sponzor kluba, od srca zahvaljujem. Klub ne bi bio delić onoga što jeste da nije njih. Partizan je celina koju čine navijači, igrači, Stručni štab, Uprava... Bez jedne od tih karika, klub nije klub".

Sve to se odrazilo i na teren, Partizan je posle 17 utakmica u aktuelnoj sezoni pretrpeo svega tri poraza. Rezultati su ponovo onakvi na kakve su navijači navikli.

"Sada smo tu gde jesmo, rezultati su korektni. Mislim da je sve dobro i da sve funkcioniše kako treba".

Naravno, navijači uvek žele više, pa se mnogo priča i o potencijalnim pojačanjima...„O tome će odlučiti sportski direktor i trener, ali ako bude bilo potrebe, klub će pronaći mogućnost da se pojača na pozicijama za koji oni kažu da je potrebno".

Jer da se ne lažemo, upravo je Obradović najveće pojačanje i prva zvezda ovog novog Partizana. A sa takvim imenom u crno-belu porodicu se kao prirodna reakcija vratila i doza pritiska.

„Mi smo to i očekivali. Devet puta osvojiti Evroligu sa različitim timovima u različitim uslovima, može da bude sve, ali ne i slučajnost. Kada je Željko došao, bilo je očekivano da pritisak bude takav, ali mislim da nije opravdan. Nemate nikakvu garanciju da će rezultati doći. Postoji faktor sreće, tu su i ambicije drugih klubova, postoji i zdravstveni bilten koji može da bude i loš. Postoje razne okolnosti koji mogu da dovedu do toga da rezultati ne dođu. Nadamo se, na osnovu sadašnjih rezultata i činjenice da imamo mladu ekipu, da će ti rezultati doći, ali javnost mora da zna da ti rezultati Željkovim dolaskom nisu zagarantovani. To niko ne može da garantuje. Kada pravite kuću, očekujete da imate krov nad glavom. Kada kupite auto, očekujete da se u njemu vozite. Kada platite letovanje očekujete da idete na odmor. A kada krenete da ulažete u košarkašku sezonu, niste sigurni šta ćete iz nje dobiti. Postoji mnogo nedefinisanih stvari koje mogu da se dogode".

Uostalom, Mijailović ističe da je Obradović potpisao višegodišnju saradnju te da se sa njim na klupi razmišlja dugoročno.

„Nećemo da porušimo celu kuću ako rezultati ne dođu ove godine. Željko ima ugovor na tri godine, ovo je dugoročan projekat i nova uprava treba da razmišlja da u tom periodu ostvari ciljeve, a mi znamo koji su. Ako ove sezone ne dođu, a nadamo se da će doći, postoji i sledeća sezona i mi ćemo se boriti. U Srbiji je loše to što svi katastrofom i velikim neuspehom smatraju ako se ne osvoji sve, ako niste u svemu prvi, najbolji... Postoji život koji dolazi. Ne prestaje ako niste prvi. Po toj logici onaj ko nije prvi treba da nestane, da se ubije, ugasi... To je glupost. Ovo je sport, takmičenje, nikome rezultati nisu zagarantovani ni po jednom osnovu".

U javnosti se mnogo polemiše i oko Partizanovog budžeta.

"Budžet za igrače i Stručni štab je nešto malo iznad 6.000.000 evra bruto, ali tu su i organizacija kluba, putovanja, zakupi sala... Godišnje između 800.000 i 1.000.000 evra vratimo starih dugova. Ljudi moraju da znaju i da 15 odsto našeg budžeta koristimo za vraćanje starih dugova. Postoji i zakup sala, putovanja, plate stalno zaposlenih".

Mijailović je još jednom napomenuo značaj odigravanja utakmica u Štark areni.

„Ove godine ćemo zbog atletike i boksa izgubiti najmanje 800.000 evra od karata. Dolaze nam utakmice koje će biti mnogo posećene, drugi deo sezone koji dovodi veći deo publike na tribine. Pritom se završnica Evrokupa igra tamo gde je F4 Evrolige. Tu klubovi neće imati mogućnost da prihoduju. Igra se i na po jednu utakmicu i lako se izgubi prednost domaćeg terena. To je takođe udarac na budžet".

Nije naravno sve ni do novca. Neke se stvari u klubovima menjaju iz sasvim drugačijih osnova. Recimo, saradnja sa ekipom Mladosti iz Zemuna, koja je bila crno-bela filijala dok se Partizan nije preorijentisao na Dunav.

"Kada je Mladost pokazala ambicije da ide na više nivoe takmičenja, nismo želeli da budemo deo sistema ABA lige u kojem nekoliko klubova ima sukob interesa u ABA ligi. Završili smo saradnju sa Zemuncima i naš upliv u upravljanje klubom, te potpisali ugovor sa Dunavom. Tamo treniraju naši klinci koji se fantastično razvijaju i mislim da ćemo zadržati tu saradnju u budućnosti".

Crvena zvezda i Partizan su letos imali zajedničku ideju da osnuju rezervne timove u Košarkaškoj ligi Srbije.

„Hteli smo to da uradimo po uzoru na NBA i razvojnu ligu. Predlagali smo da u KLS imamo Partizan 2 i Zvezdu 2, a da naše međusobne utakmice nemaju takmičarski značaj. Mislim da je to bila dobra stvar za Partizan i Zvezdu, ali su drugi protumačili da će imati manji značaj za razvoj mladih igrača ili mogućnost da oni dođu kod njih na kaljenje. Želeo sam da tim potezom (stvaranja drugih timova) budemo jasni, jer da se naša saradnja sa Mladosti nastavila i da je ona ušla u ABA ligu, imali bismo potpuni cirkus. Želeo sam da to uradimo kroz neke naše druge klubove, na šta su manji klubovi reagovali, ali većina je većina".

Tvrdi da je ostvarivanje te ideje moglo da ima veliki značaj za srpsku košarku.

„Mi smo za mnogo mladih igrača platili obeštećenje, imali inicijalna ulaganja. Pratiti razvoj igrača u klubu koji nije vaš, u kome nije prioritet, projekat, jako je teško. Onda se brinemo zašto nemamo igrače u reprezentaciji, zašto nemamo domaće igrače nego strane… Zato što je struktura organizacije pogrešna. Zašto Partizan ne bi imao drugi klub, koji se neće takmičiti u istoj ligi? Ne postoji nijedan razlog".

Mijailović smatra da najveći srpski klubovi ne treba da uživaju poseban tretman, ali da im je potrebna bolja podrška.

„Klubovi koji su takmičarski lošije pozicionirani od Partizana i Zvezde, treba da budu svesni koliko mogućnosti imaju za svoj razvoj i koji su im limiti, koliko treba ulaganja… Partizan i Zvezda su državni, narodni brendovi. Ne treba da imaju nikakvu protekciju u organizaciji takmičenja, ali treba da imaju podršku u smislu da organizuju svoje mlađe kategorije, da na potpuno fer i regularan način organizuju svoje razvojne timove."

Ističe da je srpskoj košarci potreban bolji sistem.

„Nisu sistem i odnosi poremećeni dolaskom Ostoje Mijailovića u Partizan, već daleko pre. Ti odnosi su nas doveli ovde gde se nalazimo, do naše (loše) pozicije u Evroligi, do toga da naša reprezentacija ne može godinama da osvoji ozbiljan trofej. Morali bismo, kao košarkaška nacija, da se organizujemo oko najpopularnijeg sporta u Srbiji i kažemo koji su naši zajednički i nacionalni interesi. Ne smeju da budu isključivo u interesu jedne ili druge strane. Sport je možda i najveći ambasador jedne zemlje. Kada u svetu kažete Srbija, u većini zemalja znate ko su njeni sportisti. To se pamti. Ko će da zaboravi Vlada Divca i te igrače? Neće niko ni narednih 30 godina. To su ambasadori, a kako stoje stvari, ako se nastavi ovako, nećemo ih ni imati ili će ih biti sve manje. Ne možemo da računamo na natprirodne talente. Ne rađa se svaki dan Nikola Jokić. To su retki ljudi koji se rode za to, pronađu sebe u profesiji, skockaju se kockice sa druge strane..."

Kad već pomenusmo Jokića, Mijailović je iskoristio priliku da prokomentariše mišljenje određenog dela javnosti da Nikola Jokić ne bi uspeo da je karijeru gradio kroz najveće srpske klubove.

„Jokić bi, gde god da je igrao, bio Jokić. Jednostavno, ima natprirodni talenat. To da je neko stvorio Jokića... Apsolutno sam protiv konstrukcije da je jedino mogao da se razvije u Megi. Naravno da klub koji mu je dao šansu ima određeni uticaj, ali taj uticaj nije bio presudan da on danas bude najbolji na svetu".

ODNOS FIBA I EVROLIGE OSTAVLJA POSLEDICE

Nažalost, najbolji na svetu uglavnom ne može danas da igra za reprezentaciju Srbije. I nije to tako samo sada, već još od 2017. godine kada je FIBA uvela reprezentativne prozore, i dalje jednu od glavnih tema u svetskoj košarci.

„Sportskim radnicima je sve jasno. Situacija nije dobra. Odnos FIBA i Evrolige ostavlja posledice, temelji su loše postavljeni. Aktuelno stanje nije normalno, Evroliga nastavlja takmičenje i onda, selektor kada dođe, ne može da izabere najkvalitetniju petorku, najbolje igrače, već mora da se prilagodi situaciji i volji nekih klubova da puste igrače. Imate i situaciju gde naši igrači u reprezentaciji moraju da igraju po 35-40 minuta. Nama se Rodion Kuruc vratio s povredom kolena i propustio tri važne utakmice. Na budžetu je kluba, a povredio se u reprezentaciji koja takođe plaća cenu lošeg odnosa Evrolige i FIBA. Moraju stvari da se postave drugačije i da bi reprezentacije imale kvalitetne igrače i ostvarile dobre uspehe, da bi ta košarka imala nekog smisla, mora da se postigne dogovor. Kada su prozori, to su pozori za sve".

Nagoveštavaju se promene u elitnom evropskom takmičenju, ali Mijailović nije preveliki optimista.

„Sve ovo što se dešava oko promene menadžmenta u Evroligi će vratiti sve korak unazad. Ne znam ko će doći i dali će Bertomeu ostati, ali sam siguran da će se opet jedan deo vremena izgubiti, poremetiće se odnosi. Potrebno je mnogo vremena da započnete jedan proces, uspostavite normalne ljudske odnose u kojima se znaju granice interesa, da se stekne poverenje. A sve može da poremeti samo jedna greška. Mi i dalje ne znamo da li će prvak ABA lige igrati Evroligu. Ne zna se da li će takmičenje biti sa 18 ili 20, 22 kluba... Ne zna se da li će Evrokup postojati, koja će se takmičenja igrati tokom prozora... Sistem mora da se uredi da bi klubovi mogli da funkcionišu. Nismo hteli da iskačemo iz šina, želimo da podržimo reprezentaciju. Mislim da ovo nije dovoljno što se radi da bi situacija bila normalna".

Što se tiče same Evrolige, nema Mijailović dilemu da klubovi sa naših prostora zaslužuju stalno mesto u eliti.

„Džaba klubovima što imaju Evroligu, a prosečna poseta na domaćim utakmicama im je između 300 i 500 navijača. To nisu košarkaške utakmice. U Americi, kada prave utakmice, to je kompletan događaj, koji je tako organizovan da je za svakoga ko dođe i ko to gleda putem televizija spektakl koji ne može da doživi nigde. To treba da bude i naš cilj ovde. Naši klubovi su posećeni, pre svega mislim na Partizan i Zvezdu, a to što mi donosimo se u evropskoj košarci jako malo ceni i vrednuje. Evroliga prodaje TV prava po broju posete navijača, ljudi koji posete društvene mreže, a mi u tome u odnosu na broj ljudi koji ovde živi ne da prednjačimo, nego smo 20 puta bolji u odnosu na ostale".

Za kraj, promene se spremaju i u regionalnom šampionatu. Na njih Ostoja Mijailović gleda sa mnogo više optimizma.

"U ABA ligi se konačno vidi svetlo na kraju tunela. Ostao je još jedan korak da se liga transformiše, da njom konačno upravlja profesionalni menadžment, da više nema uticaja predsednika ABA lige, jednog, dva ili tri kluba, njihovih odnosa, da li su prijateljski ili su to isti klubovi... Jednostavno biće uređena situacija. Profesionalni menadžment će morati da upravlja ligom u skladu sa propisima koje smo zajedno doneli. Kada se pojave problemi, zna se ko o tome može da odlučuje i to je to. Imali ste totalno šizofrenu situaciju gde hrvatski zakon, kojem podleže ABA liga, nema Zakon o sportu. Nema zakon koji rešava sukob interesa. Ne postoji. A nama sutra, ako ispadne bilo kakav sukob, ne može niko da ga reši, imate pat poziciju. To nije normalna situacija".

(Espreso/Mozzart sport)