VELIČKOVIČ: Sanjao sam kraj sa podignutim trofejom, da nije bilo korone verovatno bih tada i završio karijeru!

"Nisam lagano prihvatio, ali realnost je ta koja me naterala. Dalje od ovoga nije moglo“, rekao je u razgovoru za Mozzart sport kapiten Partizana, koji će večeras od 19 časova u Štark areni odigrati poslednji meč

Hemija, već sada legendarnog kapitena i crno-belog kluba, oznojila je dlanove spremne da mu gromoglasno aplaudiraju, pozdrave i mahnu poslednji put. Kucnuo je i taj čas. Štark arena će večeras ispratiti jednog od najvećih igrača u istoriji Partizana. Njegovo ime postalo je simbol za borbenost i posvećenost. To ne može da se odglumi, zato se i pamti. Novica Veličković izlazi na parket, kao prvi u istoriji kojem su grobari pripremili ovakav oproštaj. S razlogom.

Specijalna predstava u našoj najvećoj dvorani zakazana je za 19 časova. Protivnik je odabran baš po meri. Na poslednjoj utakmici dugogodišnjeg lidera, Partizan će imati obračun sa najboljim klubom u Evropi – Anadolu Efesom.

Odradio je Novica tokom 17 godina dugačke karijere pripreme za bezbroj mečeva – i onih velikih, i onih manje bitnih. Međutim, na ovaj koji se igra večeras sigurno će doći nespreman. Tačnije, emotivno nepripremljen, jer ne zna šta ga čeka. Iako je poslednji ples zamišljao drugačije, ne sumnja da je pred njim velika noć. Noć za pamćenje.

"Zamišljao sam kraj sa podignutim trofejom. To je perfektna slika koja mi se javljala u glavi. Da se sezona sa koronom nije prekinula, verovatno bih tada završio karijeru“, ispričao je Novica Veličković u razgovoru za Mozzart sport na mestu gde najviše voli da popije jutarnju kafu i odmori sa psom Leom.

"Ne znam da li bismo tada osvojili nešto, ali smo bili na vrhunskom putu ka tome. Mislim da bi tada bio kraj. Ali kad je sve prošlo i kad sam se odmorio, rešio sam da probam još jednu godina... Bila je - kakva je bila. Za nauk svima".

Produžio je mandat za 12 meseci i onda zaključio da je definitivno došlo vreme da velikoj ljubavi kaže „zbogom“. Svakog leta se nećkao, ovog puta promene nije bilo. Jedan detalj je verovatno bio presudan.

"Uvek sam se iznova vraćao, svakog avgusta, jer prođe neko vreme, ne bude bolova tokom leta, nekako funkcionišem. Ali ovog puta nisam mogao. Cela prethodna sezona, prazna dvorana bez navijača... Na kraju su mečevi bili na dva dana, vrućina u Beogradu, vrelo u hali. Ja sam sam se posle te serije osećao kao na aparatima. A tokom cele takmičarske godine - zagrevaš se za utakmicu, atmosfera stalno ista, samo su reklame postavljene. Možda me je to ugasilo. Nije mi bilo lako da funkcionišem. Celog života me nosila emocija i onda doživim trenutak kada ne mogu ni da se obradujem. Izderem se ja, ali oko mene je sve prazno. Falili su navijači baš. Falili su svima".

Posle kompletne sezone odigrane u praznoj hali, večerašnji meč će biti još posebniji. Prvi put će pred domaće navijače istrčati nova ekipa na čelu sa najtrofejnijim trenerom Evrope Željkom Obradovićem, a poslednji put kapiten koji je sve što je imao dao za klub u dva mandata.

"Uzbuđen sam, zamišljam sve to kao nešto prelepo i verujem da će tako i biti. Počastvovan sam, sigurno da se vrednuje što sam uvek sve od srca davao Partizanu. Svi povezuju taj moj košarkaški stil, borbu, energiju. Ovaj meč je prilika da se vidi nova ekipa, da se pozdravi trener, igrači, da se napravi prava uvertira za start sezone. Efes je prvak Evrolige i verovatno najjači tim trenutno u Evropi. Biće lepa provera da se vidi gde je Partizan trenutno. Znam da ću biti u centru pažnje, ali ne razmišljam previše. Otkad su objavili da se prodaju karte, primio sam mnogo poziva, potražnja je ogromna. Prija mi sve to. Zamišljao sam oproštaj pred navijačima i srećan sam što će tako biti. Prošla sezona je baš sa tog aspekta bila tužna. Sem one poslednje utakmice sa Megom...".

Taj meč protiv ekipe Vladimira Jovanovića odigran je početkom juna, a mesec dana kasnije Veličković je kraj odsvirao u emotivnoj ispovesti za Mozzart sport. Video je čak i hladnima naterao suze na oči...

"Posle te objave sam bio svestan da je kraj. Nisam lagano prihvatio, ali realnost je ta koja me naterala. Dalje od ovoga nije moglo. Ušao sam u veoma rizičnu zonu. Da sam nastavio, mislim da bi bilo mnogo lošije po moje zdravlje nego što je sada. Trenutno mi je lepo zato što sam sa decom, suprugom Vanjom. Imam vremena za društvo, za neke stvari koje nisam imao. Leto mi je bilo prelepo, ali ne zamišljam život bez obaveza, to je sigurno".

Iza sebe je ostavio tri titule šampiona Jadrana. U pet navrata je sa Partizanom bio i prvak Srbije, kao i osvajač Žućkove levice. Tri godine je proveo i u dresu madridskog Reala, sa kojim je 2012. osvojio Kup кralja. Sa reprezentacijom je pre 12 godina došao do srebra na Evropskom prvenstvu u Poljskoj. Ostavio je dubok trag. Polako postaje toga svestan.

"Cela moja karijera se odvijala u dva smera. Uvek sam zamišljao da se vratim u Beograd i Partizan. Negde u glavi to nije bilo realno kad sam igrao za Real. Stvarno sam tamo imao izvanredan odnos sa svima. Kada god dolaze u Beograd, vidimo se. Tada tu svesnost sigurno nemaš. Kad se povrediš, gledaš da igraš utakmice. Ja bih najradije voleo da sam u svim aspektima mogao da vodim ekipe, poenterski, da asistiram... Jednostavno, bio sam limitiran naporom. To je taj drugi smer. Baš kad sam bio u Turskoj, samo sam razmišljao kad ću da se vratim kući. Počeo sam da se gasim. Ono što je meni najpotrebnije, ta emocija, to je krenulo da mi nestaje i ta tri meseca su mi bila prelomna, kad sam se vratio u Beograd, da igram ponovo u Partizanu. Izdržao sam četiri-pet godina. Da sam svestan bio veličine - nisam. Sad jesam".

Njegova dva mandata u crno-belom bila su potpuno drugačija. U prvom je išao prema zvezdama, u drugom je ipak bilo trnovito, ali verni navijači su sa njim bili do kraja. Emocija ga je vukla, ali je zdravlje imalo poslednju reč.

"Vratio sam se u tim i bilo je mladih igrača, ali i ja sam bio mlad kad sam debitovao za Partizan. Želja mi je bila da njima pokažem da nema granice, da možemo da se nosimo sa svima. Koliko god bilo teško. Da im pokažem sve što vuče dobar tim, da imamo dobru hemiju, da se družimo, da jednostavno ne gledamo u druge, već da vidimo kako ćemo. U mom prvom mandatu bili smo mladi, ali smo uz nekoliko starijih igrača uzimali trofeje. Drugi deo je bio potpuno drugačiji. Stvari u klubu su se mnogo promenile. Bilo je čudno, ali me je to vuklo da se borimo. Koliko god da je teško, nama je hala bila puna. Mi smo držali rekorde u ABA ligi po posećenosti. Momci su se stvarno borili do kraja. Mislim da su tu navijači pokazali odanost klubu. Kad kao gostujuća ekipa izađeš pred 6.000 ljudi, ne možeš lako dobiti.... Sve mi se složilo u Partizanu i bukvalno sam rekao - ili ću igrati ovde ili ću da prekinem. Ta emocija me je vukla do juna, kada mi je zdravlje reklo da ne mogu više".

Prisetio se i početaka. Saradnje sa Dejanom Milojevićem, Predragom Drobnjakom... Uvek je želeo da bude taj koji će Partizanu doneti slavu. Iz prvih pet godina zauvek će sa sobom nositi prelepa sećanja, ali i neraskidive odnose koje je izgradio sa saigračima.

"Ušao sam u prvim tim i osim borbenosti nisam imao šta previše da ponudim. Onda ta trema, igranje protiv velikih igrača, pa kad ti trener kaže da on ne sme da primi loptu. Na primer Vujčić iz Makabija... Rasteš iz godinu u godinu, podižeš trofeje. Uvek sam zamišljao da i ja podignem taj pehar jednom. Bio je tu Miloje, pa Drobnjak... Igrački sam od njih upijao stvari sve vreme, ali i stalno zamišljao da ću ja jednog dana da budem taj koji može da vodi i da bude bitan šraf Partizana. Rasli smo zajedno Tripko, Tepa, Pekmen, bilo nas je mnogo. Borovnjak, Đurković, Samardžiski...".

U crno-belom dresu mu je bilo najteže kada se vratio, ali i na taj period je ponosan.

"Meni je drago što sam došao ponovo u Partizan, koliko god da je bilo teško. Imao sam teške trenutke, koje sam i pred svima preživljavao u svlačionici. Borili smo se. Na saigrače sam znao da se ljutim kad ta borbenost nije kakva treba da bude i kada ne sprovedemo ono što smo spremali. Ali, za sve ove godine, momci su davali sve od sebe. Jedino što volim je da se Partizan vrati. Imali smo u toj sezoni kada je korona počela odličnu hemiju i rezultate. Pol-poziciju u Evrokupu, domaći teren do kraja. Za tom sezonom mi je žal zbog trofeja. S druge strane, kad podvučem crtu, šta sam izdržao zdravstveno, godine u Partizanu, broj utakmica... Ponosan sam".

Iz aktivnog igranja košarke povukao se zajedno sa Milenkom Tepićem. Mnogo ranije su kraj odsvirali i Nikola Peković, Uroš Tripković...

"Ta priča naše generacije je završena, a i realno je da se završi. Šteta što nekima nije trajala duže. Ali, ima života i van košarke i posle košarke. Meni je bilo teško da se odvojim od lopte. To mi je i dan danas pakao. Nije mi lagano da zamislim život bez omiljenog sporta".

Dok se navikava na penziju, nekada šeta Zemunskim kejom sa porodicom, a nekad vreme posveti utakmicama novog tima crno-belih.

"Pripremni je period, gledam nove igrače. Zanima me kako sve funkcioniše, kako se igra. Željko je najveći trener svih vremena u Evropi. Sa druge strane me zanima kako je to iznutra. Ja košarku znam da gledam sa terena. Ali spolja je drugačije. Sad sam više fokusiran na to. Pratim ih. Euforija je, što je i logično. Tek se uigravaju, mnogo toga je promenjeno. Ne treba očekivati od njih da budu šampioni pripremnog perioda, već da se vidi šta je dobro, šta je loše, da se to ispravlja. Očekujemo od Partizana tek kasnije da stvarno krene. Protiv Monaka je na momente bilo stvarno lepo. Bio sam na Zlatiboru kad su igrali, gledao sam turnir u Opatiji. Ako neko zna šta radi, to je sigurno Željko".

Igrači su priznali da im je od prvog treninga čudno što na terenu i u svlačionici ne čuju dobro poznat glas kapitena.

"Navikla braća. Čudno je i meni. Leto je, ja se ne spremam za sezonu. Jedem šta stignem. Odemo u Grčku i ko da nema girosa ovde. Svuda ga tražim. Bukvalno sam se opustio u jednom momentu. Nema spremanja, trčanja treniranja... Šta sad? Ali realno je tako. Samo da se naviknem. Ko zna, možda mi se svidi".

Njegov život je preko noći dobio neke sasvim drugačije obrise.

"Ostavim decu rano u vrtiću, pa se prošetam i onda uđem u teretanu i odradim 15 minuta na kvadriceps mašini i izađem napolje. Pa odem nešto završim, pa se vratim odradim benč. Treba i meni malo vremena da vidim šta i kako. Da se prešaltam u ovaj mod".

Košarka je za Novicu Veličkovića bila sve još od 10. godine. Po svemu sudeći, to se neće promeniti.

"Ja bih voleo da ostanem u košarci. Stvarno je mnogo volim i dala mi je mnogo, zbog nje sam imao lepo detinjstvo i toliko sam opsednut. Specifična je. Krenuo sam prvo na plivanje, ali toliko mi je hladno bilo, rekao sam - ja ne mogu ovo. Pa sam krenuo na karate, išao sam dve i po godine. Svirao harmoniku. Nisam znao nijedno pravilo o košarci. Igramo basket, napravim dribling i sedam koraka. Nisam mogao da skapiram šta su koraci, nošena lopta... Nisam imao predstavu. Ali to je bila prva moja odluka i opsednutost košarkom traje od moje 10. godine. Ta opsednutost, da pokušavam neke stvari, šutiram iz rolinga po tri sata. Vrti mi se u glavi, ali guram...".

Kroz karijeru je pokazao da ume da prepozna talenat kod drugih. Svestan je da ima taj dar.

"Nekad mi je to bilo opterećenje. Video sam kod raznih igrača, gde može, šta može i često se ispostavljalo da sam u pravu. Mnogo puta treba to i ostaviti za sebe. Ja sam uvek voleo nekog ko na terenu ne priča mnogo, nego radi, klimne glavom, poštuje sve što trener kaže, radi više od ostalih, ostaje posle treninga. Neko ko želi da radi, da ne razmišlja o mnogo spoljnih faktora. Kroz te neke stvari vidim dosta toga".

Ostaje veliko pitanje da li će se pojaviti naslednik Novice Veličkovića, sa sličnim igračkim i karakternim osobinama.

"Smailagić mi se veoma sviđa, njegova energija je dobra, pored košarkaških stvari koje svi vide“, nije dugo trebalo Novici da izabere jedno ime.

„Stvarno mislim da ima mnogo toga pozitivnog. Voleo bih da kroz sistem momci u Partizanu nauče mnogo toga i da imaju dobre sezone. Svi koji su bili sa mnom - Rade, Danga, Trifa... Da napreduju i da se Partizan digne na nivo na kojem treba da bude. Smailagića sam gledao i on mi se jako svideo. Ima tu neku energiju u sebi i samo da je na pravi način koristi i to je to".

Mladi momci u Partizanu prethodnih godina ugledali su se na Novicu, koji se sada rado seti njegovih idola iz tinejdžerskih dana.

"Cela ta generacija koja je bila dok sam bio klinac. Danilović, Divac, Đorđević... Danilovića sam najviše voleo. Ta energija koju je on imao. Pa Novicki - prosto mi je i dan-danas neverovatno šta je čovek ubacivao. Nisam imao priliku da igram protiv njega. Baca one parabole, ulazi svaka ko kap. Imao sam priliku da igram protiv velikih. Pau Gasola recimo. Al tad sam već bio igrač, pa mi je bilo drugačije. Kao klinac sam voleo Danilovića, Đorđevića, Divca...".

Kroz karijeru se susretao sa brojnim velikanima evropske i svetske košarke, ali priznaje da niko na njega nije ostavio utisak kao Dejan Bodiroga.

"Kad sam igrao protiv Pau Gasola, u tom trenutku je bilo nemoguće zaustaviti ga. Ne znam kako, ali bilo je nemoguće. Sa Smodišem je bilo teško. Inteligentan igrač, tvrd. Voli ono što i ja volim i onda smo bili u klinču, ali sa respektom. On je u tom momentu bio najbolja četvorka u Evropi. Ne možeš da ga pomeriš. Veliki respekt kod svih je imao. Ratovalo se sa njim, igrao sam nekoliko puta protiv njega. Igrao sam i protiv Bodiroge. Sećam se, preuzmem ga, ja kao napaljen, a on ti u koraku napravi da si tu, a da kasniš metar. Ta promena ritma, mekoća, to je nestvarno. Bacio me na fintu šuta, preleteo sam prvi red. Šutno je na 0,5 do kraja napada i ubacio. Kad gledaš takvog igrača preko puta sebe, pogotvu kad si klinac, moraš da znaš da se ponašaš. Ja sam sve hteo odmah, da skinem skok, izbijem loptu. Ta slika me je pratila do kraja karijere. Voleo sam da igram čvrsto. Da pokažem emociju, energiju".

Da sada na ulici sretne nekog malog Novicu koji je na početku košarkaškog puta, tačno zna šta bi mu rekao.

"Da sedne kad ga zaboli nešto. To stalno kažem. U momentu kad sam ja seo, borio sam se da vratim mesto u Madridu. Tražio sam šta je u pitanju, kako da rešimo. Bolela me je leva noga i sve sam prebacio na desnu. Bolelo me je pod specifičnim uglom, nije mi smetalo da funkcionišem van terena, ali kada dođe prilika da se odbacim sa leve noge u desnu stranu, znalo je da me preseče do te mere da padnem i onda boli 10 sekundi, pa nastavim. Onda od tog straha, kao da sam gubio svu snagu u kolenu i nesvesno sam se prebacivao na desnu nogu, koja je trpela i samo pukla u jednom momentu. Kolena te limitiraju u košarci. Da sam seo i rešio taj problem... Pokušavali smo. Rešio sam ga na kraju u Beogradu, ali tek posle operacije".

Upravo su povrede stale na put Novici ka zvezdama. Put koji je nekadašnjoj zvezdi u usponu bio zagarantovan.

"Moja poruka je svakom - kad te zaboli, reši problem, nađi uzrok, saniraj i nastavi, jer samo zdrav možeš da pokažeš sve što znaš. Moraš da sedneš. To ću i svojoj deci pričati", zaključio je Novica Veličković, jedan od onih koji se retko rađaju.

(Espreso/Mozzart sport)