STOJAKOVIĆ OTVORIO DUŠU: Da, postojao je problem u ekipi iz Indijanapolisa! Do Amera smo bili raspad!

Legendarni srpski košarkaš, osvajač zlata u Indijanapolisu 2002. godine i NBA prstena sa timom Dalas Maveriksa, Predrag Stojaković, u velikom intervjuu za Sportklub pričao je gotovo o svemu što može da zanima ljubitelje njegovog lika i dela.

Njegova karijera započeta je dolaskom u Zvezdu, u kojoj se zadržao dve godine. - Sticajem okolnosti i usled dešavanja u bivšoj Jugoslaviji došao sam u Beograd. Tada je počeo ozbiljan rad. Pre toga nisam bio upućen kakvo je odricanje potrebno da bi se bavio košarkom. Posle godinu dana dobio sam poziv od Laleta Lučića i ušao u prvi tim. Od tada je moja karijera brzo pošla uzlaznom putanjom. Otišao sam u PAOK, u kojem sam proveo pet godina. Ta sredina mi je dosta pomogla da sazrim kao igrač i kao osoba i da se pripremim za NBA. Stojaković je mlad otišao u NBA. Upitan da li je znao šta ga tamo čega i koliko je bio spreman za sva iskušenja u najjačoj ligi sveta, on je rekao: - Iskreno, nisam znao. Draftovan sam sa 19 godina. Deo sna mi se tada ispunio i bio sam korak bliže NBA. U tom momentu sam ugovorom bio vezan za PAOK, a imao sam i izvesnu nesigurnost – nisam mnogo znao o NBA. Tokom devedesetih, kada smo mi pratili ligu, nije bilo moguće gledati NBA kao što je to danas slučaj. Postojala je doza, da ne kažem straha, ali nepoznavanja u šta se ulazi. Sledeće dve godine, do 19. do 21, dosta si mu pomogle da postanem bolji igrač i da se na najbolji mogući način, mentalno i fizički, pripremim za nova iskušenja koja sam u početku karijere doživeo u NBA.

Stojaković je 2002. godine osvojio Svetsko prvenstvo sa Jugoslavijom u SAD. Na pitanje Igora Miklje da li može da se napravi mala paralela između te nacionalne selekcije i ekipe Sakramento Kingsa, čije je boje Stojaković branio osam godina, 43-godišnjak je kazao: - Ne verujem. Teško je upoređivati turnirski format sa sezonom u kojoj imaš prostor od deset meseci da poremetiš hemiju, a istovremeno i da vidiš koji su to igrači sa kojima možeš da se takmičiš na višem nivou. Imaš prostora da vidiš koji su pravi karakteri za to. Dok u turnirskom formatu igrači dođu na određeni period i tu svašta može da se desi. Ne znam kako da opišem dešavanja u Indijanapolisu. Naravno, posle osvajanja svi mi to opisujemo kroz neke šaljive anegdote, ali u tom momentu to uopšte nije bilo šaljivo. U jednom periodu, do utakmice sa Amerikancima u četvrtfinalu, bilo smo, da ne kažem raspad, ali nismo igrali dobru košarku. Ipak, svako je u sebi pronašao tu dozu ponosa. Proradio je inat i mi smo proradili kao tim. Shvatili smo da svako od nas mora nešto da žrtvuje, da bismo nešto uradili kao ekipa. Posle jedne utakmice protiv Amerikanaca se ispostavilo da naše samopouzdanje raste. To je taj ‚momentum‘, što bi rekli Amerikanci, koji nas je poneo sve do kraja tog takmičenja. E sad, da li postoje problemi? Problemi postoje u svim ekipama. Mislim da su ekipe bez problema ekipe bez pulsa. Ne možeš da očekuješ od ljudi koji nemaju puls i emociju da budu dobri takmičari. Naša stara škola je učila da na neki način isprovociramo momenat. Naravno, mi smo bili toliko istrenirani u tom sistemu, gde se govorilo: ‚Ili će da postane, ili će da ostavi košarku‘. Nije bilo između, da ga mazimo, pazimo i da mu pomognemo. Da li ima karakter za to? Ako nema, neka se bavi nečim drugim. To je bilo tako u našem sistemu. Tako su i naši treneri nas vodili kroz takmičenja. Možda je to u našem mentalitetu. Majkl Džordan je bio izuzetno takmičarski raspoložen na treninzima, zbog čega je ponekad ulazio u konflikte sa saigračima. Jednom prilikom je rekao da on ne traži od njih da rade nešto što on nije radio. Svetislav Pešić je napravio slično poređenje istakavši da je Stojaković bio taj koji mu je svojim ozbiljnim pristupom najviše pomagao na treninzima. - Taj deo iz dokumentarca o Džordanu mi je ostao u posebnom sećanju. Kod njega su proradile emocije jer su mnogi igrači osećali da je bio nepravedan prema njima. On je na to kazao: ‚Ja nikada nisam tražio od igrača da rade nešto što ja nisam radio‘. Mislim da je to pravi način da budeš vođa. Ne možeš da budeš dobar vođa ako primerom to ne pokažeš. Što se tiče Pešićevog komentara, to su navike koje smo mi stekli kroz naš sistem rada. Ta repeticija i svakodnevno zalaganje... Koliko je to zdravo, gledajući iz ove perspektive. To je bio način – ako ne uradiš hiljadu puta, nećeš znati. Uvek su pokušavali da nas motivišu i inspirišu, ali ne kroz maženje, nego kroz veoma jak rad.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Sportklub)