DRAŽEN PETROVIĆ NIKAD ISKRENIJI: Hoću u Partizan da igram s Kićom, želim da jednog dana budem kao on!

U nedelju se navršilo 27 godina od tragične smrti jednog od najboljih jugoslovenskih i hrvatskih košarkaša Dražena Petrovića. Tim povodom hrvatski portal “Index” je preneo jedan od prvih Draženovih intervjua, u kojem je, između ostalog, otkrio da ima želju da iz Šibenke pređe u Partizan.

Intervju iz 1982. godine prenosimo u celosti.

Sa sedamnaest godina Dražen Petrović je postao košarkaška zvezda. Sad je sasvim izvesno da je samo pitanje dana kada će ta zvezda zasijati punim sjajem i na svetskom košarkaškom nebu.

O ovom simpatičnom dečaku, vrlo dobrom učeniku trećeg razreda srednje škole i, po mišljenju stručnjaka, najtalentovanijem košarkašu sadašnje generacije, već se dosta zna.

Ovo je razgovor u kojem mladi košarkaš Dražen Petrović predstavlja sebe kao ličnost, kao mladića koji se dobro snalazi i izvan košarkaškog igrališta.

­– Počeo sam da igram košarku zbog brata Ace Petrovića, koji sada igra u Ciboni. Vrlo rano, s osam ili devet godina, počeo sam da odlazim na košarkaško igralište s bratom, sakupljao sam lopte koje su odlazile van igrališta. Tako se rodila ljubav.

A da nije bilo starijeg brata?

– Verovatno bih se i u tom slučaju opredelio za košarku jer sam već u tim godinama bio znatno viši od svojih vršnjaka. Prošle godine sam igrao u razmaku od dva sata dve utakmice, jednu za kadetsku, a drugu za prvu ekipu Šibenke.

Sa 17 godina vi ste trenutno najmlađi prvoligaški igrač u Jugoslaviji. Ovo je treća sezona kako se pojavljujete u prvoj postavi Šibenke?

– To što sam tri sezone u Prvoj ligi mogu zahvaliti prvenstveno Zoranu Slavniću. On me je uveo u ekipu kad sam imao 15 godina. Sada imam svoje mjesto u Šibenki. Inače, ne osećam se kao najmlađi. Vidim da mogu ravnopravno da se nosim sa starijim igračima.

Jeste li ste nešto i naučili od Slavnića?

– Puno toga. On mi je na treninzima pokazivao svoje driblinge i “cake”. Dosta sam pokupio od njega i sada to koristim.

Znači, Moka nije bio sebičan?

– Nije. Da je bio takav, ne bi me sa 15 godina uvrstio u prvu ekipu. Da Slavnić nije otišao, bilo bi teže zauzeti standardno mesto u prvoj ekipi.

Ali, da je ostao, možda biste još nešto naučili od njega?

– Mislim da sam dovoljno naučio u dve godine koliko je on bio u Šibenki. Moka je otišao u pravom trenutku i ostavio mi mogućnost da pokažem koliko sam naučio od njega.

Znali ste igrati utakmicu za juniore Šibenke ujutro i potom popodne navući dres seniorske ekipe?

– Bilo je toga. Prošle godine sam, recimo, igrao u finalu kadetskog prvenstva Jugoslavije u Vogošći, a dva sata kasnije za Šibenku protiv Bosne u Sarajevu. Prvu utakmicu sam igrao celu, a u drugoj sam ulazio povremeno. Međutim, nije mi to predstavljalo nikakav problem.

Stručnjaci tvrde da ste vi najveći talenat koji se pojavio kod nas u košarci?

– Ranije sam počeo od svojih vršnjaka, zato valjda odskačem. Još kao osmogodišnjak znao sam trikove koji se uče s 13, 14 godina. Drago mi je što me upoređuju s Kićom, Mokom i Prajom, želio bih da jednog dana igram kao Kićanović.

Potrebno je mnogo rada i samoodricanja kako bi napredovao. Jeste li spremni na to?

– Došao sam do nivoa na kojem bi bilo zaista glupo da prestanem. Kada završim četvrti razred srednje škole potpuno ću se posvetiti košarci, iako to već sad činim. Učiniću sve da uspem, postavio sam najviše ciljeve. Mislim da ću do pravog izražaja doći u sedećoj takmičarskoj godini.

Pojavili ste se i u reprezentaciji pre navršene sedamnaeste godine?

– Pozvan sam sa Radunovićem iz Radničkog, ali mislim da još nismo spremni za seniorsku selekciju. Poziv smo dobili više kako bi se navikli na atmosferu. Ali to znači da računaju na nas.

Kopira li Tanjević Miljanića?

– Na određeni način. U fudbalu je ispalo dobro (primer Gudelja), zašto ne bi i u košarci.

Kada igrate sa sebi ravnima, mislim na godine, postižete i 60 koševa po utakmici. Za koju godinu tako će biti i na ligaškim i reprezentativnim utakmicama?

– Voleo bih da se to ostvari, ali za to treba puno rada i treninga. Da, postignem toliko na utakmicama juniora. Zato ih i ne igram toliko. To mi ne predstavlja lično zadovoljstvo.

Za sada, dobar ste učenik. Kako nadoknađujete vreme izgubljeno na košarku?

– Uz pomoć nastavnika iz škole i njihovog razumevanja. Naravno, i mog zalaganja u školi.

Koliko ste časova nastave propustili zbog košarke?

– U prvom semestru ove školske godine negde oko 150. Toliko će biti i u idućem polugodištu.

Sa sedamnaest godina tri puta ste leteli preko okeana. O tome vaši vršnjaci mogu samo da sanjaju.

– Prednost sporta je, između ostalog, i u tome. Kako bih inače mogao da izdržim onaj tempo kada se vratim sa neke turneje? Tada samo znam za školu i trening. Mnogi bi moji vršnjaci bili spremni žrtvovati se na ovaj način kada bi im se pružila prilika.

U SAD-u su vas zvali da ostanete i igrate za neki koledž?

– Kada je Dajger Felps, trener iz Notr Dama, pogledao moju juniorsku utakmicu u Šibenki, pozvao me da dođem i rekao mi da ću za dve godine biti prvi jugoslavenski profesionalac u NBA.

Mislite li da biste mogli uspeti? Mnogi su pokušavali pa ništa od toga.

– Voleo bih da budem prvi jugoslavenski košarkaš koji će da probije led. Naravno, kad dođe vreme za to. Nikako sada.

Hoćete li u avgustu ponovo preko okeana? Svetsko prvenstvo u košarci održava se ove godine u Kolumbiji…

– Nadam se da ću biti pozvan na pripreme. Koliko vidim, sigurna su četiri beka za SP: Kićanović, Delibašić, Vilfan i Popović. Tanjević traži i petog beka. Pokušaću na pripremama izboriti mesto u avionu za put preko okeana.

Koliko ste do sada odigrali službenih utakmica za razne selekcije?

– Nastupao sam za kadetsku reprezentaciju oko 50 puta, juniorsku 12, a u A selekciji 14. Za Šibenku sam odigrao oko 150 utakmica. Naravno, za prvu ekipu.

Na terenu ste vrlo temperamentni. Kako je u privatnom životu?

– Moj brat Aco i ja smo takvi, ponekad “iskočimo” na terenu. Jasno mi je da to nije dobro i pokušaću to ispraviti. U privatnom životu nervoza mi je potpuno strana.

Recite nešto o svom starijem bratu.

– Aco je propustio veliku priliku za mesto u reprezentaciji. Pre tri godine bio je najbolji mladi igrač Jugoslavije. Međutim, upala zglobova koju je preležao i kasnije rehabilitacija učinile su svoje. Ipak, vratio se i sada sasvim solidno igra. On se još nada da će zaigrati u reprezentaciji. Sve zavisi od njega, koliko će trenirati i biti uporan.

Proglašeni ste za sportistu godine u Šibeniku. Nije li to malo prerano? Ipak, malo ste igrali za takvo priznanje?

– Kad malo bolje pogledate, u Šibeniku nisam imao ozbiljnijih protivkandidata. Šibenka dobro stoji na sva tri fronta, pa je priznanje moralo pripasti nekom od košarkaša. Izabrali su mene.

Da li za jednog sedamnaestogodišnjaka u jednom relativno, malom gradu popularnost predstavlja teret?

– Teret jeste; ali teret u kojem uživam.

Jeste li, u stvari, svesni tog tereta i opasnosti?

– Svestan sam svega i zato pokušavam da ostane sve kako je bilo. Da se ne menjam. Zasad u tome uspevam.

Ima li Dražen Petrović popust u odnosu na svoje vršnjake iz škole?

– Jedino kada su u pitanju izostanci.

Koliko se odnos školskih kolega prema vama promenio?

– Sa kim sam bio prijatelj, ostao sam i dalje prijatelj. To me posebno raduje. Naravno, sada imam manje vremena ali i to malo provodim sa njima. Najčešće smo u novom disko­klubu Šibenika.

A, devojke?

– Jedna, i to u Šibeniku. Za nju se uvek nađe vremena.

Kakvog Dražena Petrovića vidite u perspektivi?

– Bolje izdanje u svakom smislu. Igračkom, ljudskom… Želim uz košarku da završim fakultet, igram za reprezentaciju Jugoslavije…

Svi vas sada traže, kuda ćete?

Sigurno je da sledeće godine ostajem u Šibeniku. Posle toga odlazim na odsluženje vojnog roka, a to znači dve godine od odlaska nema ništa.

Ko vam nudi najbolje uslove?

– Nisu to neki uslovi. Samo stan i stipendija. A to svi nude.

Kome? Vama ili roditeljima?

Meni. Bilo je pritisaka i telefonskih poziva i za roditelje, ali uglavnom ja razgovaram sa tim ljudima. U porodici sve zajednički odlučujemo, pa, prema tome, kada dođe vreme i o ovome ćemo se dogovoriti.

Navijači Partizana i Zvezde žele vas videti u svojim timovima. Koga biste izabrali?

– Kako sada stvari stoje, radije bih obukao Partizanov dres. Čini mi se da je u tom klubu bolja atmosfera. Zatim, odlaze Slavnić i Dalipagić, a Kića se vraća u Partizan. To mi je prilika za igranje u paru sa Kićanovićem, a to je pravi put do pune afirmacije. Naravno, to nije konačna odluka. To su, za sada, samo moja razmišljanja.

Ne razmišljate o ostajanju u Šibenki?

Ako bi se ostvarili zamišljeni planovi o dovođenju mog brata u Šibenku i osvajanju titule prvaka, onda se stvari iz temelja mijenjaju.

A Cibona kao moguća varijanta?

Cibona ne dolazi u obzir.

Zašto?

Bekovski par Cibone su Petrović i Pavličević. Jednoga bih morao da izbacim. Ne bih želeo da izbacim vlastitog brata.

Ko su, pored vas, nade jugoslovenske košarke?

– Ima dosta dobrih mladih igrača. Odskaču Radunović iz Radničkog i Perasović i Sobin iz Jugoplastike.

Generacija ispred vas je, sa pravom, nazvana zlatnom generacijom jugoslovenske košarke. Teško ćete ih dostići…

– Mislim da ćemo ih i prestići, mada je teže zadržati sve te osvojene medalje i prvenstva, nego ih osvojiti. Naša je prednost što smo ranije počeli s košarkom, a imamo i bolje učitelje.

(Espreso.co.rs)