STOJAKOVIĆ MI JE UNIŠTIO KARIJERU, A ONDA SE DESIO PARTIZAN! TAD JE BIO KRAJ! Nikad mi se nije izvinio zbog toga!

Vladislav Lale Lučić je kultni košarkaški trener koji sada uživa u penziji posle uspešne karijere tokom koje je uostalom vodio i Crvenu zvezdu i Partizan.

Nekadašnji strateg i muških i ženskih ekipa večitih rivala se u intervjuu za "Sport klub" prisetio nekih od važnih i interesantnih trenutaka iz svoje karijere koja je bila prožeta i uspesima i razočarenjima.

Jedan od najtežih momenata je svakako onaj čuveni revanš u finalu Kupa Radivoja Koraća protiv italijanskog Meša u beogradskom Pioniru kada je Zvezda ispustila iz ruke evropski trofej. I dan-danas priznaje da mu je to najcrnja mrlja u karijeri.

- Voleo sam da pogledam sve moje utakmice da vidim gde smo grešili, a taj duel sa Mešom, posle svega što se dogodilo, jedini je koji nikad u životu nisam pogledao. Plasman u finale bio je veliki uspeh za Zvezdu, a posle pobede u prvoj utakmici u Veroni još više mi je bilo stalo da osvojimo KRK i konačno podignem evropski pehar. Ne postoji opravdanje, ko drugi da bude kriv nego trener. Ne želim da tražim alibi, ali sada mogu da kažem da smo imali tim koji nije verovao da to može da uradi. Jednostavno, nismo bili spremni i zbog atmosfere koja se stvorila. Ubrzo je usledilo finale doigravanja sa FMP i otkaz posle poraza u drugoj utakmici.

Mnogo više ga je pogodio taj otkaz tada koji mu je uručio tadašnji predsednik Voja Stojaković posle drugog meča finala plej-ofa od FMP.

Doživeo sam nešto što nijedan trener nije doživeo da u finalu plej-ofa, što je već bio veliki uspeh, budem smenjen. To boli, to su rane. To što mi je učinio taj čovek može da uradi samo neznalica. Taj čovek je maltene uništio moju karijeru. Nije mogao da je uništi zbog svega što sam uradio, ali u tom momentu kada sam bio u najboljim godinama, dogodilo mi se da me neko na taj način ponizi. Da li mi se nekad izvinio? Ne, nikad - ispričao je Lučić.

Sledećeg leta Lučić je i u Partizanu doživeo još jednu neprijatnost koja ga je pogodila.

- Osvajanje kupa sa Partizanom 1999. zaista je bio veliki uspeh. Usledilo je bombardovanje, pa prekid prvenstva. Titula je pripala Budućnosti, a svako ko je pratio moju karijeru znao je da su moje ekipe uvek u finišu sezone bile na mnogo višem niovu nego na početku. Uvek smo dostizali vrhunsku formu kada se odlučivalo o trofejima. Zašto sam otišao iz Partizana? I to je nešto što je bilo ružno. Finansijska kriza je uticala da je ceo tim bio pod pokroviteljstvom privatnih sponzora, a ja to nisam mogao da sprečim jer je bilo takvo vreme. Jednog igrača drže dvojice i normalno oni što igraju se ne bude, a ovi što daju pare i njihov igrač ne igra koliko oni smatraju da treba, smatraju mene krivcem. Napravili smo grešku što smo učestvovali na turnirima u Tel Aviv i na Kipru gde su nam rivali bili Panatinaikos, Makabi i Kinder. Otišli smo bez Tomaševića, tim je bio potpuno nov, gubili smo utakmice jer su protivnici za 50 poena bolji od nas i po imenima i svemu ostalom. Nezadovoljstvo ljudi koji su finansirali klub dovelo je do toga da se rastanemo na početku sezone. Tu je bio kraj moje karijere. Dva velika razočaranja na kraju puta uticala su da karijeru koja je bila uspešna svedem na tu 1998. i 1999. i tu je bio kraj.

Lučić je jednom prilikom izjavio da bi Vlade Divac bio najbolji centar svih vremena samo da je imao radne navike kao Dražen Petrović. Zanimalo nas je kakav je to Divac kada je kao tinejdžer iz Kraljeva došao u Humsku.

- Danas imamo Nikolu Jokića koji podseća na tu neobaveznu, ali simpatičnu i dopadljivu igru. Vlade je to znao fantastično da koristi. O Divcu mogu da pričam samo u superlativima, imao je ogromnu karijeru, legenda je i ovde i u NBA, ali da je trenirao kao Dražen ili Peđa Stojaković, koji je bio mašina za treninge, možda je mogao da napravi korak više. Vlade je bio spreman za to, bio je mangupčić sa mnogo štosova, a da je trenirao kao Dražen ili Peđa pitanje je da li bi onda bio to bio Divac kakvog svi znamo. Kakav je Paspalj igrač bio, da ne pričam o Saši Đorđeviću koji je u Partizanu munjevito pravio karijeru, kome su bila otvorena vrata. Imao je prostor pored dva reprezentativna plejmejkera Željka Obradovića i Nebojše Zorkića i to na insistiranje direktora Dragana Kićanovića. Dogovorili smo se da ga forsiramo i Sale je ostvario sjajnu karijeru - kaže Lučić plašeći se da neke igrače ne zaboravi.

Naravno, ne zaboravlja ni Peđu Stojakovića koji je u sezoni 1992/93, jedinoj u crveno-belom dresu, sa nepunih 16 godina imao zapaženu minutažu.

- Trenirao sam ga vrlo kratko. Peđa je primer velikog radnika. Bio je odličan šuter, a fantastično vredan. Imao je svog trenera koji ga je doveo do tog nivou, a u PAOK je dobio šansu kakvu je zaslužio i formirao se kao igrač. Kasnije je u NBA napravio veliku karijeru. Imate mnogo igrača koji su probali da odu u NBA, to je cilj svakoga. Sa Aleksandrom Gilićem sam radio i u Zvezdi i u Partizanu i on je u svojoj sobi imao teretanu i na zidu na engleskom ispisano - pravac NBA. Bilo je igrača koji su silno želeli da odu u NBA, i ostvarilo im se, ali Giletu nije. Uvek morate da imate više ciljeve.

Jednom prilikom Lučić se nenamerno zamerio Partizanu izjavom da je klubu iz Humske potreban neko poput Nebojše Čovića. Kasnije je precizno pojasnio značenje svojih reči, a o onome što se dešava u crno-belom taboru u poslednje dve i po godine ima samo lepe reči.

- Čuo sam da se predsednik Partizana Ostoja Mijailović naljutio, a u stravi je i on dokazao da je sposoban da uradi veliki posao. Nisam insinuirao da Čović treba da dođe u Partizan, nego da je crno-belima potreban sposoban čovek poput njega. U Partizanu su stalno išli korak po korak, pa tri nazad, pa dva napred - jedan nazad, kao i svi klubovi. Mijailović je dokazao da je pravi čovek za Partizan i ovo što su crno-beli uradio ove sezone je za svaku pohvalu. Okupio je izvanredne mlade ljude oko sebe, poput Lončara i Kecmana, a tu je i trener Trinkijeri koji radi odlično. Nisu me razumeli iz Partizana. Kada sam ja bio u klubu Neša Naerlović je bio direktor i čovek koji sve povezuje. Klub je plaćao na vreme igrače i dažbine i u principu mislio sam na nekoga kao što je Neša. Nije bilo ništa lično, a koristim i ovu priliku da se izvinim, ništa loše nisam mislio - naglašava i dodaje:

- Najbolji barometar svega su navijači. Niko ne dolazi na ružne predstave u pozorište, a kada ste imate Zorana Radmilovića u bilo kojoj predstavi, Atelje je bio pun, svi su dolazili. Tako je i sa Partizanovom publikom. Uvek ima nova zvezda, danas je to Trinkijeri, a sutra možda mali Uroš Trifunović. Partizan i Zvezda kada imaju puno dvoranu znači da igraju dobro.

Lučić je napravio i potez koji je promenio i istoriju nemačke, ali i svetske košarke. Naime, kada je bio selektor Nemačke zapazio je 17-godišnjeg momka u Manhajmu i pozvao ga da debituje u reprezentaciji. To je bio Dirk Novicki.

- Zvao sam ga Jenki boj. Bio je upadljiv. Simpatična figura, visok, plav... Odskakao je kvalitetom, ali ne toliko. Imao je fantastičnu građu i jednom prilikom, baš u Manhajmu, ispravljao sam mu tehniku šuta. Imao je svog trenera koji je najzaslužniji za njegovu karijeru. Mnogo mi se dopao, ali nije bilo lako ubediti njegove roditelje da ga puste da dođe na mini pripreme pred kvalifikacioni meč za Evropsko prvenstvo sa Portugalijom 1995. Otišao sam u Virzburg da popričam sa njegovim ocem i majkom. Oboje inžinjeri. Otac kaže: 'Znate šta, njemu košarka neće biti budućnost jer treba da se bavi ozbiljnim stvarima.' Insistirao sam da će Dirku mnogo da znači da bude sa nama desetak dana i na moj nagovor pristali su. Debitovao je kada sam ja bio selektor, a kasnije je ta reprezentacija ostvarila vrhunske rezultate. Novicki je mnogo učinio za državni tim, ali je pomerio i finansijske mogućnosti federacije. Najki je zahvaljujući sponzorskom ugovoru sa Dirkom istisnuo Adidas iz Saveza i sa 400, 500.000 evra došli su do cifre od 4, 5 miliona godišnje. Gde bi kraj našoj federaciji bio da je u ono vreme neko davao tolike pare. Ima trenera koji za pojedine igrače kažu da mu im sve uradili u životu, ali ja to ne volim. Ja sam Dirka, koji je sjajan čovek, samo usmerio u nekom pravcu. Danas nema tajni nekome da ispravite tehniku. Sve ima na internetu. Meni je glavni mentor bio Bora Cenić i voleo sam da radim kao on. Bora je jedini trener koji je igrače učio da nauče azbuku ili abecedu, pa posle da čitaju. Tako sam i ja uvek išao, od osnovnih, malih stvari.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs / Sportklub.rs)