MAJKE ŠAMPIONI - ARENASPORT serijal
DIVAC JE VIDEO SUPRUGA I MENE, POTRČAO JE S DRUGOG KRAJA HALE: Veliki intervju majke Dražena Petrovića!
U ogromnom intervjuu za Arenasport dotakla se mnogobrojnih tema
U petoj epizodi serijala „Majke šampioni” koji se prikazuje na TV Arena sport, emotivnu ispovest ispričala je Biserka Petrović, majka Dražena Petrovića, jednog od najboljih košarkaša svih vremena sa ovih prostora.
Dražen Petrović je rođen 22. oktobra 1964. u Šibeniku. Bio je poseban od rođenja i majka je videla da će postati najbolji u bilo čemu čega se u životu uhvati.
- Rođen je kao vrlo velika beba od pet kilograma, tako da su ga u šibenskom porodilištu, doktor koji je bio na porođaju, kazao je: „Evo, deco, dolazi vam otac.” Dakle, Dražen je bio toliko izražajno jak, da je lekar rekao da je on otac drugoj deci. Taj lekar je imao sina Dražena i po njegovom sinu je Dražen dobio ime. Bio je poseban od rođenja. Kao mali, nije puno pričao, tako da smo se brinuli, ali kada je trebalo nešto da kaže, to je toliko bilo snažno i moćno za dete od godinu ili dve, pa smo mi u porodici shvatili da imamo nešto posebno i prema njemu smo se svi odnosili kao prema nekom daru koji je došao. Čuvao ga je pogotovo stariji brat Aleksandar od pet i po godina. On je preuzeo ulogu oca i majke jer je obožavao svog brata baš zato što je bio poseban – počela je priču majka velikog šampiona.
Postoji i anegdota vezana za Draženovo zdravlje u najranijem detinjstvu.
- Lekar je zaključio da Draženovi kukovi nisu bili dovoljno razvijeni. Ne da su iščašeni, već da nisu dovoljno razvijeni i tada smo mi kao roditelji bili jako nesrećni, ali Dražen je to prihvatio sa velikim veseljem i kada su mu lekari postavili male remene, on se s njim igrao. I tu je već bio poseban. Nije tražio kao dete nešto negativno u tome već je sve hteo da pretvori u neku radost tako da je i porodica zbog toga živela sa nekom tugom, ali on je svima nama davao veselje u svemu tome. Kukovi su se razvili dok je Dražen prohodao i počeo je da raste kao jako srećno dete.
Kako je rastao tako je postajao i zaštitni znak svog Šibenika. Svi su ga obožavali.
- Kada bih ga izvela na ulicu, ili povela u školu, svi su želeli da ga uzmu u naručje. Svi su ga čuvali da ga ne bi zgazili jer je bio baš mali i izuzetno lep, to moram da kažem. Stariji brat je uvek pazio na njega, a Dražen bi Aleksandru nosio torbe na trening samo da bi se uključio u njegov deo života.
Odnos između braće, dvojice vrhunskih košarkaša, Aleksandra i Dražena, bio je protkan ljubavlju. Aco je prvi počeo da se bavi košarkom, a odmah za njim i brat, iako su roditelji imali drugačije želje...
- Aleksandar je prvi otišao da se bavi košarkom, ali smo mi kao roditelji, želeli da nam deca budu muzičari jer je Šibenik grad pesme. Znate, Arsen Dedić, Mišo Kovač... Aco je svirao klarinet kod Arsena Dedića, a odmah do muzičke škole je bilo košarkaško igralište. Kada sam došla da platim mesečnu članarinu za muzičko školovanje, a meni profesor kaže: „Vaš sin ne ide, on je prešao na košarkaško igralište.” Dražen nije bio košarkaš već dete koje je okupljalo oko sebe trenere i cure. On kada bi došao na trening pre škole, devojke bi dolazile da ga gledaju.
Od početka je bavljenja košarkom bio je izuzetno posvećen magičnoj igri pod koševima.
- Mene su ljudi u Šibeniku zaustavljali i pitali me: „Gospođo Petrović, zašto to dete budite, vidite da je kao curica nežan?“, a ja kažem: „Ne budim ja njega, nego on mene budi.” Pre nego što bi otišao u školu, išao bi na trening. Ali nikada nije zakasnio u školu. Sve je postigao sam na svoj jedinstven način. Ljudi su prihvatali u Šibeniku da je on poseban i da želi nešto da napravi što drugima neće poći za rukom.
Tog 7. juna 1993. godine poginuo je u Nemačkoj u 28. godini, kad se automobilom vraćao sa kvalifikacija za Evropsko prvenstvo u Poljskoj, piše Blic.
Petrović nije želeo da se vrati avionom, već je odlučio da zajedno sa devojkom Klarom krene put nazad. Upravo je za volanom bila manekenka, dok se Petrović nalazio se na suvozačevom mestu prilikom udesa.
- To je najteži deo našeg porodičnog života, a za mene posebno kao majke. Tog časa kada su se vraćali iz Vroclava sa kvalifikacija za Evropsko prvenstvo. Hrvatska se već tada plasirala na takmičenje, ali on nije želeo da propusti utakmicu za reprezentaciju. Nazvao me je deset sati pre nesreće i kazao: „Poslao sam ti prljavu robu, ja dolazim za dva dana. Znam da ćeš ti to da središ.” I to je bio naš zadnji razgovor. Tada sam ga zadnji put čula.
Kada je sa druge strane čula „vaš sin je mrtav” i ona je htela da umre odmah za njim.
- Oko 11 sati uveče, u stvari više je bilo oko ponoći, a Dražen bi se uvek javljao kada stigne na mesto događaja. Ali zvala je gospođa za koju su mi kasnije rekli da je bila sudski tumač iz Makedonije. Ja sam se javila, a ona je upitala da li je to stan Dražena Petrovića, i kada je čula potvrdan odgovor, rekla je: „Vaš sin je poginuo.“
- To je bio čin koji nikada neću moći da zaboravim i koji ne mogu da prihvatim na taj način. Bilo je sto drugih načina da se to objavi jer nikada ne znate kako će u tom času čovek da reaguje. To je na mene delovao šokantno. Moj suprug je već bio legao i ja sam u tom krenula ka balkonu, a moj suprug je od krika koji je čuo poleteo ka meni i spasio me. Bez lažne skromnosti, spasio me je.
Pokušavajući da vrati film na taj kobni sedmi jun 1993. Biserka Petrović je kazala:
- Doktori iz Cibone, pa moj stariji sin, prijatelji, svi su krenuli u poteru da to nije neka lažna najava jer se to događa među ljudima koji su popularni, bilo u muzici ili sportu... Međutim, u tom času, ja to što su oni radili nisam mogla ni da shvatim. Saznali su da je to istina. Ja kao da sam izbrisala taj deo iz glave. Kao da to nije istina. Evo i dan danas tako se ponašam.
O danu sahrane svog mlađeg sina posebno joj je bilo teško da priča.
- Bilo je teško stanje na ovim prostorima. Da nije tako bilo, da nije bilo ratno stanje, sigurno bi bilo još više ljudi. Ljudi iz svih krajeva, iz Grčke, NBA, svi su došli. Nije bit samo u sportistima, već svi ljudi koji su mogli da dođu, došli su. To meni tog časa nije ništa predstavljalo jer ja nisam mogla da prihvatim činjenicu da je moj sin mrtav.
Htela je i sebi da oduzme život, ali je shvatila da mora da nastavi:
- Mozak mi se od tog časa tragedije počeo boriti na jedan drugi način. Jedan deo mozga vam se otvori za to da morate da se borite protiv boli i to se kod mene dogodilo. Zahvaljujem na tome genetici ili samoj sebi. Nakon tuge, počela sam odmah rad za Dražena. Krenula sam, da bih sebe ostavila u životu, da radim za Dražena. Njegovo bivstvovanje na zemlji ne sme da bude zaboravljeno. I ja sam sebe tu dala do kraja. Profesora Grudena, čoveka koji radi sa ovakvim slučajevima, pitala sam kako da nastavim da živim svoj život, a izgubila sam takvo dete za kojim su svi plakali. Jer ja kada sam dolazila u Beograd, govorili su mi: „Mi smo plakali za Draženom kao da je iz naše porodice.” Zbog toga sam Grudena pitala kako da nastavim dalje. Znate li šta mi je rekao: „Gospođo Petrović, kada ste rodili takva dva sina, ne sumnjam da možete da se izborite za svoj život.” Ja sam mu rekla: „Profesore, pomozite mi!“, a on odgovorio da se uhvatim rada. Rad, rad i rad. To sam poslušala. Nisam uzimala nikakve tablete, već sam se uhvatila rada. I svog supruga koji se bio predao, trebalo je da ga vratim u život. Uvek sam ga slala da ide u prodavnicu, pa sam morala i njemu da pomažem koji je stariji od mene 13 godina da se on izbori za svoj život i da nastavimo jednu porodičnu priču. Nisam želela da nam se porodica raspadne.
Nastavila je posle kratke pauze...
- Dražen, ako me od nekud gleda, želela bih da bude srećan. Nisam nikakvu grešku napravila, nisam mu ništa dodavala, samo sam htela da njegovo delo bude zapisano. Košarka je moj život, sport je moj život i ja sve sportiste doživljavam kao da su iz moje porodice. Moram reći da mi je Đoković baš pri srcu jer se ponaša tako veličanstveno, voli ljude, bili smo gosti njegovih roditelja kada se igrao fajnal-for Evrolige u Beogradu. Od tada smo stalno u vezi. Prava sportska porodica. I roditelji koji prate svoju decu tako da im nije novac na prvom mestu nego jedna osobina da se ljudima ipak da nešto pozitivno.
Dražen i Vlade Divac su bili nerazdvojni pre odlaska u NBA. Politika je razdvojila prijatelje koji nikada nisu izgladili spor.
- Ja sam Dražena za to pitala, ali on nije puno pričao. Rekao je samo: „Pusti to za druga vremena.” On nije želeo da raspravlja o tome, ali očito se dogodio jedan mali razmak i sigurno bi oni to rešili da Dražen nije tragično završio. Nisam mnogo u to ulazila, jer sportisti sami između sebe rešavaju te stvari. Oni sve to na lep način reše, a mi se mučimo. Kada je Jure Zdovc pravio oproštaj u Ljubljani, suprug i ja smo bili pozvani i otišli smo. Sa druge strane dvorane prema nama dolazi Divac. On je mog supruga i mene toliko zagrlio, ali nije mogao ni reč da progovori. Evo i sada se ježim. Toliko je u njegovoj duši bilo osećaja da je to mene za sva vremena kupilo. Zato, može neko da priča svašta, ali Divac je čovek koji je preduzeo da se taj film „Jednom braća”. Priča je lepa, velika i sav novac od tog filma, dat je u Draženov fond, mada Dražen nikada nije ni razmišljao o novcu. Ali hoću da kažem kakav je to gest bio. To su sportisti koji razumeju svoj jezik, i oni nose nešto posebno u sebi što mi ne možemo nekada razumeti. Mi smo nekako na drugoj strani. Sportisti razmišljaju svojom glavom i na svoj način. To je jedna porodica.
Majka Biserka je govorila i o privatnom životu svog Dražena.
- Uvek sam mu govorila da mora da ima najbolju ženu kad je takav čovek, a on bi mi na to odgovarao: „A mama koja je to najbolja? Nađi mi je i dovedi.” Tu smo ostali nedorečeni.
Automobil u kojem je poginuo vozila je njegova devojka Klara. Biserka misli da je zasluživao bolju ženu od nje.
- To nije bila ljubav, to je bio, hajde da kažemo, flert. Ona je isto igrala košarku i učestvovala je u Njujorku na modnoj reviji venčanica, pa je zajedno sa drugaricom zamolila Dražena da joj da kartu za utakmicu. Tu se nešto nastavilo, pa je ona tri meseca ostala kod Dražena tamo. Rodilo se nešto. Ali njegova prava ljubav je Renata koja je sa njim bila pet godina. To je njegova najveća ljubav bila, a ovo nije bila ljubav, već nešto što ne mogu da tumačim kao ljubav. Ako mi dozvolite, ja nisam fanatik ničega, ali iz ovog svega izvlačim jedan zaključak. Naime, u Zagrebu je bio jedan čovek koji je bio jako vidovit i ja sam pre tragedije otišla kod njega. Ne svojom voljom, već smo bili u nekom društvu. Tada mi je on rekao: „Šta hoće ove dve žene što idu sa Draženom?” Dakle, on je video Draženov odlazak, ali meni nije hteo reći jer je to bila sudbina. Rekao mi je: „Da sam ja vama i kazao da će Dražen da nastrada, vi to ne biste mogli da sprečite!“ Ima nešto što mi na ovome svetu, da li je to zvezda ili energija, ali ima nešto da svi imamo svoje vreme kada ćemo završiti i svi imamo neko svoje poslanje. Ali taj čovek mi je rekao za te dve žene. On je video njih da odvoze Dražena u smrt.
Majka Biserka je imala susret sa devojkom koja je bila pored Klare i Dražena u automobilu, a koja je bila u komi osam godina i koja je nažalost, završila kao invalid.
- Svi su se pitali koja je to bila treća osoba sa njima, da li je to bila majka ili teta njena, a u stvari to je bila košarkašica iz Istanbula koja je bila na istom koledžu gde i Majkl Džordan i ona je bila u komi osam godina. Došla sam do nje kako bih saznala kako je Dražen to svoje poslednje vreme u automobilu proveo. Zanimalo me je to. Išla sam u Istanbul da bih je pronašla i ona mi je rekla da se samo seća da je on bio jako sretan i nasmejan. Ja se mislim to je bio od rođenja, ali ta osoba koja je vozila, njoj nije bio ništa. Ušla je u istoriju tako što je vozila, a ova druga je ostala večni invalid za koju ova dotična koja je vozila, a koja se udala za Olivera Birkofa, nije našla za shodno da je poseti. To me je toliko rastužilo i došla sam da upoznam tu devojku u Istanbulu jer sam taj krug želela da zatvorim na jedan način.
Zanimljiva je priča o ličnoj karti koja je istekla tog dana kada je Dražen poginuo. Dokument je zajedno sa satom koji je Dražen nosio u trenutku nesreće izložen u muzeju koji nosi ime velikog košarkaša.
- Ja sam ličnu kartu pronašla u Šibeniku kada sam neke stvari smeštala. Videla sam da je datum njenog isteka isti kao datum kada je poginuo – 7. juna 1993, a izdata je u Šibeniku 7.6.1983. Deset godina je prošlo. Samo što nije bio sat upisan, sve drugo je odgovaralo. Niko mi nije verovao, pa sam morala da uvećam i pokažem. Ona stoji tu u muzeju više kao privatna stvar koja je mene potresla duboko.
Nakon Draženove smrti Biserka je nastavila da živi po njegovim nastojanjima.
- Ne želim da me iko vidi kako plačem. Ne želim da moji unuci vide da sam tužna. Želim da gde god da se pojavim nosim tu pozitivu jer niko nije kriv za to što se meni dogodilo i moram vam kazati da sam postala jako bolja osoba. Nisam se pretvorila u ženu koja mrzi zato što je doživela tragediju. Ne, naprotiv, ja pomažem svoj deci i ljudima jer znam da je Dražen, da je sada živ, želeo bi da bude humanitarac. On je toliko ljudima želeo da pomogne i to njegovo delo sam ja prepoznala i nastojim da se na taj način ponašam. Moram vam, kao majka reći da živim po njegovim kriterijumima, nastojanjima i to me ispunjava. To mi možda i daje hrabrost.
Na pitanje da li je ikada razmišljala kakav bi Dražen danas bio da je živ, rekla je samo:
- Bio bi jedno veliko dete jer je u njemu uvek, ma koliko da je bio ozbiljan i da je donosio odluke sam, u njemu je uvek bilo neko dete spremno za šalu ili ispad. Da ne priča puno već samo to da napravi. Mislim da bi na ovim prostorima bio najveći humanitarac. To mu je bio cilj, da pomaže ljudima.
A da li je ikada razmišljala da li bi joj bilo lakše da je Dražen iza sebe ostavio naslednika ili naslednicu?
- Jesam, puno sam o tome razmišljala, da mi je barem ostavio kakvo dete da se bavim njime. Ali nekako sam prihvatila da je možda bolje što nije tako. Evo pre nekoliko dana u porodicu je stigla jedna curica prelepa, ćerka mog Aleksandra se porodila, i pojavila se jedna svetlost u porodici. Mislim da je to najveća nagrada kada se porodica obnavlja. Moj suprug, koji je bolestan i 11,5 godina nepokretan, rekao je: „Da li je moguće da sam još živ i da smo dobili praunuku?“ Kazala sam da je to najlepša vest kada vam u porodicu uđe svetlo, a to je obnova. Na mlađima svet ostaje.
I za kraj... Da može, šta bi majka Biserka, sada kazala svom sinu.
- Rekla bih mu da je bio srećno dete, da je najlepša priča o mladosti ta koju je on pričao. Nije ga zanimao novac, već samo da usreći ljude, a to vam je najveća radost življenja. Ako vi želite da usrećite prijatelje, sve ljude koje vam ne moratju biti prijatelji, a on je to radio od detinjstva, pa ću da završim sa jednom pričom kada je Dražen bio u Šibeniku u vrtiću, on bi nazvao mene kući i rekao: „Mama, moj prijatelj je gladan, mogu li ga dovesti na ručak? Njegovi roditelji rade.“ Kazala sam mu da može. Tada bi bio najsrećniji. Dakle, priča koju ću pričati dok hodam ovom zemljom je, da ga novac nije zanimao, da ga je zanimalo samo da usreći ljude. On se nije osećao posebnim među ljudima, već kasnije kada je otišao fizički, ti ljudi i taj narod je njega digao na još veći pijadestal zato što se on sam tako ponašao. I to vam je najveća medalja njegovog života. Ljubav naroda morate da zaslužite.
Bonus video:
(Espreso.co.rs/Izvor: Arenasport; Priredio: Blic)
Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!