REBRAČIN SIN NIJE PROŠAO U PARTIZANU, A NA KOLEDŽU KIDA: Jači sam nego otac kad je imao 22, dobio bih ga 1 na 1

Deca slavnih očeva, legendi srpske košarke, polako tabaju svoj put ka košarkaškim visinama koje su dosegnuli njihovi roditelji, a jedan od njih je i Filip Rebrača.

Sin jednog od najboljih košarkaša koje je Srbija imala, Željka Rebrače, košarkaški se školuje u Americi, deo je tima koledža Severna Dakota.

Rođen je u septembru 1998. u Trevizu, dok mu je otac nosio dres Benetona, a detinjstvo je proveo u Italiji, Atini i SAD pre nego što se vratio u Srbiju kada je nekada najbolji evropski centar završio karijeru.

- Godinu i po dana živeli smo u Trevizu, pa dve u Atini, a onda je usledio odlazak u Ameriku. Prvo Detroit, pa Atlantu i na kraju Los Anđeles. Posle šest godina u SAD, tata je potpisao ugovor sa Valensijom, a ostatak porodice je odlučio da se vrati u Trevizo, gde sam i počeo da igram košarku. Godinu dana smo bili u Italiji pre nego što smo se vratili u Srbiju gde sam živeo do ponovnog odlaska u Sjedinjene Države u januaru 2017. Tamo sam završio četvrtu godinu srednje škole - naglašava Rebrača za "Sport klub" i dodaje da put do Prve NCAA divizije nije bio lak.

- Nisam imao ponude sa univerziteta kakve sam želeo, pojavila se opcija za Džunior koledž, ali to mi nije bilo interesantno. Odlučio sam da iskoristim mogućnost da se još godinu dana pripremim za koledž i ta procena se pokazala kao pun pogodak. Bio sam u Masačusetsu, napredovao u svakom smislu, i usledio je poziv iz Severne Dakote, sa koledža koji se takmiči u najjačoj diviziji.

Košarku je počeo da trenira kada se porodica posle završetka karijere njegovog oca vratila u Srbiji. Počeo je u Partizanovim mlađim selekcijama, klubu u kome je njegov otac ostavio neizbrisiv trag kao deo generacije koja je 1992. godine osvojila Evroligu.

- U Partizanu je bila velika konkurencija i u tom periodu nisam bio dovoljno dobar da se proguram na treninzima ili utakmicama kako bih dobio značajniju ulogu. Otišao sam u manji klub, prvo u Fleš, kasnije i u OKK Zvezda. To sam odlučio kako bih mogao više da se razvijem kao igrač. Mislim da je to bila dobra odluka.

Lepo je, ali u istom trenutku i obavezujuće na leđima nositi prezime koje je prepoznatljivo širom sveta. Student Severne Dakote Fajting Hoksa ističe da je na svojoj koži osetio koliko je njegov otac bio veliki igrač.

- Malo se ljudi ovde seća Željka iz igračkih dana, ali kad gledam svoje mečeve kako bih analizirao šta je bilo dobro, a šta ne, komentatori redovno podsete gledaoce čiji sam sin i gde je tata igrao. Znaju ko mi je otac. Nije baš najlakše prezivati se Rebrača, pošto znam šta mi je sve otac postigao. Stvarno je imao vrhunsku karijeru i naravno da ciljam ka tome, ako je moguće i bolji da budem od njega. Cilj mi je da budem najbolji što mogu i iz te perspektive gledam na svoj put. Pritisak jeste veliki, ali ne fokusiram se na to.

Srpska javnost je Filipa mogla da upozna samo na video klipovima, ali na prvi pogled je jasno da kroz njega teče šampionska krv. Igra na poziciji centra, iako je sa 206 santimetara nešto niži od oca, eksplozivan je, skočan, ima brze ruke...

- Igram 'peticu', ali današnja košarka je drugačija. Kada bih igrao profesionalno mislim da ne bih bio klasičan centar. Istina je da imam slične atletske sposobnosti kao tata iz igračkih dana. Ipak, mislim da sam ja malo drugačiji profil igrača, više volim da šutnem i više igram licem ka košu. To su najveće razlike. Jedostavno, niži sam i moram da igram više licem ka košu.

Rebrača junior je s pažnjom ispratio sve tatine mečeve do kojih je mogao da dođe, a konstataciju da je fizički dominantniji od oca, spremno dočekuje.

- Video sam neke slike kada je imao 22 godine. Nije baš bio najjači. On sa 22 i ja sa 22 godine - mislim da bih mogao da ga dobijem jedan na jedan.

Filip na dresu nosi broj 12, naravno ne slučajno. Želeo je broj 11, koji je njegov otac nosio u većem delu karijere, ali se zadovoljio 'dvanaesticom' sa kojom je Rebarce bio prvak Evrope sa Panatinaikosom.

- Moj omiljeni broj je 11, ali bio je zauzet kada sam došao na koledž. Želeo sam da uzmem broj da nastavim porodičnu tradiciju. Odlučio sam se za 12 koji je tata nosio u Panatinaikosu. U NBA je igrao sa brojem 39, ali taj broj ne možemo da koristimo u NCAA. Dvanaest je dobar broj, sviđa mi se.

Uz želju da pored košarke stekne i obrazovanje i diplomu, glavni ciljevi su mu NBA liga i košarkaška reprezentacija Srbije.

- Kada sam bio mlađi nisam bio dovoljno dobar da bih dobio poziv, a pre nekoliko godina bio sam na širem spisku za Univerzitetske igre. Kao jedan od najmlađih nisam uspeo da uđem među 12. Drugi igrači su više zaslužili da idu na takmičenje od mene i to je u redu. Jednog dana, ako zaslužim.

A od očevih saigrača iz mlađih dana kao svog idola izdvaja jednog čoveka.

- Dejan Bodiroga. On mi je bio favorit. Njegove veštine su bile fenomenalne. Imao je nešto neverovatno u sebi i uvek mi je bilo interesantno da gledam njegove klipove. Od inostranih igrača na prvom mestu je Kobi Brajant, a onda Dirk Novicki. Nemac je bio specifičan kada se pojavio, sa 211 santimetara odlično je šutirao i to je bilo veliko osveženje. Njih trojicu najviše sam gledao - rekao je Rebrača za "Sport klub".

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs / Sportklub.rs)