PRIVELI SU ME LJUDI SA MAŠINKAMA: Bivši igrač Partizana otkrio kako su u Iraku mislili da je američki špijun!

Bivši košarkaš Partizana Aleksandar Aljoša Mitrović pričao je za Mozzartsport o čuvenom meču Partizana protiv Cibone u finalu ABA lige 2010. godine, kada je Dušan Kecman košem uz zvuk sirene zaledio zagrebačku dvoranu, a dotakao se neverovatnih doživljaja iz Iraka gde je takođe igrao košarku.

Aljoša se prisetio detalja koji će biti zauvek urezan u njegovo srce, jer ono što se dogodilo u Zagrebu ne događa se svaki dan.

- Imali smo prilično teško polufinale pre toga protiv Hemofarma. U finalu smo bili kvalitetniji u najvaćem delu meča. Nije bilo pravedno da Bogdanović, koji se nije video praktično, pogodi onu trojku preko čoveka od dva metra i 30 centimetara. Pa Roberts, koji je bio srce naše ekipe, hrabar momak, promaši ona bacanja, da bude tragičar. To nije bilo realno. Nije imalo veze uopšte sa tim da li je imao hrabrosti da šutne penale. A ono što je usledilo je vanvremenski - i o tome će tek da se priča, a-ha-ha - rekao je Mitrović za Mozzartsport.

Mitrović smatra da nije moglo da bude slađe.

"Ako ćemo da pratimo pravila, njihova klupa, svi su živi bili na terenu. Sudije su mogle da sude četrdeset tehničkih grešaka i naš fizioterapeut šutne slobodna bacanja. Ovako je ispalo slađe, jer je Kecman to šutnuo sa fenomenalnim osećajem. Ja sam izašao iz igre minut i po pre toga, bio sam pored Danilovića, gledao sam baš u Kecmana, od njega sam najviše učio. I onda se taj projektil sručio u koš. Kada je izbacio loptu, bio sam tako pokisao zbog trojke Bogdanovića. Nisam mogao da kažem: ´E, znao sam, ući će´. Ali je izgledalo da ide ka košu. Oni su bukvalno dobijenu utakmicu izgubili za dve sekunde. Od 20.000 ljudi koji se raduju, do toga da ne znaju šta se dešava - istakao je Mitrović.

Bivši as Partizana je opisao neprijatna iskustva koja je doživeo u Iraku, gde igrao košarku nakon boravka u Humskoj.

- Vraćam se sa treninga i neko me zove. Ja iskuliram to. Posle 30 sekundi čovek mi zvoni na vrata. Ja otvaram, to onaj isti čiča što me zvao u hodniku. Pita me ko sam i kaže mi: ´Ja sam nadzornik ove zgrade, ako ti nešto treba možeš da mi se obratiš´. Rekoh: ´E, super, hvala vam baš puno´. U principu - koristiće mi da znam nekoga tu. I sutra uveče u 00.15 posle ponoći igram 'soni', ne spavam, raspištoljio se u dnevnoj sobi, kad neko mi zvoni na vrata. Ko je sad? - prisetio se Mitrović, koji je nastavio u dahu i otkrio vrhunac priče.

- Stoje dvojica vojnika sa mašinkama, neki čovek u kožnoj jakni i onaj čiča iz zgrade. Razmišljam šta sam uradio, gde nisam ispoštovao propise. Kaže mi čovek u kožnoj jakni: ´Znate šta, imamo prijavu da u ovom stanu živi opasan Amerikanac´. Kažem im da nisam Amerikanac, da sam Srbin. Oni kao: ´Znaš šta, moraćeš da nam daš pasoš da ga odnesemo da te proverimo´. ´Ne mogu da vam dam pasoš, stvarno mi treba´, tako im kažem. A stvarno mi i treba, jer kada se voziš kroz ceo Irak, zbog problema sa teroristima, imaš svuda ´check point´. A ne izgledam kao oni, pa će mene prvog da zaustave i legitimišu. A znamo da su oni tradicionalno ˙odgovorni´ i da mogu da mi zagube pasoš i šta ću onda?

Nisu mu poverovali da nije američki špijun, pa je morao sa njima u stanicu.

- Bila je tenzija. Oni: ´Daj nam pasoš ´, ja njima: ´Ne dam´. I tako. I rekli su mi da moram da pođem sa njima. Ja šta ću, bolje to nego da mi izgube pasoš. Otišli smo u neku sigurnosnu kancelariju, zvali su trenera, moj klub. Oni došli, sedeli smo tu 50 minuta, gledali jedni u druge kao idioti i na kraju sam u pola dva-dva otišao kući - zaključio je Mitrović.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs)