MOLILA SAM DOKTORE DA ME ISKLJUČE S RESPIRATORA I PUSTE DA UMREM! Žena košarkaša bila na ivici smrti zbog korone!

Neviđenu dramu i pravi pakao su proživeli čuveni hrvatski košarkaš Žan Tabak, ali pre svega njegova supruga Gorana koja je bila zaražena koronavirusom i u jednom trenutku život joj je visio o koncu.

- Nisam više mogla da izdržim, molila sam lekare i medicinske sestre da isključe aparate na koje sam bila priključena kako bi me održavali u životu. Proživljavala sam nešto nestvarno, nešto što je teško shvatiti onome koji nešto takvo nikada nije doživeo.

- Nisam znala da je moguće ostati živ nakon drame, horora, kako god hoćete, koji sam proživljavala 32 dana u privatnoj bolnici "Zarzuela" u Madridu. Nije mi bilo ni na kraj pameti da bih mogla da se zarazim koronavirusom i da bih zbog njega zamalo mogla da umrem - rekla je za "Slobodnu Dalmaciju" u telefonskom razgovoru Gorana Tabak (49) iz Splita, supruga proslavljenog hrvatskog košarkaša Žana i kći jednako tako proslavljenog oca Rate Tvrdića, jednog od najboljih hrvatskih košarkaša svih vremena.

Goranu je koronavirus napao u Madridu, gde porodica Tabak živi 20-ak godina, a cela ova drama započela je 11. marta. Njenu priču, koje velikim delom nije bila svesna, prenosimo u celosti. Ono što je proživela njoj su do u tančine ispričali radnici bolnice u kojoj je pobedila smrt i njen suprug.

- Dobila sam temperaturu, što mi je bilo čudno jer ne znam jesam li je u životu imala tri puta. Dva dana bila mi je oko 37,5, a zatim je naglo skočila na 39,6 i 41 i tada sam uzela paracetamol. Ali kako nije padala, zvala sam bolnicu i rekli su mi da ne dolazim tamo te su mi objasnili kako da je snizim. No, nije se spuštala pa me je 18. marta Žan, koji se vratio iz Poljske, gde radi kao trener, odveo u Hitnu pomoć - priča Gorana.

U Hitnoj pomoći već je bila gužva i Gorana nije dobila krevet na kom bi mogla primiti terapiju. Sela je na stolicu i intravenozno su joj dali antibiotike.

- U Hitnoj pomoći bila sam jedno šest sati i nakon toga mi je bilo malo bolje, temperatura je počela da pada. Otišli smo kući, nisu me zadržali u bolnici i rekli su mi da se vratim ako se temperatura ne bude još spuštala, ali da im se ranije javim kako bi mi obezbedili krevet. Od tog 18. marta do 20. ponovno mi je temperatura skočila, a nakon 20. pojavili su se problemi sa disanjem. Sve sam teže disala i tada smo odlučili da moram ići u bolnicu - govori Gorana.

Tako je i bilo. Gorana i Žan uputili su se u bolnicu, a ona je ponela svoje stvari.

- Znala sam da će me ostaviti u bolnici jer sam se loše osećala, ali nije mi bilo ni na kraj pameti da ću proživeti i preživeti ono što je usledilo. U bolnicu sam otišla 22. marta. Nakon prespavane noći u bolnici, sutradan, 23., bilo mi je bolje. No, to je kratko trajalo. Istog dana, tri-četiri sata nakon tog "puno boljeg stanja" opet nisam mogla da dišem, nisam mogla da udahnem, kao da mi vazduh nije ulazio u pluća, i onda su odlučili da me intubiraju- dalje Gorana opisuje što je proživela.

Ovo njeno stanje preko mobilnog su pratili njen suprug Žan, najbolja prijateljica Pipi (bivša supruga Dina Rađe), Toni Kukoč i njen najbolji madridski prijatelj Lorenco, s kojim drži restoran.

- Ja sam svima njima, a da to nisam ni znala, onako nesvesno napisala SMS: "Ja ne verujem da ću se iz ovog izvući živa." To je bilo poslednje što sam napisala, a da sam to napisala, saznala sam tek kad sam izašla iz bolnice, oni su mi to rekli i pokazali su mi poruku na telefonu. Uopšte nisam znala da sam im to napisala - kaže Gorana.

Sledećih 16 dana bila je u indukovanoj komi, a medicinsko osoblje budilo ju je svaki dan ili svaka dva dana, te su joj obavili RTG pluća kako bi videli u kakvom su stanju.

- Pluća su mi bila sasvim bela, na RTG snimku se uopšte nisu videla, i zbog toga lekari nisu videli u njima krvni ugrušak od šest centimetara. Moja najgora noćna mora bila su buđenja. To je bilo jako teško i izuzetno dramatično. Moram napomenuti da sam u vratu imala jednu centralnu injekciju u koju ih je ulazilo još pet. Istu takvu imala sam i na ruci, na dva mesta. Imala sam bezbroj cevčica po telu, kroz koje su me hranili, davali mi kiseonik i takvu su me pokušavali buditi. To je grozno, verujte mi - priseća se Gorana.

No, najgore dolazi 28. marta.

- Do tada sam se još nekako držala, a tog 28. marta nazvali su Žana i rekli mu kako sumnjaju da ću se izvući jer je moje stanje izuzetno teško. Kako sam bila u indukovanoj komi, nisam ni znala da mi se stanje pogoršalo. Kako bih mogla bolje disati, okrenuli su me na prsa i tada sam malo bolje disala, ali u tom sam položaju počela da otičem zbog svih lekova koje sam dobivala. Tako bih neko vreme ležala na stomaku, pa bi me onda okrenuli na leđa ili na bok, pa opet na stomak i tako unedogled - govori Gorana.

To okretanje na stomak, na leđa i na bok bilo je "mila majka" u odnosu na ono što je usledilo.

- Znam da sam gubila svest, toga se sećam, i znam da su me reanimirali. Bila sam u stanju nekog polusna i sećam se da sam videla desetak osoba oko mog kreveta koje me reanimiraju. Čula sam ih kako viču "gubimo je", "kako se bori za život", "ona je lav"... Svih se njih sećam u magli i posle, kad mi je bilo bolje, rekla sam im sve što sam čula i videla. Ti su ljudi moji anđeli, oni su me vratili iz mrtvih i dali mi novi život. Kad više nisu znali šta bi sa mnom, otvorili su mi traheostomu na vratu. Čim su napravili tu rupu, unutra su ušli mikrokamericom i našli su mi krvni ugrušak, koji nisu mogli da vide na rendgenu. Odmah su me operisali i izvadili ugrušak. Kad je bila ta operacija, ja to ne znam. Samo znam da mi je odmah bilo bolje - govori Gorana Tabak.

I dalje je bila priključena na respirator i njeno zdravstveno stanje bilo je vrlo upitno, s neizvesnim ishodom.

- Ni dan-danas ne znam gde sam se zarazila. Idem u teretanu, trčim, bavim se sportom, ne pijem tablete, nikada u životu nisam bila bolesna i sada ovo. Od svih tih tableta i čuda farmaceutske industrije imala sam halucinacije, ništa mi nije bilo jasno. Jedino mi je bilo jasno da se moram boriti i pobediti - kaže Gorana.

Na svu sreću, došao je i dan buđenja.

- Kad su me probudili, bila sam potpuno nepokretna. Mogla sam da mrdam samo dva prsta desne ruke i oči. Nisam mogla da govorim, telo mi je bilo potpuno mrtvo. U tom sam trenutku poželela da me isključe s aparata i da umrem, jer nisam mogla prihvatiti mogućnost da ću ceo život ostati u tom vegetativnom stanju - priseća se Gorana.

U tom stanju kroz misli su joj se vrteli razni "filmovi".

- Bila sam uverena da je Žan mrtav i stalno sam pitala ko će se brinuti o mojoj deci. No, onda mi je lekar rekao da je Žan živ, da moram biti strpljiva i da ću se malo po malo vratiti normalnom životu. Rekao mi je da ja ne vidim izlaz, ali da izlaza ima. Desetak dana nakon buđenja bilo me je strah da zaspim, čim bih zatvorila oči, bilo me je strah da ne prestanem da dišem. Deset dana pokušavali su da mi isključe kiseonik kako bih mogla samostalno da dišem, ali ja nisam u tome uspevala.

- Pokušavali su mi zatvoriti otvor na grlu, ali nisam mogla samostalno da dišem. Kako je nedostajalo medicinskog osoblja, menjali su se doktori raznih specijalizacija, kao na fabričkoj traci. I lako je kad ti oko grla radi otorinolaringolog, kome je to posao, ali kad to radi ortoped, koji to nikada pre nije radio, to je jako bolno. Kako su mi se mnogo skupljali krvni ugrušci, stalno su mi ih vadili kroz grlo. I to je jako bolno, pogotovo kad ti to, kao meni, radi ortoped - kaže Gorana.

Zbog tolikog ležanja u krevetu i nepokretnosti Gorani su atrofirali svi mišići u telu, a u 32 dana boravka u bolnici izgubila je 23 kilograma.

- Dali su mi bočicu tečnosti od 100 ml i s njom sam vežbala. Ceo dan sam je podizala rukama i tako ih jačala, pa sam vežbala noge, stopala, pomerala sam prste na nogama, ma radila sam sve samo kako bih što pre izašla iz šok-sobe i iz bolnice - objašnjava Gorana.

Nakon 26 dana boravka na intenzivnoj došao je dan kad su odlučili da je skinu s aparata.

- Rekli su mi da će mi skinuti sve aparate kako bi videli mogu li samostalno da dišem. U toj šok-sobi ostali smo samo moj doktor, dve medicinske sestre i ja. U rupu u grlu stavio mi je čep i ja sam počela disati kao riba. Tada su me digli iz kreveta i stavili u stolicu. Rekli su mi da moram pojesti kompot i popiti sok, te da moram popiti tabletu. Sva sam se tresla i ubrzano sam disala. Taj moj doručak trajao je 40 minuta. Nikako nisam mogla početi normalno disati i onda su mi pokazali neke vežbe rukama koje su mi pomogle da udahnem malo više vazduha.

- Bilo je 17. aprila i taj sam dan izašla iz te šok-sobe pa su me premestili u neku "polušok-sobu". Tamo su me takođe proveravali 24 sata dnevno, medicinske sestre su me češljale, prale, radile mi pedikir, manikir, mazale mi telo nekim kremama kako mi se koža ne bi osušila... Dobila sam najbolju moguću medicinsku pomoć. Iz dana u dan stanje mi se poboljšavalo i iz bolnice sam izašla 24. aprila. To mi je najsrećniji dan u životu. To je moj drugi rođendan - srećna je Gorana.

Ona se sada nalazi u Madridu sa svojom porodicom i iz dana u dan sve joj je bolje.

- Izrazito sam uporna osoba. Kod mene nema odustajanja. Sada relativno normalno hodam. Bila sam u bolnici na kontroli. Naravno, Žan ide sa mnom i on mi je od velike pomoći. Već tri dana kuvam, iako mi ostali ukućani pripreme sve sastojke, a ja kao šef samo to ubacim u lonac.

- Mogu da govorim, evo razgovaram s vama već 20 minuta, ali dok govorim, moram da držim prst na rupi u grlu. Ta će se rupa sama zatvoriti za 15-ak dana. Moram nastaviti da živim, pobedila sam opasnog neprijatelja i ovoga ću se sećati ceo svoj život. Nadam se da nakon ove moje priče više niko nikada neće reći kako je koronavirus samo malo jača prehlada. Koronavirus je nešto od čega ljudi umiru, i to ne oni starije životne dobi i oni koji pate od hroničnih bolesti. Umiru i oni između 30 i 40 godina života, i to puno njih ovde u Španiji. Ja sam, na moju sreću i sreću moje porodice, ostala živa, prevarila sam smrt - zaključuje Gorana Tabak za "Slobodnu Dalmaciju".

A šta su joj lekari rekli prilikom izlaska iz bolnice, može li opet da se zarazi virusom COVID-a 19?

- Rekli su mi da se oni koji imaju samo malo povišenu temperaturu ili neke blaže simptome bolesti mogu ponovo zaraziti, ali da se ja, koja sam imala ovakve grozne simptome i zamalo sam umrla, više ne mogu zaraziti ovim koronavirusom - kaže Gorana.

- Ovo je definitivno najtežih mesec dana u mojem, odnosno u našim životima. U Španiji sam, kući u Madrid, došao iz Poljske, gde radim kao trener, 14. marta. Poljaci imaju jednu od najboljih epidemioloških situacija u svetu. Ujedno sam pratio i stanje u Slovačkoj, gde sam selektor njihove košarkaške reprezentacije - rekao je Žan Tabak.

Svakodnevno je iz bolnice u Madridu dobijao informacije o zdravstvenom stanju svoje supruge.

- Dva puta dnevno iz bolnice su me izveštavali o Goraninom stanju i tada sam postao svestan da ti lekari nemaju dovoljno informacija o toj bolesti i da svi oni uče u hodu. Ja sam u Španiji napravio brzi test na koronavirus i nisam pozitivan, a osoba sam koja je bila u najbližem kontaktu s Goranom, dok je bila kod kuće.

- Od kad nam se ovo dogodilo, duvamoi na hladno, nosimo zaštitne maske i pridržavamo se svih mera. Sada gledamo na život nekim drugim očima. Gorana i ja smo tokom svih ovih godina živeli u mnogim svetskim gradovima i državama i moram reći da je španski zdravstveni sistem jedan od najboljih na svetu - zaključio je Žan Tabak.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs / Slobodna Dalmacija)