POSLEDNJI INTERVJU LEGENDARNOG BORE STANKOVIĆA: Kroz njega se najbolje vidi kolika je veličina bio!

- Ponosim se, ako je to deo karijere, svojom porodicom! Unukama, svojim praunukama. Svojom ćerkom i svima ostalima koji su mi bliski. Što se tiče sporta, ponosim se najviše rezultatima koji su postignuti u košarci uopšte, jer je krenulo sve od nule. Mislim da su najveći, i moji najmiliji, rezultati oni koji su postignuti sa reprezentacijom Jugoslavije

Objavljeno: 20.03.2020. 09:42h

Aleksa Radosavljević

Borislav Bora Stanković, legendarni jugoslovenski košarkaš i trener. Rođen pre devedesetdve godine, u Bihaću, tadašnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca - maestralni košarkaški as, u poslednjim danima svog života uživao je u porodici koja mu je tokom sportske karijere bila najveća podrška.

I, ukoliko se odvažite da zavirite u život legende jugoslovenske i svetske košarke, imate problem.

Želite da pitate sve čoveka koji, za početak u svojim očima ima skoro vek, stanovnik je Kuće slavnih, i za koga ne postoje iznenađenja ili nepostavljena pitanja na koja, već, nije odgovorio bezbroj puta. To su uradili novinari Match point časopisa pre nešto više od dve godine, a bio je to ujedno poslednji veliki intervju koji je legenda dala srpskim medijima.

Treba započeti razgovor, uobičajenim pitanjem Kako ste, iako ste svesni da možete da "zaradite" klupu, ili zagonetni osmeh devedesetdvogodišnjaka koji bi rekao sve.

Međutim, Bora je as u svakom pogledu. I, na početno pitanje, uz osmeh odgovara:

- Kao čovek od 92 godine koji je sve doživeo i preživeo. Sada uživam u svojim unukama, praunukama i porodici. Blistava košarkaška karijera praćena brojnim trofejima, sasvim sigurno je ostavljala malo prostora za porodicu. Samo vrhunski sportisti,zaista, znaju šta sve moraju da žrtvuju i podrede na putu do trona.

Bori je njegova prva ljubav, košarka, ipak mnogo više dala nego uzela. Opet, sve to ne bi bilo moguće da porodica nije pružila nesebičnu podršku. Kako to, inače, život poslaže, najveću pažnju na kraju "osvoje" unuke:

- Moje unuke ne rade ništa i rade sve. Interesuju se za sve. Otkrivaju život. Otkrivaju novi svet - ponosno govori Bora o svojim unukama.

I, nastavlja:

- Sve njih zanima! Žele da učestvuju u svim aktivnostima. Nadam se da će tako i da ostane!

Skoro da se ne primećuju te nijanse u poređenju, kada Bora govori o svojoj karijeri i porodici.

Za njega, sve je to deo jedne celine - njegovog života!

Na pitanje čime se najviše ponosi u svojoj karijeri, bez razmišljanja odgovora:

Bora Stanković je svoju karijeru gradio u dresovima: Crvene Zvezde, Železničara, Partizana pa, sve do nacionalnog tima za koji je igrao pet godina. Bio je učesnik prvog Svetskog prvenstva (1950) a onda je krenuo u trenerske vode.

Sa klupe svog OKK Beograd, Bora je pokazao novi kvalitet. Generacije koje su stasavale s njim su: Korać, Gorsić, Nikolić… Potom, odlazi u Italiju, kao prvi strani stručnjak sa šampionskom titulom, i tu provodi "nezaboravne četiri godine".

Koliko se toga promenilo, s protekom vremena, i kako te "razlike" u igri, danas, vidi naša košarkaška legenda:

- Razlikuje se, svakako, mnogo. Razlikuje se, u prvom redu, tehnički. Zatim i u sastavu ekipa. Tehnički, u smislu da se igra pre svegasa dobrim loptamai na dobrom terenu. Odgovaraju uslovi za trening, u sportu koji postiže takve rezultate. A, sa druge strane – igraju mladići nove generacije. To su mladići koji su snažniji i viši; koji su fizički potpuno spremni za ove napore i zahteve koji danas postoje u sportu.

Kada bismo poredili evropsku sa američkom košarkom: da li se tu razlike smanjuju, ili…?

- Razlike se smanjuju. Evropska košarka teško da može da se uporedi potpuno sa američkom košarkom, ali se približava. Mislim da i rezultati, poslednjih godina, to govore.

Zašto je to tako?

- Zato što uslovi igranja košarke u Americi i Evropi nisu isti. Nisu jednaki. U prvom redu - ekonomski uslovi. Zatim i tradicija, ako hoćete. U Americi, košarka je zakon. Košarka je sport koji posle baseballa ili američkog fudbala dominira sportskom scenom. Kao što u Evropi dominira fudbal. Tako da su ta upoređanja vrlo teška. Gotovo nemoguća. Ali, polako, Evropa napreduje. I, mislim da ćeza nekoliko godina biti sasvim blizu da se takmiči i sa najboljim američkim timovimа.

Gde je tu, naša, Srbija? U kom pravcu ide njen razvoj?

- Razvija se, u stvari u dva pravca: U jednom, dobrom. I, drugom – ne baš najboljem. Mislim, da mnoge osnovne stvari nisu najbolje rešene ili, nisu još uvek rešene. Na prvom mestu– finansiranje sporta. Na koji način sport treba da živi, od kojih sredstava i ko treba da se brine za njega. Sam sport po sebi, ipak, ne može da živi bez pomoći države. Kao i bez pomoći društva i institucija. Sa druge strane, rezultati pokazuju da sportski rezultati i ne zavise toliko od ekonomske moći zemlje. I,sa malim sredstvima, ali sa velikim entuzijazmom i ljubavju, mogu postići veliki rezultati.

Vi ste sa OKK Beogradosvojili četiri prvenstva. Koja je to, posebna formula uspeha? I, šta biste, danas, savetovali kolegama?

- Trenerima bi dao jedan, jedini savet: da vole taj posao i da mu se potpuno posvete. Svoje igrače da vole i da žive sa njima i izvan sportskih terena. Iznad svega da se trude da pruže sve najbolje što imaju u sebi, svojim saigračima, timu. Ključ dobrog tima je harmonija! Harmonija je, po mom mišljenju, uz dobre odnose među igračima, koji se prijateljski odnose jedni prema drugima, ključ uspeha. Ako su ti odnosi bratski onda, mora da dođe do uspeha i do rezultata.

Da li je, onda, i vaša knjiga "Igra moga života" bila i vaša potreba da svoje ogromno iskustvo prenesete generacijama koje dolaze?

- Inicijator pisanja ove knjige je, u stvari, moj prijatelj Aleksandar Miletić, novinar Politike. Dugo smo razgovarali i diskutovali o mnogim stvarima iz mog života. Iz života uopšte! On me je stalno nagovarao da ta iskustva,na neki način.prenesem na papir i da se napiše neka knjiga. Konačno, on se sam prihvatio posla. Ja sam samo govorio moje utiske. Pričao moje uspomene. On je to, onda, pretvarao u pisanu reč. Tako je nastala ta knjiga koja je,na neki način, stvarno, oslikavala moj život. I, moje uspomene.

Kada smo kod vaših uspomena: koje su vam posebno drage?

- Najlepši period koji pamtim je onaj pred Svetski rat. Tada sam živeo u Novom Sadu, sa roditeljima koji su imali svoja zanimanja, bili ugledni građanji. Samim sticajem okolnosti, i ja imao određen status, na neki način. Možda, i povlašćen. Nije se moralo misliti na svakodnveni život. Nije se mislilo o tome ko će pobediti na izborima i ko će biti predsednik Vlade. To su bili divni dani!

Rođeni ste u Bihaću. Rodni grad, nekako, stvori tu želju…skoro, potrebu da mu se vratite…

- U Bihać se nisam vraćao. Ranije, dok sam živeo u Minhenu, svake godine sam odlazio u Dubrovnik na letovanje. Tada bih iz Minhena, automobilom išao preko Bihaća, za Dubrovnik. To mi je bila veza sa Bihaćem. Lepe: i, uspomena i prilika, da se setim tih dana.

Kakve vas uspomene vežu za studentske dane?

- Studirao sam više igrajući košarku i baveći se drugim poslovima. Manje studijama. U gimnaziji sam bio odličan đak, i, tako reći, imao petice iz raznih predmeta. Međutim na fakultetu je to išlo daleko, daleko teže. Nisam bio ni zainteresovan fakultetom. Tako da sam studenske dane, više proveo na košarkaški terenima nego, u društvu sa studentima-prijateljima.

Verujemo, da danas nadoknadjujete propušteno i da čitate. Koju biste knjigu preporučili, našim čitaocima?

- Danas mi je malo teško, već skoro 5-6 godina ne vidim dobro, ne mogu da čitam, potpuno sam… Nisam potpuno,ali u dobroj meri sam izvan tokova današnjice. Ali iz mojih vremena, najviše sam voleo Hemingveja.

Onda, bolje da se vratimo sportu: pored košarke, da li ste se oprobali i u drugim sportovima?

- Igrao sam dosta sportova. Bavio sam se drugim sportovima rekreativno: kao što je stoni tenis, tenis; ili, kao što je fudbal. Igrao sam, naravno i fudbal kao i svi dečaci u našoj zemlji. Svaka prilika koja se pružala za neki sport, za neko takmičenje, ja sam vrlo rado učestvao jer mi to nekako leži u krvi.

Košarka je ipak presudila. I, kada biste birali najboljeg košarkaša svih vremena (iako, je to teško) ko bi to bio?

- Na to, pitanje je teško odgovoriti. Gotovo, nemoguće! Jer, mnogi elementi treba da budu uzeti u obzir… Premda, mislim da prema publicitetu i popularnosti koju je stekao, to bi bio Michael Jordan. On je, u svom vremenu, i bio smatran najboljim igračem na svetu.

Tokom karijere, putovali ste i obišli mnoge zemlje. Da li ste bili u Rusiji?

- Bio sam u Rusiji mnogo puta. I utisci su se menjali od 1953.godine. Utisci o Rusiji, danas, potpuno su različiti. To je bila zemlja u ruševinama posle rata, a i posle vladavine određenih režima, koji sigurno nisu išli na dobrobit naroda. A, danas je to zemlja koja se polako modernizuje, koja ide svojim putem. I, koja se sve više i više, približava samom vrhu najvećih i najbolje organizovanih naroda u svetu.

Nesmanjenim žarom, izvanrednim diplomatskim taktom koji je Boru Stankovića pratio i tokom njegove funkcionerske karijere u sportu…

Ovde treba podsetiti da je legenda našeg (i, ne samo našeg) sporta bio Generalni sekretar FIBA tokom skoro tri decenije (1976-2002). Zatim, njen počasni prvi operativac i "stanovnik" član dve (muške i ženske) američke (1991, 2000) i FIBA Kuće slavnih (2007).

Bora Stanković, legendarni košarkaški as, u svojoj 92 godini, zajedno novinarima Matchpointa prelistavao je stranice svoje "Igre života" koje su ostavile najviše utisaka i koje su mu posebno drage. Svako novo pitanje i Borin odgovor pokretali su lavinu drugih. Želja da na poseban, u odnosu na druge, način upoznaju i predstave Boru ispunjena im je i njegovim odgovorima na "Blic pitanja"

Možda je, baš, u ovom delu, rekao ono što je drugima prećutao…