ZAJEDNIČKI NAPORI: Kako su Dejvid Stern i legendarni Srbin zauvek promenili svetsku košarku?

Jedan od najvažnijih ljudi svetske košarke Dejvid Stern je preminuo pre nekoliko dana u 78. godini života.

Godine 2016. godine Stern je govorio o zajedničkom radu sa Borom Stankovićem na ujedinjenju NBA i ostatka sveta.

Zahvaljujući njma NBA igrači su počeli da igraju za reprezentaciju.

Kako je počela priča o ujedinjenju?

Stern: Sredinom osamdesetih Bora i ja smo se dogovorili da se sretnemo s Rasom Granikom, u to vreme mojim zamenikom. Predložio nam je da razmotrimo mogućnost uključivanja NBA igrača na Olimpijske igre. Bora je rekao da nije prirodno da Fiba ima pod svojom jurisdikcijom čitav košarkaški svet, osim 350 izvanrednih igrača koji igraju u NBA. Upozorio nas je da će se pojaviti jaka opozicija, pre svega u savezima SAD i Sovjetskog Saveza...

Stanković: Konačna odluka doneta je na Fibinom kongresu na Olimpijskom stadionu u Minhenu, 7. aprila 1989. Prvi pokušaj u Fibi nije prošao jer je bio snažan otpor Amerikanaca i Rusa. Malo je neobično da se te dve zemlje slože ali, eto, tada su bile ujedinjene.

Stern: Negde je napisano da smo profesionalce uključili na Olimpijske igre zato što je naš tim izgubio u Seulu 1988. Jugoslavija je tada igrala u finalu, a Sovjetski Savez osvojio zlato. Ne, to nije bila naša motivacija. Nismo uopšte razmišljali o tome da idemo na Olimpijske igre s profesionalcima, sve dok nas Bora nije počastvovao svojim dolaskom u moju kancelariju i izneo svoju viziju ujedinjenja.

Stanković: Trebalo je srušiti mnogo barijera. Čitav amaterski deo planete smatrao je da profesionalci pripadaju nekom mračnom svetu, da ti ljudi misle samo na novac, kako da prodaju igrače, da uzimaju doping, da krše principe sporta. To nije imalo veze s istinom. Druga okolnost bilo je stanje u Americi u kojoj su autoriteti i organizacije bili podeljeni. Ju-Es-Ej basketbol (Košarkaški savez SAD) bio je član Fibe, pa je bilo neophodno da NBA postane član Ju-Es-Ej basketbola da bismo započeli čitav proces.

Ogroman jaz u kvalitetu dva „sveta” izazivao je u startu podrugljive komentare?

Stanković: Na kvalifikacijama za Olimpijske igre 1992. u Barseloni kubanski košarkaši su igrali protiv Amerikanaca. Poneli su foto-aparate da bi se slikali s američkim zvezdama, što govori koliki je bio jaz u kvalitetu. Međutim, desetak godina kasnije, Jugoslavija je osvojila Svetsko prvenstvo u Indijanapolisu, a Argentina Olimpijske igre u Atini.

Stern: Kad smo saopštili naš dogovor (o ujedinjenju), mediji u Americi bili su veoma neprijateljski nastrojeni. Rekli su: zašto ovo uopšte radimo kad ostatak sveta nikad neće biti tako dobar kao Amerika. Onda se Čarls Barkli laktao s igračima Angole, bilo je sve neverovatno... Međutim, potvrdila se Borina mudrost jer se jaz smanjivao. Tako da smo na Olimpijskim igrama u Riju 2016. na turniru imali 48 sadašnjih i bivših NBA igrača. U stvari, ako računamo sadašnje i bivše, onda je to 54. Dakle 54 igrača u 12 reprezentacija. Ako uračunamo i draftovane igrače, koji su odlučili da nastave karijeru u Evropi i Južnoj Americi, dolazimo do broja 61. To najbolje ilustruje koliko se košarkaški svet promenio.

U Italiji je bila važna pres-konferencija, 1984, kada ste vi, gospodine Stern, tek preuzimali kormilo NBA, na kojoj ste vi, gospodine Stankoviću, dali antologijsku izjavu...

Stanković: Sećam se toga vrlo dobro. Bio je to jedan od turnira koje su organizovali naši italijanski prijatelji, s NBA timovima. Taj turnir održan je u Milanu 1984, a gosti su bili Feniks i Nju Džersi.

Stern: Bili su i Milano, Vareze i Virtus iz Bolonje...

Stanković: Posle toga je bila pres-konferencija na kojoj sam dao čuvenu izjavu da sam veoma ponosan što sedim pored gospodina Sterna zato što su profesionalni košarkaši i njihovi zvaničnici od međunarodne olimpijske porodice, od olimpijskih ljudi, smatrani za zlo. I da ja upravo sedim za istim stolom s đavolom, s namerom da nađemo najbolji put za dalji razvitak košarkaškog sporta u svetu.

Stern: Tad je Bora rekao tu čuvenu rečenicu da ostatak sportskog sveta ne može više da tretira američke profesionalce kao kriminalce.

Stanković: Posle Milana sve se odvijalo brzo. Još jedna stvar snažno mi se urezala u pamćenje. Tada sam istakao da je napredak moguć samo ukoliko igramo protiv boljih.

Stern: Da, to je nepobitna činjenica. Sada vidimo ne samo to, već i kakav uticaj na decu imaju evropske zvezde – Dirk Novicki u Nemačkoj, Toni Parker u Francuskoj, koliko to utiče na razvoj košarke. Postoje i razni drugi dokazi našeg približavanja. Advokat NBA je u Fibinoj Pravnoj komisiji, potpredsednik košarkaških operacija NBA Kiki Vandevej je u Tehničkoj komisiji Fibe, zamenik komesara NBA Mark Tejtum sedi u Izvršnom komitetu Fibe. To je rezultat stapanja dva sveta. To znači da si ti, Boro, pobedio.

Stanković: Ne, nisam ja, već smo mi pobedili.

Ko je odlučio da organizuje „Mekdonaldsove” turnire (1987–1999), na kojima su se sastajale svetske reprezentacije i timovi s klubovima iz NBA?

Stern: Mi smo smatrali da bi bila dobra stvar da imamo međunarodne turnire. Tada još nismo videli mogućnost pojavljivanja na olimpijskim igrama. Jedina stvar koja se nije bitno promenila decenijama jeste svet federacija. One su zadržale predratnu strukturu. Kao Međunarodni olimpijski komitet, Fifa, Fiba... Bora je, ipak, bio moderniji od svojih kolega. Onda smo započeli dijalog s Fibom i organizovali prve turnire. Odlučili smo da je bolje tri tima nego četiri. Pozvali smo u Milvoki reprezentaciju Sovjetskog Saveza s trenerom Aleksandrom Gomeljskim...

Ko je više profitirao od ujedinjenja?

Stern: Profitirala je košarka... Tadašnji moj zamenik u NBA Ras Granik, Adam (Silver) i ja oduvek smo bili svesni sveta koji postoji mimo NBA i smatrali da bi bilo značajno da budemo njegov deo. Fiba je tu bila od koristi nama, ali i mi njoj. Što je u krajnjoj liniji proširilo naš domet. Sad imamo 13 kancelarija van SAD, a i Fiba je proširila svoj uticaj. Koliko, Boro, Fiba sada ima članica?

Stanković: Ima ih 215.

Stern: Ujedinjene nacije nemaju toliko članica!

Posle Svetskog prvenstva 2002. i Olimpijskih igara 2004, kad su Jugoslavija i Argentina bile na vrhu postolja, Amerika je morala da posegne za novim merama?

Stern: Kad smo izgubili u Grčkoj 2004, rekao sam Rasu Graniku da moramo da budemo mnogo više uključeni u Ju-Es-Ej basketbol. Jer, kad tim gubi a mi se držimo po strani, ljudi nas krive u svakom slučaju. Razlog što neke svetske reprezentacije rade tako dobro jeste to što su im igrači na okupu godinama, još od tinejdžerskih dana. Pogledajte s kakvim uživanjem argentinski igrači igraju svoj pobednički ples. Zato sam posegao za tim da Džeri Kolanđelo bude šef američkog tima, jer sam želeo da sledimo međunarodni model, koji bih mogao da nazovem i Fibinim modelom. Gde je pitanje časti igranje u reprezentaciji do 17 godina, do 20 ili učešće na Panameričkim igrama. Želeo sam da nacionalni tim dobije bolje mesto u košarkaškoj hijerarhiji. I to je upalilo. Sad imamo Karmela Entonija, koji je odigrao svoje četvrte olimpijske igre, Kevin Durant je tu proveo još jedno leto... To je bilo nezamislivo 1987. To je doprinos Fibe američkoj košarci.

Stanković: Važno je da se zna i to da je među nama funkcionerima obe strane uvek vladalo poverenje, da nije bilo trvenja i takmičenja ko je važniji u tom odnosu.

Stern: Jedna od najlepših stvari je to što Patrik Bauman, tvoj naslednik u Fibi, i današnji komesar NBA Adam Silver, koji mi je bio saradnik 21 godinu, danas imaju sjajne odnose. Tako da se nastavlja proces koji smo mi započeli.

Kako ste reagovali na komentare javnosti posle Olimpijskih igara u Barseloni 1992?

Stern: Barselona je bila dobra za biznis, ali loša po naš imidž. Dobra za međunarodnu košarku. Pre Barselone imali smo TV sliku u 80 zemalja, a posle toga u 180. Međutim, zbog pobeda američkog tima s ogromnom razlikom svi su se pitali šta mi uopšte imamo da dokazujemo odlazeći na olimpijske igre da bismo se iživljavali na malim zemljama koje nisu ni blizu nama. Nije bilo toliko sjajno iznutra, ali spolja svakako jeste. Jer „Tim snova” bio je nalik „Bitlsima”. Dok je Čarls Barkli šetao Ulicom Ramblas, deca su ga sledila kao mađioničara. Bila je to neverovatna slika.

Kakav je danas uticaj Evropljana na NBA i američkih igrača na evropsku klupsku košarku?

Stern: Imamo dosta dobrih koledž igrača koji igraju na raznim nivoima u Evropi. Od stručnjaka sam naučio da je pristup evropskih trenera mnogo više timski orijentisan, da evropski igrači prolaze kroz veći dril nego njihove američke kolege – šutiranje, dodavanje, odbrana... Neki od najboljih NBA timova, kao San Antonio sparsi, bazira svoju igru na igračima koji su košarku učili van Amerike... Ono što takođe primećujem jeste da se javljaju sjajni šuteri, kao Stef Kari i Klej Tompson iz Golden stejta, i da se novi momci više fokusiraju na šut nego na zakucavanje.

Stanković: Američke selekcije sastavljene od koledž igrača gubile su ranije na svetskim šampionatima jer su ostale reprezentacije imale bolje šutere. Treneri tada nisu mnogo obraćali pažnju na šut jer to je bio završni čin edukacije igrača.

Stern: Tako smo završili pun krug i vraćamo se osnovnim veštinama jer suština je proturiti loptu kroz obruč. I biće zanimljivo da se vidi, bez obzira na to da li ćemo nas dvojica imati priliku da to doživimo, novo pomeranje linije za tri poena jer ima toliko dobrih šutera.

Stanković: Mislim da će se to dogoditi. Možda ne uskoro, ali hoće. Fiba je počela sa 6,25 metara, onda smo povećali odstojanje, a sada je možda došao red na izjednačavanje s linijom NBA.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs/Politika)