VANJA MARINKOVIĆ: Ne znam šta da očekujem od derbija u Areni! Neću u NBA preko Letnje lige!

Pošto je odradio svoju šestu sezonu u Partizanu, Vanja Marinković se prošlog leta našao na svojevrsnoj životnoj i karijernoj prekretnici. Kao momak koji je rođen i odrastao u Beogradu, a košarkaški se razvijao lokalnom klubu Vračar i košarkaškoj gimnaziji, te mlađim kategorijama i prvom timu Partizana, nije bilo lako doneti odluku o selidbi u inostranstvo i daljem usavršavanju u jednom od najvećih španskih i evropskih klubova – Valensiji.

Nijedan početak nije lak, ali bivši kapiten Parnog valjka shvatio da je za njegovu karijeru najbolje da se osamostali i u sunčanoj Španiji započne svoj prvi inostrani angažman. “Bilo mi je teško, čak i frka kada je trebalo da dođem u Valensiju. Razmišljao sam kako prvi put u životu odlazim od kuće na taj način, rodio sam se, odrastao i prve košarkaške korake napravio u istom gradu, odlazim posle šest godina i dolazim u sredinu koja je dosta ozbiljna... Mogu da kažem da me je malo uhvatila nervoza, bilo mi je teško. Znaš kako je to, nemaš nikog svog pored sebe“, prepričava Vanja Marinković kako su izgledali dani selidbe na istok Iberijskog poluostrva i nastavlja: “Posle mesec dana sam se navikao na sve. Saigrači su super, ljudi u klubu takođe. Pričao sam dosta sa drugim saigračima koji su odlazili u inostranstvo, rekli su mi da je krizni period tu negde oko kraja novembra i u decembru, pred praznike. Iskreno, osećam i ja malo sada to, da mi nedostaju dragi ljudi i kuća, da budemo svi zajedno. I to traje neko vreme, ali zbog svih obaveza brzo zaboraviš. Sve je to normalno i sada se osećam jako prijatno i dobro“.

Otkiva 60. pik s ovogodišnjeg NBA drafta da je veliku podršku dobio od kapitena i dugogodišnjeg člana Valensije Bojana Dubljevića. “Bojan mi je zaista mnogo pomogao. On je tu osam-devet godina, tamo je kao domaći, legenda je kluba“, pun je utisaka momak čija NBA prava drže Sakramento Kingsi i otkriva: “On mi se prvi javio, dok sam bio na moru, kada je počela cela moja priča sa Valensijom. Znate i sami da je tokom leta bilo dosta spekulacija i priča o tome gde ću da nastavim karijeru, a on mi se javio bukvalno dan pošto sam potpisao ugovor. Dopisivali smo se prvo preko Instagrama, pošto nije imao moj broj. Iskreno, pre tog kontakta nisam ga poznavao ni na ’ćao-ćao’ što se kaže. Bilo mi je jako drago zbog toga i kasnije mi je mnogo pomoglo da se snađem u novom gradu i sredini. Šta i gde mogu da pojedem, gde ima dobra kafa, koga mogu da da pozovem i kada. Zaista mi je zbog toga bilo lakše i odmah sam se osećao prihvaćenim, jer je on ipak kapiten“.

Čuli smo da si sa Bojanom imao priliku da pogledaš trku Moto GP. Kakav je doživljaj? “Neverovatan, iskreno. Nisam sad zagriženi ljubitelj trka, ali sam još kao klinac voleo da gledam Moto GP ili Formulu 1. Bojan je, eto, imao tu sjajnu priliku da je mogao da nabavi karte, pa me je pozvao i onda smo mogli da idemo i do garaža kod vozača, da se upoznamo s njima i da vidimo kako to sve izgleda izbliza. Bili smo gosti Jamaha Sepang tima, Fabija Kvartarara i Franka Morbidelija. Inače, lično sam fan Doktora Valentina Rosija. Vrhunski doživljaj, stvarno“.

Kakvi su tvoji utisci o gradu, s obzirom da je na moru i da važi za univerzitetski centar, pa samim tim ima dosta mladih ljudi... “Pazi, grad je prelep. Vreme je letnje, tokom dana su temperature visoke, a uveče zna da bude hladno. Hrana, vreme, ljudi... Sve mi se dosad svidelo, ali ponajviše klub koji ipak predstavlja nivo u evropskim okvirima. Ne mogu da kažem da je kao iz bajke, ali milina je živeti ovde i još baviti se poslom koji voliš“, objašnjava Vanja.

Kroz svoju bogatu i trofejnu istoriju Valensija je imala lepa iskustva sa srpskim košarkašima. Dejan Tomašević, Dejan Milojević, Kosta Perović, Vule Avdalović, Igor Rakočević, Duško Savanović, Stefan Marković, Vladimir Lučić, Nemanja Nedović... Impozantnu listu upotpunio je letos Vanja, koji nam je ukazao na to s kolikim poštovanjem se klub odnosi prema našim igračkim asovima. “Ljudi u i oko kluba na srpske igrače gledaju s velikim poštovanjem. Zbog svih naših bivših igrača, ali i Dubljevića, koji je dosad ostavio dubok trag. Imaju duboku istoriju s igračima iz bivše Jugoslavije, zbog čega nas dosta poštuju, ali nas se i plaše. Naravno, u pozitivnom smislu, jer tako žele da pokažu koliko zaista cene sve ono što su svi moji prethodnici uradili za klub. Izuzetno cene naš pogled na košarku i razmišljanja na tu temu. Pričao sam s saigračima ovde već pet-šest puta o tome kako im je bilo kada su igrali protiv Partizana u Pioniru. Kažu da im nije bilo svejedno. Ipak je drugačija kultura života i košarke u Srbiji i Španiji“.

Da li ste trener Đaume Ponsarnau i ti imali razgovore po potpisivanju ugovora s Valensijom o tome šta on očekuje od tebe, šta želi da vidi i kakvu bi minutažu mogao da očekuješ? “Pored agenta, koji je obavio sve tehničke delove, po mom dolasku u Valensiju pričao sam s trenerom. Nisam želeo da o tim stvarima razgovaramo preko telefona, već sam sačekao da se preselim i onda razgovaramo oči u oči. On mi je jasno rekao šta očekuje od mene u debitantskoj sezoni, šta bi želeo da vidi. Ovde sam najmlađi igrač, što nije bio slučaj u Partizanu poslednje dve godine. Moje je da treniram jako i namećem se maksimalno kroz dobar rad, ali je sve na njemu i stručnom štabu da odluče kakvu ću ulogu da imam“,

Zastao je na trenutak Marinković, pa nastavio: “Trener od mene očekuje da šutiram, da nastavim čak i kad me ne ide. Uverio me od prvog sastanka da će saigrači uvek ići na mene, da je na meni da imam samopouzdanje i da se ne predajem. Oni me zaista podržavaju na svakom koraku. U odbrani takođe moram da pokažem maksimum, što se lično i trudim svaki put. Protiv Efesa sam čuvao Šejna Larkina, protiv CSKA Majka Džejmsa, što je ipak dokaz da oni od mene žele najviše i da mi veruju“.

Koliko je važno za igrača, pogotovo mladog, taj osećaj da si odmah prihvaćen od strane ekipe, da ti svi veruju i traže od tebe da uvek ideš napred? “Jako je bitno. Ljudi u klubu i treneri su dali sve od sebe da ne razmišljam ni o kakvom pritisku. Na terenu ga nema, van terena da i ne pričam. Ovde se o košarci ne priča koliko u Srbiji, gde je ipak sve podeljeno na Partizan i Crvenu zvezdu. Saigrači mi svaki dan pružaju veliku podršku, a kada imaš tako nešto mnogo je lakše živeti, raditi, uživati u košarci, igrati i trenirati“.

Iz Jadranske lige sada si iskusio kako je to nastupati u najjačoj evropskoj ligi, ACB, a samim tim dobio si prešao i na sledeću evropsku stepenicu – Evroligu. Kakvi su ti dosadašnji utisci? “Malo je teško da se navikneš na sve to, jer ideš iz ABA lige i dolaziš u ACB ligu koja je ipak jača, drugačija, brža. Treba se navići. Uostalom, prelazio sam i iz Evrokupa na Evroligu, što je bilo mnogo teško, čak i teže nego što sam mogao da pretpostavim da će biti. Zaista je velika razlika između Evrokupa i Evrolige, ali sada sam se navikao. Najviše se to oseti u fizičkoj spremi igrača, a onda i svemu ostalom“.

Valensija još traži svoj ritam u novoj sezoni, a probleme zadaju povrede. Poslednji koji se nalazi na listi rekonvalescenata je dugogodišnji strelac Slepih miševa Sem van Rosom, pa je klub trenutno na skoru 3-5 u ACB i 2-6 u Evroligi... “Situacija jeste donekle teška, ali nije ništa strašno. Svakako trenutni rezultat nije na zadovoljavajućem nivou, ali dosta toga ima do našeg rasporeda. U prva dva kola Evrolige protivnici su nam bili finalisti Evrolige, CSKA i Efes. Igrali smo protiv nekih od najboljih strelaca Evrope, najjačih sastava na kontinentu. Mi znamo svoje domete. Ne jurimo ne znam šta, već u svaku utakmicu idemo na pobedu. Nekada je to dovoljno, nekada ne. Nažalost, nije bilo protiv Barselone, pa ni protiv Panatinaikosa, gde smo poraženi na kraju... Da samo malo igrali pametnije, strpljivije, imali bismo možda jednu ili dve pobede više. Duga je sezona, ima još mnogo utakmica pred nama. Već u utorak igramo protiv Zenita, pa nam dolazi Himki i onda idemo Crvenoj zvezdi u goste. Igra se baš brzo, nemaš vremena ni da razmišljaš o porazu, već se odmah spremaš za sledeći izazov. Ne mogu da kažem da se igra bez pritiska, jer nije tako, ali dosta je lakše u odnosu na podnevlje iz kojeg dolazim“.

Stefan Jović je nedavno izjavio kako mu je u Himkiju mnogo lakše što se tiče rada na treninzima, da se trenira samo jednom dnevno, dok je u Srbiji priča sasvim drugačija i nekada se radilo po dva ili čak tri puta na dan. Da li je zbog obaveza u Evroligi i u Valensiji praksa s jednim treningom? “Razlikuje se dosta u odnosu na Srbiji. U Valensiji je ista priča i samo se jednom radi na dnevnom nivou. Dok su bile pripreme imali smo po dva treninga dnevno, ali sada samo jedan. Situacija je takva da sa ACB i Evroligom imamo ponekad i po tri utakmice u šest dana, što uz putovanja ostavlja minimalno vremena za odmor, a kamoli treninge. Svaki drugi ili treći dan je trening oporavka, što znači da nemaš klasičan dril. Može ekipa da trenira normalno, ali to se automatski odražava na umor tela, zbog čega se u hodu prave planovi rada“.

Kao igrač sa šuterskim obavezama i neko ko je i u Beogradu dosta radio na tom aspektu, da li i u Valensiji imaš vremena za individualni rad i automatizaciji šuta? “Da kažem iskreno, nisam se navikao na manji obim rada kroz treninge u odnosu na ono što sam imao u Srbiji. Nadam se da se neću navići još. Jako sam mlad i treba da radim, treniram kako bih nešto napravio u karijeri. Posle treninga uvek neko ostane od trenera da mi vraća loptu, pre treninga je uvek slobodna sala, imamo i mašine za vraćanje lopti. Uvek može da se dođe pre ili ostane posle treninga, možeš da radiš na čemu god želiš. Zanimljivo mi je da dosta igrača ostaje na treninzima, što me je posebno iznenadilo. Pogotovo tu mislim na starije igrače, što mi samo pokazuje o kakvim se profesionalcima radi. Vode računa o sebi i svojoj formi, a svesni su i sami da zbog manjka kolektivnih treninga moraju da ostanu prekovremeno i rade na sebi kako bi ekipa imala korist“.

Da li spadaš u igrače koji dolaze na šuterske treninge s idejom da ćeš ubaciti 500 ili 1.000 šuteva, ili da ćeš šutirati iz nekih realnih, takmičarskih situacija? Kako izgleda tvoj šuterski ritual na treninzima? “Sve što radim je u dosluhu sa pomoćnim trenerom Partizana Acom Matovićem. Preko leta dosta radimo i sada smo u kontaktu, pa mi stalno daje ideje šta bih mogao da radim. Nekada je ono standardno, da ubacujem po deset vezanih šuteva sa više pozicija, nekada bude nešto sasvim drugačije, novo. Uglavnom su neke malo komplikovanije vežbe, izvan šablona. Pokušavam da iskustvo stečeno s njim primenjujem kad god uhvatim vreme“.

Kakav ti je utisak ostavio trener Đaume Ponsarnau, koliko se njegovo i tvoje viđenje košarke poklapaju? “Njemu je takođe malo teško, potrebno mu je vreme da se snađe u novim uslovima. Drugu godinu je trener ovog tima. U prvoj sezoni je odradio sjajan posao. Pričao sam dosta sa saigračima o tome. Setimo se da su bili u poziciji da će ispasti iz Evrokupa, pa su na kraju osvojili to takmičenje. Ali, Evrokup je Evrokup, Evroliga je nešto sasvim drugo i to svi vidimo. I njemu treba vremena da se navikne na evroligaške uslove rada i funkcionisanja, baš kao i nama igračima. Nemamo mnogo vremena za to i nije sve ovo juče počelo, ali postepeno rastemo, napredujemo kroz utakmice i verujem da će pobede doći kada bude potrebno. Treba nam malo vremena, ali sve je pod kontrolom“.

Poslednju evropsku utakmicu odigrao si fantastično, postavio novi rekord karijere u Evroligi i rafalnom paljbom si se predstavio Bajernu. Koliko si zadovoljan dosadašnjim igrama u Valensiji, iako nisi dobio veliku minutažu? “Upravo to, nisam se baš naigrao. U rosteru nas je 14-15 igrača i zamisao trenera je da uvek neko drugi odmara. Kada god sam igrao malo duže, mislim da sam odigrao korektno. Eto, pružio sam dobru partiju protiv Bajerna, nije bilo loše ni protiv Asvela. Prija mi kada sam duže u igri, osećam se sigurnije. Razumem i šefa, zašto sve ovo radi. Imam 22 godine, nisam domaći igrač i sve je ovo normalno donekle, videćemo kako će se stvari razvijati u budućnosti“.

Neizostavno pitanje vezano je za aktuelno stanje u dojučerašnjem klubu – Partizanu. “Pratio sam Partizan koliko god sam uspevao. Nisam baš sve utakmice odgledao, propustio sam možda jednu ili dve. Dobro je igrao Partizan u Evrokupu, poslednje dve utakmice nešto slabije, ali sve je to normalno zbog dužine sezone i svih obaveza. I dalje imaju šanse da prođu dalje kao prvi u grupi ako nastave ritmom kojim su igrali na početku sezone. U ABA ligi vidim da su imali neke kikseve, tačnije poraze koje niko nije očekivao. Sve u svemu, izgledaju dobro i verujem da će biti još bolji“.

Za večeras od 20 časova u Štark Areni zakazan je prvi ovosezonski večiti derbi sa Crvenom zvezdom, šta očekuješ? “Pobedu Partizana, naravno“, kao iz topa će Vanja i nastavlja: “Derbi je uvek derbi. Bez obzira na to kakav vam je skor u Jadranskoj ligi ili evropskim takmičenjima, to je posebna utakmica i sve pre toga se briše. Očekujem jako interesantan i neizvestan derbi. Drago mi je što se igra u Areni, nadam se da će biti dosta ljudi. Neće biti kao u Pioniru, ali verujem da će biti približno tebi“.

Oba tima su trenutno u padu forme, ali pobeda bi mogla jednima ili drugima da ozbiljno podigne samopouzdanje... “Da, zato i očekujem težak, neizvestan derbi. Voleo bih da vidim to pravo košarkaško ’cepanje’ na terenu. Ne vidim da će biti dominantnog izdanja na jednoj ili drugoj strani, mada bih iskreno voleo da Partizan tako dobije, ako je moguće. Voleo bih svakako da vidim dobru utakmicu“.

Večiti derbi će se igrati u specifičnim okolnostima, mesto odigravanja je Štark Arena, za koju se dosad vezao samo jedan košarkaški derbi. Ipak je dvorana Aleksandar Nikolić mesto gde su se uglavnom odmeravale snage dva najveća srpska kluba... “Jeste specifično, pošteno. Voleo bih više da se i sada igralo u Pioniru, ali treba promovisati i Štark Arenu. Žao mi je što neće biti navijača Crvene zvezde, jer verujem da bi derbi onda bio još bolji i interesantniji. Ne znam šta mogu da očekujem od derbija u Areni, samo se nadam da neće biti ’promenjen’ enterijer u Areni, iskreno. Ako toga bude, verovatno će i jedni i drugi shvatiti da je bila greška praviti derbi na tom mestu, pa će vratiti u dvoranu Aleksandar Nikolić. Biće zanimljivo, svakako“.

S obzirom da će početkom januara napuniti 23 godine, da li u svojoj glavi imaš neku ideju kakvu bi karijeru voleo da imaš, kojim bi razvojnim putem želeo da ideš i da li su ovo koraci u tom, pravom smeru? “Put kojim sam krenuo je možda i najbolji za mene. Lakše mi je možda što nisam u timu gde ima dosta naših igrača. Bolje je da se malo izolujem iz svega toga. Svi znamo kakvi su ciljevi i snovi praktično svih igrača. Posle Evrolige, za koju se nadam da ću igrati još nekoliko sezona, voleo bih da odem u NBA kao mnogi prethodnici i da tamo nastavim da igram. Ne žurim nigde, nemam još ni 23 godine, ima vremena da razmišljam o svemu tome kada i ako dođe vreme. Ne želim da žurim, da sebe pritiskam, jer bi sve to moglo da dođe s vremenom“.

Prošlog leta te je izabrao Sakramento na čelu s srpskim legendama Vladom Divcem i Peđom Stojakovićem, dok su u timu Bogdan Bogdanović i Nemanja Bjelica kao igrači, odnosno Igor Kokoškov na klupi. Pričalo se dosta o tome da bi i ti mogao odmah “preko bare“, pa onda da bi se oprobao samo u Letnjoj ligi, ali se ni to nije dogodilo. Da li ti je žao zbog toga? “S jedne strane jeste, s druge nije. Verujem da sam kroz Letnju ligu mogao da osetim bar tu draž tamošnje košarke. Opet, nije mi toliko krivo što nisam otišao jer sam imao dosta vremena za odmor i dodatni rad na sebi. Sve ima svoje. Znam igrače koji plaču za Letnjom ligom, ali svako ima neko svoje viđenje. Meni je drago što sam draftovan, nije mi žao toliko zbog Letnje lige. Ako će da me zovu, neka to bude zbog onog pravog, ne zbog Letnje lige“, pogotkom bez koske Valensije Vanja Marinković završava svoje javljanje iz Valensije.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs)