IGOR RAKOČEVIĆ: Indijanapolis je bila osveta za bombardovanje! Igrački i taktički smo bolji od Amerikanaca!

Igor Rakočević je kao reprezentativac bio šampion Evrope (2001) i sveta (2002) i može se pohvaliti jednom od najuspešnijih i najbogatijih karijera u srpskoj košarci u 21. veku, a igrao je u čak 3 decenije. Sada obavlja funkciju potpredsednika Košarkaškog saveza Srbije zaduženog za mlađe reprezentativne selekcije. S obzirom i na trenutnu funkcionersku poziciju, ali i na njegovu sjajnu igračku karijeru i uspehe u reprezentaciji, sigurno je jedan od najboljih sagovornika kojeg smo mogli da odaberemo da razgovaramo povodom predstojećeg Svetskog prvenstva.

On nas je ugostio u svojoj kancelariji u KSS-u, gde smo mogli da razgovaramo o aktuelnoj selekciji Srbije, ambicijama na Mundobasketu, prisetimo se njegovih reprezentativnih dana i igara u nacionalnom timu, ali i onome o čemu je bilo dosta priče ovog leta, a to su mlađe reprezentativne selekcije koje se i nisu proslavile. Kakva su vaša očekivanja od reprezentacije Srbije na predstojećem Svetskom prvenstvu u Kini? - Iskreno, mi u Savezu imamo velika očekivanja od našeg tima. Sastavljena je od stvarno vanserijskih talenata i igrača. Ono što je dobro jeste da su jako dugo zajedno u istom trenažnom procesu, sa istim trenerom i imaju dosta osvojenih medalja. Imaju stabilnu i jaku hemiju između sebe. Velika je šteta zbog nekih povređenih igrača što će nam smanjiti nivo kvalitetnih igara. Ali ipak imamo toliko neverovatnih igrača kao što su Jokić, Bogdanović, Marjanović, pa i pored tih hendikepa smo favoriti za osvajanje medalje. Ja stvarno očekujem da makar stignemo do jedne od medalja.

Tokom pripremnog perioda imali ste priliku da budete bliže reprezentaciji, da imate bliži uvid u rad ekipe i stručnog štaba. Kako vam je sve to delovalo, kao i ove igre u pripremnom periodu? - Momci su igrali odlično. Ponekad se desi pad u igri, ali to je normalno, jer se igra 40 minuta i nemoguće ih je odigrati konstantno u uzlaznoj putanji. Ekipa je sastavljana od zaista zvezda, ne samo igračkih, već i ljudi. Svi oni su osvajali trofeje i znaju šta znači igrati za reprezentaciju. Igrali smo neke fantastične utakmice u pripremnom periodu, a imamo priliku da još napredujemo i da postignemo još viši nivo igre. Mislim da smo na dobrom putu i znam da je i atmosfera fantastična sigurno i u Kini, kao što je bila i ovde tokom priprema i verujem u dobar rezultat. Mi smo jedina reprezentacija koja je završila pripreme bez poraza, a mene je to podsetilo na pripremni period 2001. godine uoči Evropskog prvenstva u Istanbulu. Tada smo takođe bez poraza stigli na takmičenje i onda ga dominantno osvojili bez ijedne izgubljene utakmice, a vi ste tada bili deo tog tima. - Ta reprezentacija iz 2001. godine je bila najdominantnija reprezentacija u poslednjih dvadesetak godina, prema mom skromnom mišljenju. I na prvenstvu su sve utakmice relativno lako dobijene. To je stvarno bila ekipa koja je funkcionisala neverovatno.

- Drugačije je bilo skroz u pripremnom periodu 2002. godine kada smo veliki broj utakmica izgubili. Mislim da smo čak u Beogradu izgubili sva tri meča pred odlazak na Svetsko prvenstvo, pa smo opet postali svetski prvaci. Ponekad je dobro izgubiti poneku utakmicu, da se malo ekipa razmrda, probudi. Ali šta je stvarno bolje, ne znam. Imali smo oba slučaja, i kada smo osvajali zlata. Pred početak Mundobasketa, Srbiju, ne samo naša javnost, već svetska, smatra prvim favoritom za zlatnu medalju, čak i ispred Amerikanaca. Koliko je to pritisak možda za igrače, iako je i selektor rekao da su to momci koji ne znaju šta je pritisak, jer konstantno igraju sa njim? - Ti igrači su osvojili toliko trofeja, imaju u svojim rukama i nogama toliko bitnih i teških utakmicama da sigurno taj pritisak neće ostaviti nekog negativnog traga na njima. Mogu da se osećaju samo ponosno što ih ceo svet, uključujući i FIBA, smatra favoritima. - Naravno, Amerikanci dolaze dosta oslabljeni, nije im se odazvalo dvadesetak najboljih igrača, što u suštini nije naš problem. Ali s punim pravom nosimo epitet favorita na Svetskom prvenstvu. Ta situacija se menjala iz godine u godinu. Prethodnih godina smo osvajali medalje i naravno ove pripremne utakmice, gde smo prikazali toliko dominantnu igru, su sigurno razlog za to.

Čini se da se stvorila takva slika da nas svi već vide u finalu s Amerikancima i da se čeka samo u stvari ta utakmica, ali to nije tako. Kako da nekako splasne ta euforija koja se stvorila, da se ne zanesemo previše? - Ima tu još kvalitetnih reprezentacija. Australija je jaka selekcija recimo. Ono što je zanimljiva stvar na takmičenjima eliminacionog tipa kao što je recimo Svetsko prvenstvo, jedna utakmica može da promeni ceo tok. Obično je to četvrtfinale i u toj utakmici može da se desi da ekipa ima recimo dva igrača koji su roviti, povređeni, a da druga ekipa ima svoj dan i pogode sve što pokušaju. Jako je nezahvalno već pričati o finalu s Amerikancima, treba i videti kako će oni da guraju kroz prvenstvo. U svakom slučaju, svi treneri i igrači znaju da je najbolje ići utakmicu po utakmicu. Prvo razmišljati o prve tri utakmice, pa drugom delu i onda o eliminacijama. U slučaju eventualnog finala verujem da smo mi i igrački i taktički u prednosti, a dodatna prednost može biti i to što se igra po FIBA pravilima na koja Amerikanci iz NBA nisu navikli, a naši jesu.

Bili ste deo te generacije koja je pobedila američku selekciju sastavljenu od NBA igrača, u četvrtfinalu Svetskog prvenstva. Šta je potrebno to da se poklopi da bi se pobedio tim sastavljen od igrača za koje mnogi kažu da su vanzemaljci. - Sećam se da smo mi izašli na taj teren sa tolikim samopouzdanjem da nije bilo bitno da li ćemo da izgubimo sa 20-30 razlike, jer smo stvarno svi verovali da imamo šansu da pobedimo. Oni su i tada tokom prvenstva pokazivali određene slabosti, protiv Argentine recimo, ali čovek i igrač treba da zna da to nisu neke astronomske razlike u kvalitetu igrača. Čast izuzecima, ako se pojavi neki Šakil O'Nil ili Kobi Brajant onda je stvarno drastična razlika u kvalitetu. Ali ova druga kategorija NBA zvezda, koja će recimo učestvovati i na ovom Svetskom prvenstvu, to nisu vanzemaljci. Oni jesu možda fizički dominantniji u odnosu na nas i bele igrače, ali ja mislim da igrački i intelektualno nisu sigurno.

Te godine u Indijanapolisu smo osvojili poslednje svetsko zlato. Po čemu pamtite to takmičenje? - Iskreno, bilo je onako... Prilično haotično. Mi smo imali dosta poraza i u pripremnom periodu i na samom takmičenju. Bilo je dosta napeto. To je sport. Mogli smo da izgubimo u četvrtfinalu i onda bi bilo katastrofa, ali mi smo osvojili i onda se samo priča o dobrim stvarima. Ali jeste bilo napeto. Ono što je bilo upečatljivo je da se osećao taj postefekat bombardovanja i igralo se na američkom tlu. Puno je bilo naših navijača, bukvalno više od pola hale. Naši navijači su toliko želeli da im se pruži taj osećaj sreće i da im se nadoknadi na neki način ta nepravda koju smo doživeli. Sve je bilo u takvoj atmosferi. I onda kad smo pobedili Amerikance, izraz lica tih ljudi koji su bili tu, je bio neverovatan. Kao da smo im podarili ceo život. Mi smo bili presrećni što smo pobedili Drim tim, što je bilo teško pogotovo zbog sastava u kome su tada igrali.

Finale sa Argentinom? - Oni su tada imali najjaču ekipu u svojoj istoriji. Toliko dobrih igrača koji su igrali neverovatno. Razbijali su sve ekipe do nas i imali smo sreće što je Đinobili bio povređen i nije igrao stoprocentno u finalu. Oni su igrali najlepšu košarku na prvenstvu. Lepšu čak i od nas. Mi smo imali sreće na kraju imali sreće sa produžetkom i u tim odlučujućim trenucima. Ali naše zvezda i najbolji igrači kao što su Bodiroga i Peđa Stojaković su tada pokazali zašto su svetske zvezde i pokazali zašto su vanserijski kvalitetni igrači. Pogotovo Bodiroga koji je preuzeo odgovornost i odbigrao neverovatno u poslednjih deset minuta. Zaista je bilo predivno biti deo tog tima.

Mi smo tada imali i igrače iz senke koji su iskakali poput Gurovića protiv Amerikanaca. Šta mislite ko bi iz sadašnje ekipe mogao da tako iskoči, onako neočekivano, iz senke i reši utakmice u najvažnijim momentima? - Imamo dosta kvalitetnih igrača, ali recimo Micić će imati mnogo više prostora da se dokaže zbog povrede Teodosića. Ali igrač koji može da napravi razliku i u određenim taktičkim trenucima može da napravi razliku i da stvarno bude dominantan je Marjanović. Njega je stvarno teško čuvari i ceo protivnički tim mora da radi na tome da ga zaustavi. On je preveliki i veliki je talenat i ma fin šut, pogađa sa slobodnih bacanja i jako ga je teško zaustaviti u napadu. Tako da on može biti neka prevaga. U krajnjem slučaju, sve protivničke ekipe će deo svog skautinga i vremena potrošiti na to kako zaustaviti Marjanovića kada je u igri. Potpuno je drugačija taktika za odbranu kada je on u igri i kada nije.

Vi ste bili kapiten reprezentacije na Svetskom prvenstvu 2006. godine u Japanu kada smo zaustavljeni u četvrtfinalu od kasnijeg šampiona, Španije. Pročitao sam negde da ste rekli da je to bila izuzetno talentovana reprezentacija koja nažalost nije ostvarila potencijal. - Imali smo dosta mladu ekipu. Svakih desetak godina ekipa se menja. Bilo je tu talentovanih igrača poput Miličića, Aškrabića i nekih mlađih igrača. Međutim, te godine stvarno nismo imali sreće. U pripremnom periodu smo izgubili dva najbolja beka, jedno krilo i na samom prvenstvu su nam se dva od tri centra povredili. I pored toga smo bili blizu da izbegnemo te Špance u četvrtfinalu. Imali smo dva promašena slobodna bacanja za još jednu pobedu u grupi, od Argentine smo izgubili diskutabilnom sudijskom odlukom kada nisu sudili duplu Luisu Skoli, tako da baš nismo imali sreće na tom prvenstvu. Ta reprezentacija je imala jako dobru atmosferu i lepo smo igrali u pripremnom periodu, mi smo tada te Argentince i dobili i jako dobro lice pokazali. Ali nažalost, nekad se mora imati i malo sreće.

Omiljena vaša utakmica u dresu reprezentacije? - Definitivno to finale protiv Argentine 2002. godine u Indijanapolisu. Spletom okolnosti nisam dobio priliku da igram u četvrtfinalu protiv Amerikanaca i u polufinalu protiv Novog Zelanda, ali onda me je trener malo iznenadio što me je ubacio u igru u finalu i to u poprilično kad se lomilo u trećoj četvrtini kada se lomilo i bilo gusto. Ali dobro sam odradio posao u odbrani, tako da mi je to najdraža utakmica, jer ipak igrati u finalu kada se osvoji zlatna medalja, kakav god da ti je učinak, to je stvarno velika stvar. Da se okrenemo sada malo vašem sadašnjem poslu, vi ste potpredsednik Saveza zadužen za mlađe kategorije, koje se nisu proslavile tokom leta jer nije osvojena nijedna medalja na velikim takmičenjima za razliku od prethodnih godina. - Tako je. Moj tim i ja smo ovde već petu sezonu. Uspeli smo da osvojimo tri zlatne medalje i jednu bronzanu, što je stvarno izvrsno. Ono što je simptomatično za ovu godinu kada jesu stigli malo slabiji rezultati, imali smo veliki broj povređenih igrača, veliki broj njih nije došao na pripreme što prošle godine nije bio slučaj. Prošle godine smo napravili svojevrsni rekord, mislim u istoriji Saveza, da nam se samo jedan igrač, nije bitno koji, nije odazvao na poziv. Svi ostali su se odazvali na pripreme mlađih reprezentativnih kategorija.

- Ove godine smo imali dosta otkaza, što opravdanih što neopravdanih. Recimo juniorska reprezentacija (do 18 godina) koja je izgubila u osmini finala je imala dva povređena igrača iz prve petorke (centra i krilo) i prvu izmenu. Tako da su igrali bez pola ekipe takoreći i to se ne može smatrati neuspehom. Slična situacija je bila sa kadetskom selekcijom koja je drastično oštećena u utakmici sa Špancima u četvrtfinalu, gde je našem igraču suđena tehnička greška na sekundi i 9 stotinki pred kraj utakmcie što se nikad ne radi i direktno je uticalo na konačan ishod. Ni tu reprezentaciju ne možemo da smatramo neuspešnom.

Ipak, ima i onih koji se smatraju neuspešnima.

- Selekcija koja je podbacila i gde je bilo dosta problema u ponašanju igrača i u hemiji ekipe je reprezentacija do 20 godina i oni su platili to 15. mestom i ispadanjem u B diviziju. Detaljno ćemo se pozabaviti tim problemom. I dalje čekam izveštaj trenera sa svih takmičenja, gde je šta zapelo, mada je otprilike već znam šta su tu najveći problemi sa kojima se suočavaju mladi košarkaši u odrastanju i to je problem u celoj zemlji.

Kako sada te mlade igrače vratiti na pravi kolosek, da tako kažem? To nije samo posao Saveza, već i njihovih klubova, u kojima oni provode najviše vremena.

- Ono što je zanimljivo kada se osvoje medalje hvali se Košarkaški savez, naš sektor, a kada se dogodi neuspeh opet se krivi naš sektor, što je sasvim u redu. Međutim, moram iskreno da kažem, mi ništa nismo drugačije radili, ništa nismo promenili u odnosu na prethodne godine kada su se osvajale zlatne medalje. Jedina razlika je što obezbeđujemo još bolje uslove igračima i reprezentacijama i još ranije razgovaramo sa njima oko dolaska na pripreme reprezentacije. Ja bih najviše voleo da postoji neka naša greška i nešto što mi možemo da unapredimo, jer bismo mogli da radimo na tome. Ali problem je još veći, što do dece koja su kadeti i juniori vrlo lako može da se dopre i to su deca koja nas bivše igrače kada dođemo na trening, dajemo im savete i smernice, gledaju kao u boga i bukvalno sve što im kažeš upijaju. E sada od 18 do 20 godine dešavaju se neke prirodne stvari koje nosi naše okruženje i koje nosi nov način košarke, menadžerisanja i vođenja klubova. A to je da menadžeri, roditelji i klubovi nekako utiču na decu da ona nisu usredsređena više samo na košarku, već im se od 18 godine pominju i draft i klubovi i novac. I oni osete da su blizu potpisivanja nekih većih novčanih ugovora. I onda deca, koja nisu spremna za sav taj pritisak, se izgube u tome. I veliko prokletstvo su i društvene mreže, gde npr. naša juniorska ekipa ode na Evropsko prvenstvo, jedan igrač odigra fenomenalno i onda ga svi hvale na društvenim mrežama "Ti si najbolji. Ideš u NBA". A ovog koji je odigrao slabo, a istog je kvaliteta, niko ni ne pomene i onda taj bude tužan i depresivan, a uopšte ne treba da bude tako.

- I onda mi sada pokušavamo da im oduzmemo te mobilne telefone, da se fokusiraju na igru, ali opet ne možeš odraslom punoletnom čoveku da oduzmeš mobilni telefon. To je stvarno negativan uticaj. Deca su pod stravičnim pritiskom, ne dobijaju šansu u svojim klubovima za razliku od drugih njihovih vršnjaka iz stranih zemalja koji čak dobijaju šansu da igraju u nekim prvim ligama ili B ligama. Naša deca ne dobijaju previše šanse, što je donekle normalno, jer su naši treneri pod stravičnim pritiskom ostvarivanja rezultata. I sve se to reflektuje na njihovo ponašanje, na njihov fokus, sigurnost. Pa čak i ti treneri koji dolaze su pod inercijom pritiska koji imaju u svojim klubovima i mi u Savezu smo zahvalni i poštujemo za dobre navike koje igrači donose iz svojih klubova. Trudimo se da ih unapredimo i prihvatimo, ali loše navike koje donesu iz klubova, a ima ih. Mi stvarno za mesec dana zgusnutih priprema ne možemo da ispravimo. Mi smo u suštini servis igračima i trenerima i sve što radimo uz selekciju igrača, je da im obezbeđujemo najbolje moguće uslove za rad, ali da im promenimo navike stvarno ne možemo.

Pitanja koja prilično interesuju srpsku košarkašku javnost i ljjubitelje košarke jeste da li je Savez, odnosno vi kao zaduženi za mlađe kategorije, kontaktirao i razgovarao sa Mariom Nakićem i Alenom Smailagićem, kao dvojicom igrača iz Srbije koji važe za najveće talente koje trenutno imamo?

- Sa Smailagićem smo u kontaktu već par godina i pokušavamo da mu objasnimo koliko je bitno i za njega i za nas da igra za reprezentaciju. Nažalost, on se nije odazvao već dve ili tri godine zaredom. Ja mu želim svu sreću i drago mi je što je uspeo da se izbori da potpiše ugovor i da se izbori u Americi i sigurno će to biti za našu košarku i on će biti i dalje pozivan, već sledeće godine. Nadamo se da će se odazvati.

- Mario Nakić je fin i vaspitan dečko, razgovarao sam s njim. Oni imaju neki svoj plan napretka i razvitka. Pričao sam i sa njegovim ocem. Mi imamo neki utisak da je on najbliži da zaigra za našu reprezentaciju. Majka mu je Srpkinja, odrastao je pod programom našeg Saveza, Razvojnog trenažnog centra, a koliko znam i Teodosić mu je idol, tako da je to još jedan plus za nas. Na oku su nam svi igrači koji imaju naše poreklo i mogućnost da igraju za našu reprezentaciju. Postoje igrači koji su van zemlje, u Americi. Recimo, postoji igrač koga smo uspeli, što se kaže, izvučemo da ne dobije grčko ili rusko državljanstvo - Pokuševski, koji je isto veliki talenat. Radovanović iz Bosne koji je bio pod pritiskom da obuče dres njihove reprezentacije. To je sve naš posao koji se ne vidi javno.

Tristan Vukčević?

- Ne znam koliko sam sati i sati, nedelja i meseci radio na njegovom slučaju, da se njemu obezbede papiri i uslovi da dobije naše državljanstvo da bi mogao od 21 godine da zaigra za našu reprezentaciju, kao nenaturalizovani igrač. To su sve stvari koje radimo, a koje ljudi ne znaju i koje su bitne za naš Savez. Dovoljno je da ti jednog takvog igrača izvučeš da igra za nas, a ne za drugu državu, iako su oni sami pod stravičnim pritiscima, kao što je bio Tristan Vukčević da igra za Grčku, ali mi smo uspeli da izboksujemo da igra za nas.

Dobili ste nedavno i pojačanje u svom timu, priključio vam se bivši reprezentativni saigrač i kapiten Srbije, Nenad Krstić koji je postao direktor mlađih kategorija. Šta očekujete da on donese novo u vaš tim u Savezu?

- Jako mi je drago što je baš on dobio ovaj posao. U saradnji sa mnom, mislim da ćemo odraditi odličan posao. Neće tu imati bogzna šta da se promeni, ali sigurno da njegovim znanjem i autoritetom moći će da pomogne razvoju igrača. Ja recimo mogu bolje savete da dam bekovima, ali ne i centrima, što sada može on da uradi. U neku ruku napravili smo i taj balans, da sam ja iz Zvezde, on iz Partizana, tako da mi kao sektor muške košarke puno puta dobijamo finansijski popust od nekih institucija, hotela ili hala ili lokalnih samouprava za pripreme naše reprezentacije, pogotovo ako se ja pojavim, a predstavnik je tamo i čovek koji odlučuje zvezdaš. Sada imamo i Krleta koji je partizanovac, tako da možemo i njega da pošaljemo da pregovara ako treba da se priča sa nekim koji je partizanovac. I tako dobijemo što bolju cenu. Nama je svaki dinar ovde bitan i dosta štedimo i trudimo se da taj novac usmerimo na razvoj igrača.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs)