PREDSTAVLJAMO GRUPU D: Orlovi žele kraljevsku krunu nazad!

Svetsko prvenstvo nam je iza ćoška, a Espreso nastavlja sa predstavljanjem timova i grupa na ovogodišnjem Mundobasketu. Na redu je grupa D, ona u kojoj se nalazi reprezentacija Srbije, pa je zbog toga, iako deluje najlakše, u stvari najnezgodnija za predstavljanje. Uz naše "Orlove", u grupi su Italija, Angola i Filipini. Dve prvoplasirane selekcije će se plasirati u drugu rundu, gde će sa dve prvoplasirane ekipe iz grupe C formirati novu grupu iz koje će dve najbolje ići u četvrtfinale. Grupa D se igra u Fošanu, gradiću od "svega" 7,2 miliona stnovnika na jugu Kine, u blizini Gvangžua. Mečevi se igraju u hali po imenu "Fošan međunarodni sportski i kulturni centar" kapaciteta 14.700 gledalaca. Ali da pređemo na ono što najviše zanima sve, a to su timovi iz ove grupe. SRBIJA

Sastav: Marko Simonović (Cedevita Olimpija), Bogdan Bogdanović (Sakramento Kings), Nemanja Bjelica (Sakramento Kings), Vladimir Lučić (Bajern Minhen), Miroslav Raduljica (Đangsu Dragons), Stefan Birčević (Partizan), Nikola Jokić (Denver Nagets), Nikola Milutinov (Olimpijakos), Vasilije Micić (Efes), Marko Gudurić (Memfis Grizlis), Stefan Jović (Himki), Boban Marjanović (Dalas Maveriks). Selektor je Aleksandar Saša Đorđević.

Kada FIBA deset dana pre početka Svetskog prvenstva označi na svom sajtu neku reprezentaciju kao prvog favorita, ispred Amerika koja dolazi sa igračima iz NBA (bez obzira na njihovu reputaciju), onda su mnoge stvari jasnije i običnom laiku, a kamoli košarkaškim stručnjacima.

Uz sve to ta reprezentacija dolazi bez dvojice sigurnih članova tima (povređeni kapiten Teodosić i Dragan Milosavljević) i kao tim koji u pripremnim utakmicama nije izgubio nijedan meč (10/10), vrlo često ne koristeći ponajbolje igrače u rotaciji, a kada dodamo i da na poslednja tri velika takmičenja (Mundobasket 2014, Olimpijske igre 2016 i Eurobasket 2017), je taj tim osvajao srebrne medalje, jasno je o kakvom se kvalitetu radi.

Srbija je kao naslednica "stare Jugoslavije" deli prvo mesto sa SAD po broju osvojenih zlatnih medalja (5) i ukupno ima 11 odličja sa planetarnih smotri (jedno manje od SAD).

Ali dolazi na krilima generacije koja je žudi da i ona ostavi trag kao svi oni pre njih, i stanu uz rame s legendama koje su podizale šampionski pehar, ali i donesu u svoju zemlju tu zlatnu medalju na koju se čeka još od 2002. godine, kada je na putu do zlata pao čak i američki tim sastavljen od NBA zvezda.

Opšti je stav svetske javnosti da Srbija još od tih godina nije imala jači sastav kao što je sad. Prva zvezda tima je zvanično najbolji NBA centar Nikola Jokić, koji je izabran u prvu idealnu petorku NBA lige prošle sezone, ali daleko od toga da će se celokupna igra vrteti samo oko njega. Uz njega udarna igla biće Bogdan Bogdanović, verovatno najbolji evropski šuter sa zavidnim stažom u NBA, tu su prekaljeni Raduljica i Bjelica sa NBA iskustvom, ali i mladi lavovi sa najboljim sezonama u karijeri iza sebe poput Micića i Gudurića ili plejmejkera Jovića koji je potpuno sazreo i spreman je da uzme "dirigentsku palicu u organizaciji" od odsutnog Teodosića.

Da ne bismo dužili, jer ste verovatno i sami odlično upoznati sa svim kvalitetima srpskog nacionalnog tima i da ne bismo o svakom igraču ponaosob, sve u svemu čini se da ne postoji slaba tačka u timu, pa i bez obzira na odsustvo dva ozbiljno važnja igrača, što se pokazalo i tokom pripremnih utakmica.

Kao začin na sve to jeste selektor Aleksandar Saša Đorđević, još iz igračkih dana rođeni pobednik, kao igrač i kapiten je već osvajano svetsku titulu, a sada isto želi i kao trener da uradi. To bi mu sigurno zapečatilo mesto uz rame najvećim legendama evropske košarka kao što su Željko Obradović, profesor Aleksandar Nikolić, Ranko Žeravica, Duda Ivković...

ITALIJA

Sastav: Amadeo dela Vale (Armani), Marko Belineli (San Antonio Spars), Alesandro Đentile (bez kluba), Paul Biliga (Venecija), Luka Vitali (Breša), Danilo Galinari (Oklahoma Siti Tander), Daniel Heket (CSKA Moskva), Arijel Filoj (Avelino), Džef Bruks (Armani), Amedeo Tesitori (Trevizo), Avudu Abas (Breša), Luiđi Datome (Fenerbahče), Đamapaolo Rici (Gverino), Brajan Saketi (Breša). Selektor je Romeo Saketi.

Ako se primenjuje ona narodna "po jutru se dan poznaje" onda se Italijanima ne piše dobro na ovom šampionatu sveta s obzirom na rezultate koje su ostvarili u pripremnim utakmicama. Izgubili su svih 6 poslednjih kontrolnih mečeva uključujući i 2 od Srbije, a pripreme su završili porazom od Novog Zelanda.

Doduše, mora se u obzir uzeti da su maltene cele pripreme odradili bez dva najbolja igrača, Danila Galinarija i Luiđija Datomea, koji su zbog povreda i operacija propustili gotovo kompletne pripreme, ali je selektor odlučio da ih čeka do poslednjeg trenutka, jer od njih dvojice će ponajviše zavisiti igra i rezultati "azura" na ovom Mundobasketu bez ozbzira na zdravstveno stane i fizičku spremu u kojoj se nalaze.

Italijani nikada nisu osvojili nijedno odličje na Svetskim prvenstvima uprkos bogatoj i tradiciji i dobrim rezultatima na drugim takmičenjima, a može se reći da su nestali s mape "največih" u 21. veku i godinama već pokušavaju da se vrate, ali im ne ide, bez obzira na nekoliko odličnih pojedinaca u timu.

Ipak, očekuje se da će to biti dovoljno da nadigraju Filipine i Angolu i prođu u drugu rundu, ali sve preko toga će im biti plafon.

ANGOLA

Sastav: Žerson Domingos, Leandro Konseisao, Karlos Moraiš, Olimpio Ćipriano, Žerson Gonkalveš, Žoze Antonio, Redži Mur, Lionel Paulo, Eduardo Mingas, Janik Moreira, Valdelisio Žoakim, Hermenljildo Mbunga. Selektor je Vil Vojt.

Najtrofejnija afrička selekcija u istoriji, najredovniji učesnik Svetskih prvenstava sa "crnog kontinenta", ali najveći uspeh im se dogodio 2006. kada su uspeli da prođu grupu (pobedili Panamu, Novi Zeland i Japan, uz poraz u 3 produžetka od Nemačke i od budućeg šampiona Španije), dešavali su se i pojedini bleskovi i uzimanje skalpa nekim zvučnijim selekcijama iz Evrope (npr. Australiji 1986. Nemačkoj 2010. Australiji 2014.).

Ako se može u jednoj reči opisati selekcija Angole kroz poslednjih 30 godina onda je to reč - TIM. Teško da su i najzagriženiji ljubitelji košarke upamtili nekog kvalitetnog pojedinca da je nosio dres ove selekcije, a i kroz klupsku karijeru im je maksimum bio kada potpišu za neki od portugalskih klubova (da se ne lažemo to je treća liga evropske košarke),

Međutim, ono što je njih krasi preko 3 decenije jeste timski duh i atmosfera, gde svi rade za sve i svako radi za svakog, i to je ključ i njihovih rezultata koji nimalo nisu zanemarljivi (11 zlata na Afrobasketima) i pobeđivanje nekih renomiranih timova kao što smo naveli, a sve to navodi na zaključak da se ni u jednom momentu ne smeju ni potceniti, posebno kada im radi šut spolja uz već usađenu brzinu transformacije.

Dva imena se u timu svakako izdvajaju i reč je o dvojici veterana Olimpio Ćipriano sa 37 godina i Eduardo Mingas sa 40 punih godina, dok je sigurno prva zvezda Janik Moreira, jedini košarkaš sa "pedigreom. On je posle bivstvovanja na NCAA napravio i kakvu-takvu karijeru u Evropi igrajući za PAOK i rusku Parmu, a prethodne sezone je bio deo tima Virtusa, koji trenira upravo selektor Srbije Aleksandar Saša Đorđević.

Svakako je jedno od najvećih iznenađenja, kada govorimo o sečama selektora, priredio upravo Vil Vojt, strateg Angole, koji se iz nepoznatih razloga odrekao dvojice najperspektivnijih igrača, ne samo Angole, već sa afričkog kontinenta. Reč je o Brunu Fernandu, koji je ovog leta postao prvi igrač iz Angole izabran na NBA draftu (uzeli ga Atlanta Hoksi kao 34. pika), kao i Silvija de souze koji nastupa za Univerzitet Kanzas u NCAA.

FILIPINI

Sastav: Robert Bolik (Nort Port), Mark Baroka (Magnolija), Kifer Ravena (NLEKS), Si Džej Perez (Kolumbijan), Ar Ar Pogoj (TNT), Pol Li (Magnolija), Gejb Norvud (Rejn Or Šajn), Troj Rosario (TNT), Rejmond Almazan (Meralko), Đapet Agilar (Barangaj Ginebra), Andrej Bleč (33, 211, Tjanđin), Đun Mar Fahardo (San Migel). Selektor je Jeng Gjao.

Kada se u košarkaškom smislu pomenu Filipini, ovdašnjim ljubiteljima košarke pada uglavnom na pamet drugo zlato koje je osvojila reprezentacija Jugoslavije (predvođena Kićom, Mokom, Prajom, Krešom i Mirzom) u Manili 1978. prezentujući svetu neku sasvim novu vrstu košarke.

Međutim, Filipini su jedina reprezentacija van evropskog i američkog kontinenta (Severna i Južna Amerika), koja je stigla do postoja na Svetskim prvenstvima. Bilo je to davne 1954. godine. Predvodio ih je u to vreme čovek po imenu Karlos Lojzaga, koji je sa svega 191cm igrao centra i do pojave Jao Minga se smatrao najboljim košarkašem u istoriji tog sporta u Aziji.

Velika prekretnica se na Filipinima dogodila kada su odlučili da daju pasoš Endreju Bleču, igraču prepunom NBA iskustva sa solidnim brojkama (Vašington i Bruklin), koji poslednjih godina košarkaški hleb zarađuje u Kini. On je i sada najbolji igrač te selekcije koju je predvodio i pre pet 50 godina na Mundobasketu u Španiji, kad su doživeli tesne poraze od Hrvatske, Grčke, Argentine i Portorika uz pobedu nad Senegalom što im je bila prva pobeda na Svetskim prvenstvima posle 40 godina.

Ono što se mora pomenuti kada govorimo o Filipincima jeste Džordan Klarkson, koji na kraju nije dobio dozvolu od FIBA da nastupi za Filipine, bez obzira što mu je majka Filipinka. Klarkson je prethodne sezone po odlasku Lebrona Džejmsa iz Klivlenda bio ponajbolji igrač te ekipe sa prosekom od 16,8 poena po utakmici uz 3,3 uhvaćene lopte i 2,4 asistencije.

Nema sumnje da bi ova selekcija sa njim i Blečom u timu bila daleko drugačija i sa daleko većim šansama bila na Svetskom prvenstvu.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs)