S ALENOM SMAILAGIĆEM U KOTEŽU: Ustajao sam u 5 ujutru da treniram! Kazins mi je pretio, ali ja sam ga tukao (VIDEO)

"Slećem u Kotež na basket terene", tako kaže Ajs Nigrutin u svojoj pesmi "Spejs Nigrutin", ali priča ovog momka je drugačija. Za 180 stepeni drugačija. Alen Smailagić nije sleteo, nego je poleteo s tih čuvenih terena u Kotežu, i poleteo je baš tamo, u svemir, da igra svemirsku košarku, sa i protiv košarkaških vanzemaljaca, koji njemu, s 18 godina, verovatno i izgledaju kao oni likovi iz Džordanovog filma "Spejs džem" iliti po srpski, "svemirski basket".

Ovo je priča o dečaku koji je, a da nije još ni napunio svojih 18 godina, nepoznat javnosti, ne u rodnoj zemlji, nego u rodnom gradu, otišao među najbolje i za svega nekoliko meseci postao momak o kome bruji i Srbija, i Amerika, ali pre svih cela NBA. A on je pristao da ispriča svoju priču za Espreso, i to baš tu, na tim terenima, gde je sve počelo.

Tu smo se i sreli, na betonskom terenu, sa znakom košarkaškog kluba Beko iscrtanim na sredini, a nalazi se tačno preko puta sale u kojoj je takođe proveo na hiljade i hiljade sati, radeći jedinu stvar koju voli, bezbroj puta, pa opet ispočetka. Nalazimo se tačno u podne, kada je sunce pripeklo najjače, ali ne smeta nam da i sačekamo koji minut dečkića za koga su svi saglasni u jednom - on je "Sledeća velika stvar" u NBA, kako to Amerikanci vole da kažu.

I eto ga, prilazi nam visoki momak, čije će telo tek biti istesano u San Francisku narednih godina, jer znate i sami koliko u NBA se daje na značaju dodavanja mase i snage, makar i po cenu nekih drugih karakteristika. Vremena nemamo mnogo, zato najbolje da počnemo odmah.

Alene, kako se oseća momak koji se pojavio niotkuda i zaokupirao toliku pažnju u najjačoj ligi na svetu, i za kratko vreme ubedio čelnike najdominantijeg tima poslednjih godina, Golden Stejta, da potpišu ugovor sa njim, nakon što su ga izabrali na draftu kao 38. pika? - Osećaj je super, ali uvek je lepo vratiti se u svoj kraj i videti odakle je sve počelo.

Ovo je taj čuveni teren na kome je krenula priča o dečaku koji ide pravim putem i razvija se u novog NBA superstara? - Neopisiv je osećaj stajati ovde sada. Ovde se pojavila moja ljubav prema košarci, tu sam upoznao svoje prve drugare. - Bio sam s drugarima tu po kraju, šetali i baš nedaleko odavde me je "startovao" trener Miške i pitao me da treniram. Bilo je besplatno prva tri meseca i ja rekoh sebi - zašto da ne?! Daj da iskoristim. Došao sam na teren i tu sam i ostao.

Gospodin Miške je kultni trener ovde u Kotežu. Mnogo dece je baš zahvaljujući njemu izašlo na pravi put, on ih je "odvukao sa ulice" i da ne krenu nekom lošom stazom, jer je poznato da Kotež i nije baš naivan kraj za odrastanje. - Tako je. Svaki igrač koji je potekao iz Koteža je prvo upoznao njega i prošao kroz njegove ruke, pa je onda išlo sve ostalo. Sećaš li se tvojih prvih treninga? - Kako da ne, sećam se da me tata prvi put odveo u salicu i tu je počelo sve. Krenuli smo s rukometom i onda prešli na basket.

Tokom zime, dakle, sala, a tokom leta na ovom ovde terenu, betonskom? - Pošto klub nije bio u finansijskoj mogućnosti da nam priušti halu svaki put, onda smo morali ovde da treniramo. - Pre treninga basket na ovom terenu, posle treninga opet isto. Ali tako jedino može da se uspe i tako se jedino vidi prava ljubav.

Prisetio se i detinjstva i odrastanja novi igrač Voriorsa... - Iskreno, vratio bih se ponovo da odigram ovde neku partiju. Ja basket 3 na 3 volim više nego 5 na pet. Borbenije je, lepše, budi više emocija... Uvek je lepo kad dođeš ovde sa drugarima, okupi se cela ekipa, ceo Kotež i igramo. Organizovali smo turnire, ma, svega je bilo. Pamtiš li te neke turnire ili konkretna rivalstva? - Sećam se da je bilo i svađa i tuča... Ali to su uglavnom bili stariji.

S obzirom na to da je sada sunce, već, prejako pripeklo i da ne bismo rizikovali sunačanicu. Rešili smo da se prebacimo u salu sa terena. To je mala sala, tačnije, nije ni sala s obzirom da je u njoj koš, ali teren samo do malo iza trojke, nije to ni polovina košarkaškog terena, ali to je mesto gde je najviše vremena provodio naš sagovornik. - Preko hiljadu puta sam šutirao na ovaj koš na svakom treningu. Bio je tu trener sa nama, bilo je mnogo dece, pa smo se smenjivali.

Na putu ka hali video sam da se svakome javiš, ostao si isti momak kakvog te poznaju još dok nisi otišao za Ameriku. Kakve su reakcije tvojih poznanika, ljudi koji te znaju kao klinca odavde, sada kada si stigao dokle si stigao? - Svi ponosni. Ali svi me gledaju isto kao dečka iz kraja. Normalnog. Onog koji se uvek javi. Nisam nadmen, pa da se ne javim. Kakvo ti je bilo odrastanje ovde, detinjstvo uz skromnu porodicu iz koje potičeš? - Kao mlađi je bilo teže, jer je Kotež bio poznatiji kao malo opasniji kraj. I dan danas je, ali ne toliko. Bilo je teže da se skloniš s ulice, da te ne povuče društvo i tu je moj tata mi dosta pomogao.

Koliku je ulogu igrala porodica u tvom odrastanju, pogotovo da se baviš sportom? - Uglavnom je tata bio za košarku, dok je majka bila za školu, ali se na kraju ispostavilo kao bolje da krenem košarkaškim putem. Da li to znači da si zapostavio školu na neki način? - Svi su mi izlazili u susret, svi su želeli da ja uspem. Nisu mi pravili probleme da izostane ili čak odspavam na času. Jer ja sam ustajao u 5-6 ujutru da treniram.

- Ja sam ozbiljno počeo da treniram sa 14-15 godina kada me je Nenad Petrović uzeo. To je moj prvi trener sa kojim sam provodio ceo dan i koji mi je postao kao otac i tako ga i slušam. Sa njim sam zajedno svako jutro u 6 odlazio na Zvezdaru, jer sale ovde nisu bile otključane i opremljene za trening. Zato si i sa 16 godina stigao da zaigraš za seniorski tim Beka.

- Jeste. Kada smo ušli u B ligu, već su počeli da me puštaju po 5 minuta, čisto da osetim taj jači kontakt. Sećam se da sam u Beku imao više idola nego što ih imam sada. To je kad dođete u prvi tim, pa vidite nekog igrača onda ste kao "Vau". Sad i kada sam ih prevazišao i dalje ih poštujem, jer su oni bili ti koji su mi, u stvari, pokazali kako se igra košarka. - Sada kada je bio draft su mi se svi javili i čestitali od srca i ja znam da je to bilo iskreno. Da popričamo malo sada o tom odlasku za Ameriku. Vrlo neobična priča, pogotovo za Evropu i Srbiju. Obično igrač odigra neku sezonu za neki jači srpski tim, u ABA ligi ili domaćem prvenstvu, pa onda izađe na NBA draft. Ali ne i ti.

Ti si sa 17 godina izašao na draft Razvojne lige i tamo postao najmlađi igrač koji je draftovan. Uzeo te je razvojni tim Lejkersa kao 6. pika, a onda poslao u Santa Kruz Voriorse, filijalu Golden Stejta. I prvu sezonu u Americi si odigrao u "Dži" ligi. - Te godine je prvi put uvedeno pravilo da igrači iz Evrope mogu da se prijave za taj draft i ja sam prvi koji je imao snage da se prijavi. Nisam znao ni da ću igrati, jer, znate kako je, kad ste mladi. Imao sam sreće malo da su neki igrači trejdovani, a neki igrači koji igraju na mojoj poziciji su trejdovani, tako da sam morao da igram.

Sigurno nimalo nije bilo lako doneti odluku, pre svega o odlasku za Ameriku, odvojiti se od porodice, a potom i da izađeđ na draft da bi igrao u Razvojnoj ligi. - Ja sam oduvek bio za to da odem tamo. Američka košarka je moj stil igre. I tada je gazda kluba, Damir, rekao mom ocu da misli da sam spreman i da treba da izađem na draft za Razvojnu ligu. Pošto ja tada nisam još napunio 18 godina, on se nije uopšte obraćao meni. Moj otac je rekao da će pričati sa mnom, pa ako sam ja spreman da onda pristajemo na sve. Ja čim sam čuo to, odmah sam rekao da hoću da idem. Bio sam spreman na rizik.

Sad ide ono čuveno pitanje - kako to da si "promakao" većim srpskim klubovima? Zvezdi, Partizanu, Megi... - Nije da sam promakao. Hteo sam da idem u Dinamik, ali je Muta Nikolić otišao te godine u Partizan. Ja nisam video sebe i svoju budućnost u Partizanu. Bilo je mnogo igrača, minutaža bi se delila, a ja sam hteo da igram što više kako bih mogao da se razvijam.

I tako stižemo do tog oktobra 2018. godine, kada ti izlaziš na draft "Dži" lige i postaješ najmlađi izabrani igrač ikada, još pritom Evropljanin. - Sedeli smo te noći za računarom svi. Cela moja familija i svi smo gledali samo da budem u prvih 60. Ništa više. Pa će onda posle ići sve redom. Da ću igrati minut po minut i doći donekle. Međutim, onda su me izabrali kao 4. pika i još trejdovan iz Lejkersa u Voriorse, onda sam bio i presrećan, ali i nervozan.

Da li si ti imao tada neke informacije da tebe Vororsi žele? - Znao sam. U to sam bio siguran, jer je moj direktor kluba odavde prijatelj sa jednim čovekom iz Golden Stejta i on ga je nagovorio da dođe da me pogleda. Tada je ovaj došao i rekao "Sviđa nam se, hoćemo da ga uzmemo i probamo. Ništa nas ne košta". Tako je sve počelo. Onda kada su me birali Lejkersi, oni su me trejdovali, za ne znam ni ja koga i tako...

Usledio je odlazak "preko bare", u Santa Kruz Voriorse. Sećaš li se tog prvog perioda, privikavanja na novi život, na novi grad, klub, novu zemlju, novi jezik i saigrače? - Bio sam uplašen. Sećam se da sam posle prvog treninga pozvao trenera Nenada i rekao mu da ne znam ja šta tražim tu. Na treningu jedan igrač skoči i uhvati zubima obruč?! Ja nisam mogao da verujem. Pomislio sam ako stanem ispred njega da će da me preskoči. On mi je tada rekao da se smirim, da imam tek 18 godina i da ću naučiti igru i ispostavilo se da je bio u pravu.

Kako je teklo prilagođavanje? - Bilo je teško. Nisam znao ni engleski. Nisam znao kako hranu da poručim. Pokazivao sam prstom da bih rekao šta hoću. I onda šta mi donesu to jedem. Sigurno ti je problem onda bio i na treninzima, kako da shvatiš koje akcije trener crta i koje akcije vežbate? - Nije bilo lako, ali su bile tri petorke i ja sam uglavnom gledao šta rade igrači na mojoj poziciji i pokušavao sam da ukapiram šta se traži od mene. Posle dva meseca je sve krenulo svojim putem. Počeo sam da pričam i da razumem, pa i da se svađam. Ne sa trenerom, nego ovako na utakmici.

Ali si potom brzo savladao engleski jezik. Za svega par meseci, što dosta govori o tome koliko je tebi bilo stalo da uspeš tamo.

- Napredovao sam sa engleskim jezikom. Mislim da svaki igrač to mora da uradi. Bez engleskog ne možeš da izađeš iz Srbije.

Koji su plan Voriorsi imali s tobom na početku? Pretpostavljam da ste u tom trenutku napravili neki dogovor za budućnost oko izlaska na NBA draft. Da li je bilo planirano da već posle prve sezone ti izađeš na draft ili da ostaneš nešto duže u "Dži" ligi?

- Pa prvo je bilo planirano da čak 3-4 godine ostanem u Dži ligi. Da se razvijam, pa tek tamo u 20 i nekoj ili u izlaznoj godini za moje godište na draftu da izađem, ali se ispostavilo da sam odmah prvu sezonu odigrao dobro i oni su rekli "zašto da ne"?! Klinac ima potencijal i uzeli su me pod svoje.

Po završetku drafta brojni mediji u SAD, i eminentni stručnjaci i poznavaoci košarke, su izjavili da si ti "najbolje čuvana tajna NBA drafta", u smislu da su te Voriorsi dobro sakrili od drugih timova da te neki drugi klub ne bi birao.

- Iskreno mislim da me nisu ni čuvali. U Dži ligi sam igrao 17 minuta prosečno na 50 utakmica, što nije mala minutaža za momka od 18 godina. Da je neko hteo da se raspita, on bi me video. Ja se nisam osećao tako da me bilo ko krije.

Sećaš li ste kako si se osećao kada su te Voriorsi odabrali kao 39. pika?

- Ja sam spavao. Poruke su me probudile tamo negde oko 41. pika. Počelo je da stiže sa svih strana, zujao mi je telefon i odmah sam shvatio da sam izabran i bio sam presrećan. Samo sam se pitao da li je moguće da se san ostvario?! Ostaje mi sad još jedan deo sna, a to je da ostanem u NBA.

Golden Stejt je prethodne sezone bio ekipa sa mnogo NBA superstarova, Ol Star igača, uostalom reč je o najdominantijem timu u poslednjoj deceniji. Imao si prilike da neke od njih upoznaš i treniraš sa nekima od njih, i imaš interesantna iskustva s njima.

- Sa Stefom Karijem sam se upoznao, sa Drejmondom Grinom nisam još, ali su me već upozorili da će da viče na mene i da će da me tera... Znate već gde.

Kakav je Stef Kari?

- Ja nisam očekivao da takva zvezda može da bude toliko dobra. Ima toliko novca, igračina je, ali ima toliko poštovanja prema mlađim igračima u kojima vidi potencijal.

Jedan si od onih koji su imali "bliski susret" sa Demarkusom Kazinsom, a i sam si rekao da si mu uzvraćao na treninzima, "pošibali ste se" žargonski rečeno.

Otkud hrabrost jednom momku koji dolazi iz Srbije i ima 18 godina da uzvraća Ol star igraču i pritom grdosiji koja ne nosi džabe nadimak "Babaroga" (Boogeyman)?

- Prvo nije bilo lako da ga čuvam. Čovek ima 150 kila, a ja sa 100 kila mu ne mogu ništa. Koliko god da sam ja jak, ne mogu da ga pomerim. I u jednom momentu mi se smučilo da postiže koševe preko mene. Posle toga mi on kaže "Borben si, ali udari me još jedanput i izbaciću te napolje"!

I?

- Pa ništa, udario sam ga još jedanput.

Mnogi bi se na Alenovom mestu uplašili verovatno i posle prvog upozorenja, ali ne i on, nego je to ponovio i bio je spreman da ponovi koliko god bude trebalo. Jer nije dovoljan samo talenat i naporan rad, nekad je potrebno i biti drzak, i pokazati uostalom i na takav način da se nikoga ne plašite, ko god da vam se nađe na putu ka onome što želite da ostvarite.

A takvi momenti, baš kao što ih je Alen načinio, donose vam i poštovanje i kod saigrača, pa i kod tog direktnog protivnika.

- Pa, bukvalno je tako i bilo. Posle toga me je odmah zgotivio i rekao mi da ubuduće treniram sam njim. Zvao me je nekoliko puta da idemo na individualne treninge i time je pokazao i da je dobar lik. Izlazio je iz teške povrede i zvao je mene da radim s njim. Zvao me je da mi pokaže, da mi objasni neke pokrete, finte.

Odmah posle drafta si igrao Letnju NBA ligu za Voriorse i skrenuo si veliku pažnju na sebe partijama koje si pružao. Pohvale pristižu, ne samo odavde, iz Srbije, odakle je očekivano, već i od brojnih stručnjaka, prilično upućenih novinara. Neki te već sada upoređuju sa Nikolom Jokićem, koji je imao neki sličan put.

- Nije mi realno, iskreno. Ali ću se potruditi da ostvarim to što oni misle da ja mogu.

Nametnuo si se kroz Letnju ligu i zaradio NBA ugovor, a i u izabranom rosteru Golden Stejta za narednu sezonu piše "Broj 6 Alen Smailagić".

- Kad sam video da je izašao roster i svoje ime, bio sam oduševljen. Nisam mogao da verujem da ću svoje ime videti u NBA.

To znači da krećeš u trening kamp Voriorsa i počinješ svoju prvu NBA sezonu. Koja su ti očekivanja u njoj?

- Očekujem da dobijem neku malu minutažu, ali da kako sezona odmiče, ona raste. Da na kraju dođem do nekih desetak minuta.

Postao si šesti igrač iz Srbije koji će naredne sezone igrati u NBA. Da li si se čuo sa nekima od srpskih igrača koji su već starosedeoci poput Bogdanovića, Bjelice, Jokića, Marjanovića?

- Pričao sam sa Bogdanom. Došao je da gleda moju utakmicu u Letnjoj ligi i tada mi je rekao "Mali, nisi loš". Rekao mi je da nastavim da radim i da ću time postati još bolji, što mi mnogo znači.

Koliko si uspeo da razgovaraš sa glavnim trenerom Golden Stejta, Stivom Kerom, ili nekima od njegovih najbližih saradnika?

- Jesmo, ali nije pričao o mojoj igri, niti ništa vezano za košarkašku karijeru. Uopšteno me je pitao ko sam, šta sam, odakle sam i to.

Da se na tebe ozbiljno misli u Voriorsima, mogli smo videti u nekim klipovima koje su snimali baš sa vama, momcima koji ćete biti rukiji naredne sezone i tu si dobio priličan prostor. Čak si i dvojici saigrača doneo autentična jela koje jedemo ovde u Srbiji, burek, ćevape i jogurt.

Moram ti reći moj utisak da si nešto slabo branio kada su se oni "kao gadili".

- Rekao sam im odmah da paze šta pričaju i da nisam raspoložen. Naljutio sam se posle na njih i pričali smo iza kamera.

Ono što mnoge sada zanima jeste i tvoja reprezentativna karijera. Bio si kadetski reprezentativac Srbije, usled svega što se izdešavalo u tvojoj karijeri i životu za vrlo kratko vreme, nisi mogao da odgovoriš još nekim reprezentativnim pozivima.

Nadaš li se pozivu seniorske reprezentacije Srbije i Saše Đorđevića?

- To je moj san! Da me on pozove. Jedva čekam! Nisam mogao da igram za juniorsku i kadetsku reprezentaciju prošle dve godine, jer sam se pripremao za Ameriku. Mislim da oni sad razumeju zbog čega nisam mogao da se odazovem.

Naša reprezentacija se sada priprema za Svetsko prvenstvo u Kini. Mnogi nas već vide u finalu sa Amerikancima. Šta ti predviđaš?

- I ja mislim isto, samo što, sam ja u tim vodama, i svaki novi dan može sve da promeni.

Na samom kraju našeg razgovora, sećam se da si u jednom intervjuu tokom Letnje lige, rekao da nisi siguran da mnogo ljudi u Srbiji zna za tebe i da imaš mnogo fanova. Međutim, koliko je doprlo do mene, zaista ogroman broj, pre svega ljubitelja košarke, je oduševljen tobom i želi ti sreću da uspeš poput svojih prethodnika u NBA.

- Mnogo mi znači to. Posebno kad znam da je cela Srbija uz mene, da veruju u mene. A i oni koji ne veruju, znam da su to ljudi koji po ceo dan sede za kompjuterom i razmišljaju samo kako drugome da upropaste život.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs)