Bobi Marjanović i Miloš Teodosić o svom detinjstvu, odrastanju, igricama, snovima...

Svako ko kupi ulaznicu za utakmicu Srbija – Litvanija 10. avgusta u “Štark Areni” daće svoj doprinos dobrotvornoj kampanji Košarkaškog saveza Srbije i UNICEF, i pomoći će da deca sa smetnjama u razvoju imaju lepše detinjstvo.

Polovina sredstava prikupljenih od prodaje ulaznica ide za projekat izgradnje inkluzivnih igrališta, a akciji su se rado pridružili i naši reprezentativci, koji su svesni koliko je važno pomagati najmlađima.

- To su sjajne stvari kojih treba da ima mnogo više. Za njih treba svi da se zalažemo i da se maksimalno potrudimo da pomognemo deci koja imaju neki problem, da skrenemo ljudima pažnju da su ta deca oko nas i da im treba pomoć. Naš cilj je da se zajedno igraju i druže deca sa smetnjama u razvoju i kao i deca koja nemaju poteškoće, da se vole i poštuju i jedni drugima budu pravi prijatelji – ističe Miloš Teodosić.

Košarkaši su nas uvek radovali pobedama, ali su i slali lekcije o fer pleju, jedinstvu, poštovanju, vrednom radu.

- Košarka budi nova prijateljstva i mami osmeh ljudima na lice. I meni naravno. To je za mene bila naša reprezentacija, naši igrači i cela ta prelepa igra kada se ponosiš što si ubacio loptu u koš, ili kada dodaš loptu nekome. Osećaš se srećnije. Ne samo to, nego si i srećniji što si sposoban da igraš košarku sa svojim drugarima. Sreća je to što delite priče, užinu, hranu, prostor u busu – priča Bobi Marjanović, centar nacionalnog tima.

U godini kada se obeležava 30 godina od usvajanje Konvencije o pravima deteta, Bobi govori i o razlici u detinjstvu nekada i sada.

- Uzeo bih za primer moje detinjstvo. Roditelji su se izuzetno trudili i sve mi omogućili da bih bio srećan. Postoje neki ljudi koji se ne bi vraćali u svoje detinjstvo, ali ja bih se rado vratio, jer je to bio jedan bezbrižan period kada sam razmišljao šta ću da jedem, gde ću da se igram, koga ima napolju. Nisu bili zastupljeni televizori i igrice. Tako ga pamtim. Nintendo je imao samo jedan drug u gradu, pa svi odemo kod njega da se igramo. U današnje vreme je to potpuno drugačije, zato su deca zatvorenija, ima dosta kompjutera, neke interakcije za koju ti ne treba drug pored tebe, vi ste virtuelno u igri. Sa druge strane, i parkova je sve manje, pa deca kada izađu napolje nemaju možda ni kako da se igraju. Kada bismo više čuvali parkove mislim da bi deca provodila mnogo više vremena napolju – ističe Bobi.

Slično govori i Teodosić, plejmejker reprezentacije, jedan od košarkaša na koje se deca najviše ugledaju.

- Ne mislim da deca danas odrastaju lošije, već bih rekao da odrastaju na drugačiji način. U naše vreme nije bilo kompjutera, telefona, društvenih mreža. Bili smo mnogo više upućeni jedni na druge, bili smo kreativniji, smišljali igre, sami smo nalazili način kako da se zabavimo. Današnjoj deci mislim da nikad nije dosadno, uvek mogu da nađu neku zanimaciju. Sa druge strane, uveren sam da bi deca mogla da se više posvete sportu i druženju sa drugom decom. Ne mislim da su za to kriva samo deca, već su i roditelji ti koji treba da utiču da se klinci zbliže i da im pomognu da ta interakcija bude kvalitetna.

Utakmica protiv Litvanije 10. avgusta u Štark areni ima i dodatni cilj, pored cilja da publika otprati momke u Kinu na svetsko prvenstvo.

- Sportom sam pre svega zbog toga počeo da se bavim, da budem primer mlađima kao što su i meni stariji bili primer. Mnogo je važno kada izmamiš dečiji osmeh na licu, jer to na kraju izmami i tebi osmeh. Sreća se uvećava kad se deli i zato je obaveza svih nas da ne prekidamo taj lanac, nego da činimo da on bude sve veći – zaključuje Marjanović.

(Espreso.co.rs)