INTERVJU DEJAN TOMAŠEVIĆ O ZNAKU KARAKTERA, DETINJSTVU, PRVIM PATIKAMA, SLOBODNIM BACANJIMA!

Cela soba bi bila potrebna da bi se smestila priznanja, medalje, trofeji koje je Dejan Tomašević osvojio tokom blistave košarkaške karijere. Preko odličja sa Olimpijskih igara, Svetskih i Evropskih prvenstava, nacionalnih šampionata, klupskih titula, pa do pojedinačnih nagrada, reč je o desetinama najvrednijih uspomena do kojih neki profesionalni sportista može da dođe.

Međutim, Tomašević je proteklih trideset i više godina, koliko je proveo na parketu i pored njega, kao operativac KSS, gradio i ostvarivao nešto podjednako važno - veliki broj prijateljstava i partnerstava koja traju, i koja su identično čvrsta i u pobedama, i kada se gubi. Upravo taj širok krug ljudi koji ga vole, podržavaju i poštuju govore o njemu kao čoveku dostojnom najvećih stvari.

- Izuzetno mi je drago da sam ostavio dobar trag i veliki broj prijatelja gde god da sam igrao. Rado se sećam tih godina provedenih u klubovima širom Evrope, a znam da se i oni rado sećaju mene. U Beogradu sam, pa znam da me klubovi odavde pamte, ali mi je fascinantno kada odem u Podgoricu da me i posle dvadeset godina dočekaju sa istim oduševljenjem zbog uspešne dve sezone u Budućnosti. U Italiji, Valensiji i Grčkoj me takođe pamte pa sam zbog toga izuzetno ponosan. Trofeje su osvajali i drugi igrači, ali sa mnom imaju neki specijalni odnos. Pozitivan odnos su imali i dok sam igrao u klubu pre svega sa navijačima, a drago mi je da je i dan danas tako. Uvek sam negovao iskren odnos prema svima, i davao svoj maksimum šta sam god radio. Verovatno to ljudi prepoznaju - govori Dejan.

1. Još jedan znak karaktera se ističe kod vas, a to je istrajnost?

- Upravo tako, jer me je istrajnost u karijeri vodila na putu ka snovima. Sećam se da sam sebe zamišljao u prvom timu Crvene zvezde u trenutku kada sam počinjao da se bavim košarkom, a kada sam ušao u prvi tim već sam se video u reprezentaciji. U tom trenutku uzor mi je bio Dino Rađa i iz tog razloga sam uzeo broj 14. Sećam se kada smo kao deca pričali o reprezentaciji Jugoslavije koja je bila izuzetno jaka i osvajala samo zlatne medalje, i kada sam sa drugarima smišljao sastav reprezentacije, umesto Rađe sam uvek pisao svoje ime, jer sam maštao da jednog dana budem na njegovom mestu. Dakle, mislim da je moja glavna crta to što sam bio istrajan, što sam trenirao vredno, možda čak i više od drugih kako bih uspeo u onome što sam zamislio - kaže Tomašević, ističući da mu je drago što kampanja "Laško piva" nosi upravo naziv "Znak karaktera", jer je karakter nešto što vrhunske sportiste izdvaja od onih koji bi to želeli da postanu.

1. Mnogo dugujete i vašim roditeljima, vrednostima koje su preneli na vas, kao i usađenim radnim navikama još od malena?

- Srećom, imao sam jako lepo detinjstvo, i moje najlepše uspomene su vezane za selo. Moji roditelji su kao jako mladi iz Gornjeg Milanovca, odnosno Takova, došli u Beograd gde sam se i ja rodio, ali i jedno i drugo su imali roditelje tamo, pa sam svaki vikend, kao i letnje i zimske raspuste provodio u prirodi. Današnja deca nemaju baš mnogo opcija, ali ja sam imao tu privilegiju da budem po ceo dan napolju i da naučim šta znači boraviti i raditi na selu. Deda i ujak su mi bili zidari, tako da sam i ja sa njim leti često radio i kao vrlo mlad naučio o važnosti radnih obaveza i discipline - govori Tomašević.

1. Da li ste imali vremena za školu pored sporta, kakav ste bili đak?

- Bio sam prilično dobar đak, odličan. Moj plan je uvek bio da završim fakultet, a dvoumio sam se između Mašinskog i ETF-a. Nažalost, nisam upisao ni jedan ni drugi, već sam studirao DIF. Tada sam već bio ozbiljnije u sportu i nisam mogao da se posvetim dovoljno učenju. Ali sada sam akademski građanin ponovo, završavam master rad na FEFA. Smatram da sam onog momenta kada sam završio fakultet postao kompletna osoba i da sam ispunio svoju želju, baš kao i želju mojih roditelja.

1. Kada ste bili dečak o čemu ste maštali? Šta ste želeli da budete kad porastete?

- Do 15. godine sam trenirao fudbal i maštao da budem poznati fudbaler, a kao svi dečaci tada, želeo sam da igram u Crvenoj zvezdi. Kada nekome sad ispričam da sam trenirao fudbal, obično sledi pitanje kako sa tolikom visinom?! Ali, u tom periodu nisam bio toliko visok. Tek u poslednjim godinama mog treniranja počeo sam da rastem po 12 cm godišnje i na zajedničkoj slici se vidi da sam od svih bio viši za čak dve glave. Igrao sam dobar fudbal, voleo sam da dajem golove kao i svi, pozicija mi je bila centarfor, međutim kako sam rastao i postajao sporiji, treneri su me stavljali pozadi da igram zadnjeg veznog.

1. Koje ste kopačke tada nosili, da li se o tome vodilo računa?

- Tada to nije bilo toliko bitno, čak ni sama kupovina kopački, s obzirom na to da sam igrao u Zvezdi, mi smo tamo dobijali opremu. I verovatno sam nosio kopačke nekog od igrača koji je igrao za prvi tim. Tada nije ni bio ovoliki izbor kopački, najpopularnije su bile adidas crno-bele. Ali ono na šta sam posebno ponosan su moje prve košarkaške patike Kronos, koje sam dobio od Dalipagića koji je tada igrao u Crvenoj zvezdi. Jako sam bio ponosan na te patike.

1. Kako ste rasli, tako se i povećavao vaš interes za košarku?

- Tako je, pred sam kraj mog treniranja fudbala počeo sam više da se zanimam za košarku. Sećam se da sam jednog dana otišao na Kalemegdan na terene. Dosta dece je tada probalo da trenira. U to vreme je trebalo da budem stariji pionir ili mlađi kadet, ali posle nekoliko treninga, trener je nas „pridošle“ odveo na stranu i rekao da za nas nema mesta i da nismo dovoljno kvalitetni za tim i da probamo sledećeg leta. Srećom, nisam ga poslušao. Posle toga mi je isti taj čovek bio trener i u Zvezdi i u Partizanu, ali i u reprezentaciji.

1. Ko su ljudi koji su najviše uticali na vas da počnete da se bavite košarkom?

- U kraju u kome sam živeo bilo je puno terena za košarku na kojim se svaki dan igrao basket. Jedan takav je bio u Osnovnoj školi „Josif Pančić“ na Banovom brdu, i tu je zaista bila stvar prestiža da odigraš neki basket i da pobediš. Svakodnevno sam tu išao i trenirao sa ekipom iz kraja, a u međuvremenu je i moj otac ispred naše zgrade napravio improvizovano igralište i koš koji je sigurno bio i viši od standarda, čak je i obruč bio previše tanak, ali mi smo tu dan uvek završavali na partiji dobrog basketa, igrajući sve do ponoći. Sa nama je bilo dosta drugara. Pamtim Đoleta Stojanovića koji je kasnije bio kapiten FMP-a, sa njim sam trenirao i u starijim danima u juniorima Crvene zvezde, i bio je dominantan. Bilo je tu jako dobrih košarkaša koji kasnije nisu otišli u profesionalnu košarku. Ali eto, „Josif Pančić“ je zaista bio najbolji teren u našem kraju, definitivno.

1. Koji je bio prelomni trenutak ka profesionalnim vodama?

- Meni su se malo i zvezde poklopile, moram da priznam. Sećam se da kada sam ušao u prvi tim Zvezde, ona nije bila u sjajnoj finansijskoj situaciji i nije bilo mnogo igrača. U prvoj utakmici za prvi tim bio sam u prvoj petorci, iako nisam bio standardan u juniorima. Te i sledeće godine dok nismo uzeli titulu sa Crvenom zvezdom nisam sebe doživljavo kao pravog profesionalnog igrača, ali negde osvajanjem te prve titule shvatio sam da je to moja budućnost i da ću se ozbiljno baviti košarkom.

1. Igrali ste veliki broj važnih utakmica, donosili pobede, bili proglašavani za najboljeg na terenu, ali koje partije su vam posebno drage?

- Prva titula sa Crvenom zvezdom, pobeda od 3:2 nad Partizanom. Zatim, prva osvojena zlatna medalja sa reprezentacijom, to je utakmica i najznačajniji detalj u karijeri svih nas, ona protiv Litvanije 1995. Iako nisam igrao nijedan sekund, sa ponosom ističem da sam bio deo te generacije koja je donela zlato kući. Taj čuveni doček o kome svi maštamo i ta terasa su nešto nezaboravno. Tu je i pobeda sa Partizanom protiv BFC-a, gde smo u finalu plej-ofa posle 0:2 u mečevima preokrenuli i trijumfovali. Sećam se ubedljivo najbolje sezone u Budućnosti gde smo odigrali 30 utakmica bez poraza, pa finale kupa sa TAU Keramikom gde sam posle teškog početka sezone bio MVP i dokazao da mogu da igram na visokom nivou i napolju. Pamtim prvi trofej za Pamesu i osvajanje Evrokupa i verovatno kruna svega toga je ona utakmica sa Panatinaikosom, Fajnal for u Atini na moj rođendan. U reprezentaciji su tu ona ubedljiva 2001. pa i 1998. gde su nas svi potcenjivali jer smo oslabljeni otišli na Svetsko prvenstvo, a u velikom stilu ga osvojili, i 2002. gde smo dobili Amerikance na njihovom terenu, nakon toga i Argentinu u finalu, posle onih loših godina bombardovanja i raznoraznih sankcija, svetsko zlato je ponovo došlo kući. A veliki žal mi je ta 2005. gde sam se povredio, nisam igrao ključne utakmice, a nismo stigli ni do četvrtfinala.

1. Početak vaše karijere je bio vezan za period sankcija, rata, teških momenata kada su granice bile zatvorene. Bilo je tu raznih anegdota?

- Sećam se za vreme sankcija kada smo prvi put igrali protiv slovenačke ekipe Laško da nismo mogli kroz Hrvatsku da putujemo nego smo išli preko Mađarske za Sloveniju. Po izlasku iz kuće tata mi je rekao donesi mi Laško. U tom momentu nisam shvatio šta mu to znači, odnosno da je to bila njegova nostalgija za nekim prošlim vremenima. Ali, reč je o sinonimu nečega što je bilo uspešno u staroj Jugoslaviji, a oni su i sada sinonim uspeha i drago mi je da je kompanija Heineken, odnosno njihov brend Laško naš sponzor i partner, da smo se prepoznali i našli, a takođe mi je drago da su posle nas uspeli da naprave saradnju i sa drugim Federacijama u regionu. Tata još uvek bira Laško, a kada sam bio na sastanku sa generalnim direktorom Heinekena, i kada su to čuli, poslali su mu nekoliko kartona i još uvek mu traju te zalihe. Nije neki pivopija, ali mu je Laško baš merak da popije, posebno kada gleda košarkaške utakmice na televiziji.

1. Koje je vaše najjače oružje u igri, a koja stvar vam je zadavala probleme?

- Verovatno skok, osećaj za hvatanje odbijenih lopti, a kasnije i dobro čitanje igre. Uvek sam gradio dobar odnos, bilo u klubu ili u reprezentaciji sa još jednim visokim igračem, tako da sam pravio dobre konekcije koje su se pokazale uspešno u igri. A slaba strana su mi ta slobodna bacanja. Na početku karijere trener me je čak zvao „ginekolog“ jer sam imao mekanu ruku, ali ne znam šta se kasnije promenilo u smislu da čak ni posle mnogo treniranja i vežbe nisam uspeo da ih popravim. Ali sam siguran da je bilo mnogo više ovih pozitivnih strana nego što su ta slobodna bacanja.

1. Na koje igrače mislite kada kažete da ste gradili dobre konekcije sa drugim igračima?

- U Partizanu je to bio Drobnjak, u reprezentaciji sam voleo da igram sa Zokijem Savićem i naravno sa Divcem, u TAU Keramici sa Obertom, igrali smo zajedno četiri godine i taj neki dobar odnos preneli i izvan terena, pa smo ostali dobri prijatelji. Na to sam i najviše ponosan što sam ostao u odličnim odnosima sa mnogim saigračima. U Panatinaikosu sa bio dobar sa Dijamantinisom, koji je voleo da sarađuje sa drugima i asistira. Reč je o sjajnom igraču i dobrom čoveku, voleo sam sa njim da igram, a rođeni smo čak istog dana u godini.

1. Protiv kog košarkaša vam je bilo najteže da igrate na centarskoj poziciji?

- Zoki Savić na prvu loptu, jer smo u klupskim karijerama vrlo često igrali jedan protiv drugog, a tu je bio i Hofman koji je igrao za Makabi i sećam se da me je „rasturio“, a ja sam odigrao jednu od najgorih utakmica tada za Budućnost i jedva sam čekao revanš. Nisam spavao nekoliko meseci dok nisam odigrao tu drugu utakmicu. U Tel Avivu smo mi pobedili i odigrao sam jako dobro, pa mi je to bila posebna satisfakcija. Ali najveći igrač protiv koga sam igrao je svakako Sabonis. Imao sam tu priliku 1994. da igram protiv njega i nisam mogao da verujem koliki je čovek. Takođe sam igrao i njegovu oproštajnu sezonu kada je on igrao za Žalgiris, a ja za Pamesu, dve te utakmice smo mi dobili, ja sam ga jako dobro čuvao iako je on bio MVP. Drago mi je da smo i dan danas u sjajnim odnosima, a najavio je da će uskoro doći u Beograd, na utakmicu između Srbije i Litvanije koju ćemo da organizujemo u Areni i domaćoj publici predstavimo naš srpski "drim tim" pred Svetsko prvenstvo.

1. Šta su danas stvari koje vas motivišu, da i na mestu generalnog sekretara KSS ostvarujete pobede?

- Pre svega, volim kad se nešto menja na bolje. KSS je poslednjih nekoliko godina postao jedna ozbiljna institucija koja se bavi pre svega reprezentativnom košarkom. Prilagođavamo se modernom vremenu u kome živimo, imamo dosta mladih ljudi koji su uključeni u rad Saveza, to su neki bivši košarkaši, ali i ljudi koji u doneli dodatnu vrednost. Trudim se da svaki zadatak obavimo najbolje što možemo kao tim, na čelu sa Predragom Danilovićem.

1. U Srbiji se od 27. juna igra EP za žene, koje organizuje i naš Savez. Stižu sve same pohvale za domaćinstvo.

- Mislim da samo ozbiljni košarkaški Savezi mogu da organizuju velika takmičenja. Mi smo košarkaška zemlja i dugo nismo imali jednu vrstu ovakvih takmičenja. Imali smo kvalifikacije za OI, ali od 2005. nismo organizovali nijedno veliko takmičenje. Mislim da je jako bitno da to radimo najbolje moguće i nemam dilemu da će tako i biti do samog kraja. Ono je bilo zahtevnije je što se održava u tri grada. Dve grupe u Nišu i Zrenjaninu, a završnica je u Beogradu. Ono što mene posebno raduje je da su mladi ljudi koji su ušli u Savez pre nekoliko godina aktivno uključeni i da oni stiču znanje koje će značiti i njima lično, ali i košarkaškom Savezu. Priznajem da imamo očekivanja od naših devojaka, a znam da i one vole što se igra EP kod nas, jer to i zaslužuju. Njihovi rezultati govore umesto njih, i verujemo da će nastaviti da igraju na sjajnom nivou do same završnice.

1. Svi se nadaju da će i muška selekcija da zablista ovog leta. Koliko ste zadovoljni pripremama za SP u Kini i kakva su očekivanja?

- Organizaciono, mislim da je KSS spreman već nekoliko meseci unapred. Tačno znamo kada koji dan se šta radi, kada se igraju utakmice, kako se leti, kada su pripreme. Zahvaljujući Saši Đorđeviću i njegovom stručnom štabu koji nekoliko meseci unapred donese te odluke i napravi plan priprema, mi možemo dobro da se organizujemo i mislim da smo 95% stvari završili. Zadovoljan sam jer ćemo imati najjaču moguću ekipu, a nadam se da će igrači kojima je sezona duže trajala iskoristiti mesec dana za potpuni oporavak i da ćemo kada se okupimo svi biti posvećeni istom cilju. KSS nikada nije pritiskao nijednog igrača, ali svaki igrač koji igra za reprezentaciju zna šta se od njega očekuje, a vidim i po izjavama da su momci spremni. Nadam da će se plavi ponovo boriti za najviše mesto. Uveli smo tu boju dresova koja nam je donosila sreću i pobede nebrojeno puta, a želja mi je da Arena bude skroz u plavom za tu utakmicu sa Litvancima, da pokažemo da smo svi kao jedan, da smo uz reprezentaciju kao nikada pre.

1. Kako će da izgleda boravak u Kini? Kako to izgleda na licu mesta?

- Ovo Svetsko prvenstvo je samo po sebi zahtevno zbog činjenice da će ekipe koju dođu do završnice morati da promene četiri grada u 15 dana. To je prilično teško, a igrači koji bi trebalo samo da razmišljaju o igri, moraju da misle o tome gde će biti sutra i kako će da putuju. Iskreno se nadam da će organizatori biti maksimalno uslužni. Imali smo do sada neke sastanke i ja sam iz nekog svog iskustva skretao pažnju šta je igračima najpotrebnije. To je da se sa tačke A na tačku B prebacimo najbrže moguće bez nekih posebnih zahteva. Nemamo posebne zahteve, ne vodimo kuvara, i slične stvari. Ja sam poslednje dve tri godine nekoliko puta putovao u Kinu i znam da oni imaju vrhunske kuvare koji znaju šta znači Evropska kuhinja. Kina je zemlja koja želi da se pokaže u najboljem mogućem svetlu, a to su dokazali i samim žrebom.

1. Za kraj, kako gledate na razvoj košarke u regionu? Kakva je situacija kada je reč o klupskoj košarci?

- Svojevremeno, kada sam ulazio u KSS bio sam veliki zagovornik srpske lige, međutim shvatio sam da je jako važno da napravimo konekciju između klubova u regionu. Nažalost, kada su se donosile neke sudbonosne odluke za razvoj košarke na ovim prostorima, Federacije nisu sarađivale, niti su imale kontakte. A to je bilo moguće, jer smo svedoci da je Laško u kampanji povezao hrvatski, slovenački, bosanski i srpski košarkaški Savez, i da to odlično funkcioniše. Ali, žalosno je da su se do 2016. nacionalni savezi sastali samo dva puta 2006. i 2009. što je dovelo do toga da se ključne stvari dešavaju mimo Federacija, a to je veliki problem. Srećom, sve se menja na bolje, i poslednjih nekoliko godina imamo sjajnu saradnju, često se srećemo i razmenjujemo iskustva i mišljenja. Svi smo svesni da je to povezivanje zemalja u regionu neophodno jer smo isuviše mali kao celina. Ono što bih voleo da se desi, a to i zagovaram, a to je da se odigraju prvo nacionalna prvenstva, a zatim u nastavku da se igra ABA liga i mislim da bi to bilo mnogo prirodnije. Zadovoljan sam što MYD, velika kompanija, koja je sponzor ABA lige, da poveže klubove, jer mislim da je sada presudan momenat da se napravi bolja saradnja između Federacija i klubova. To bi donelo mnogo dobrih rezultata. Nažalost to još uvek ne postoji kao što ne postoji ni saradnja između FIBE i Evrolige, a jedni bez drugih ne možemo - zaključuje Dejan Tomašević.

BONUS VIDEO:

AU KAKVA SREĆA! Posle ovakvog pada sa visine od nekoliko stotina metara dobro je da se živ izvukao! (VIDEO)

(Espreso.co.rs)