RADIO JE I U ZVEZDI I U PARTIZANU: Nema tu nikakvih tajni, zna se koji je moj klub celog života!

Trener Olimpije iz Ljubljane Saša Nikitović, došao je u slovenački klub kada je bilo najteže. Kada se, i pored činjenice da u toj ekipi igra veliki broj supertalentovanih košarkaša, naređao veliki broj poraza u svim takmičenjima (izuzev slabašno slovenačko prvenstvo), uprava je odlučila da se za pomoć obrati stručnjaku koji je radio u tri najveće institucije srpske košarke - reprezentaciji, Partizanu i Crvenoj zvezdi.

Upravo zbog rada na ta tri mesta, on ima mnogo znanja da ponudi mladim košarkašima slovenačkog velikana, ali i da predoči našim čitaocima neke pikanterije o kojima se ranije nije mnogo pričalo...

Šta ste naučili od Duška Vujoševića, a šta od Dušana Dude Ivkovića, kao i šta od njihovih tehnika koristite u svom trenutnom radu?

- Moj prvi susret posle igračkih dana bio je sa košarkom Duška Vujoševića. Imao sam sreće da upadnem u stručni štab spletom okolnosti. Namerno kažem "upadnem"; pošto sam bio čovek za sve, neki najniži rang u tom stručnom štabu. Radio sam sve što mi daju u tom trenutku. Bilo je to veliko iskustvo za mene. Igrala se i jadranska i Evroliga. Imao sam puno toga da radim i da učim u praksi. Sve je bilo novo - kako se postavljaju treninzi, kako se pravi priprema za utakmicu, kako se kontrolišu igrači, kako se razgovara sa njima. Sve što sam prošao sa Vujoševićem znači mi i danas. Između reprezentacije i Partizana sam imao Crvenu zvezdu sa Šakotom i Karadžićem, gde sam akumulirao veliko znanje i iskustvo pre tog iskustva u reprezentaciji. Imao sam čak i samostalni angažman u juniorima Zvezde - počeo je Nikitović.

Šta Duško Vujošević ima što drugi treneri nemaju?

- Ne bih ja njega izdvajao, pravo da vam kažem. Svaki trener ima svoje metode i mislim da Dule nema ništa preterano različito od drugih. Poseduje kvalitete vrhunskog trenera i pedagoga koji je iznedrio mnogo igrača.

Od koga ste najviše naučili u karijeri?

- To je sigurno Duda Ivković. On je iskristalisao moj pogled na košarku, ne samo na teren, već na sve stvari. Ono što mi je do tada bilo nejasno, kroz petogodišnju saradnju sa njim se iskristalisalo. Koji je put do tog nekog vrha. Mnogo je X faktora na tom putu, ali neki utabani recepti uvek treba da se oprobaju. Imam i svoj način i viziju, ali njegovo iskustvo je dragoceno za mene.

Kako ste odlučili da se uhvatite u koštac sa poslom u Olimpiji, kojoj ne cvetaju ruže osim u domaćoj ligi?

- Klub trenera i menja kada stvari pođu nizbrdo. Promene trenera moraju da budu i energične i efikasne. Što se tiče mog prihvatanja poziva, velika je čast da budeš u užem razmatranju jedne Olimpije, koja je u staroj Jugoslaviji bila jedan od istorijski vodećih timova. Po svim stvarima koje Olimpija poseduje, u tri je kluba u regionu. Posebno po organizaciji. Ništa ne može da se poredi sa NBA, ali što se organizacije tiče, maltene je na tom nivou. Imate salu kad god želite, veliku, malu, kancelarije su u sklopu trening kompleksa. Sve sam to znao, ali nisam znao da je u toj meri. Oberučke sam prihvatio, jer nema mnogo klubova u Srbiji koji rade u takvim sistemima. Zvezda, Partizan i reprezentacija su sistemi koje morate da prođete, da biste znali kako da funkcionišete u velikom klubu koji mnogo znači svojoj zemlji. Samim tim, njihov izbor je pao na mene, jer sam čovek koji dolazi iz sistema i može da prepozna šta znači najjači klub u zemlji. Sklopile su nam se ambicijei posle malo pregovora smo se dogovorili. To je ambijent koji meni prija!

Kada ste već rekli da možete da uporedite Olimpiju sa NBA, zbog čega slovenački klubovi, pa sada i reprezentacija, ne postižu tolike uspehe još od osvajanja Evropskog prvenstva.

- Ne mogu da sudim o tome, jer sam skoro došao. Njihovi najbolji igrači su odskočili iznad nivoa ABA lige, igraju u NBA i Evroligi, pa je samim tim kvalitet igrača koji je ostao malo slabiji. Tako je praktično i kod nas. Olimpija u ovom momentu ima možda i najtalentovanije igrače u Evropi. Ne samo slovenačke, već i crnogorske, ukrajinske i hrvatske igrače sa izuzetnim potencijalom. Nikog ne bih izdvajao, ima ih 5-6 koji su od '97 do 2000. godišta. Imamo bazu koju nema nijedan klub u staroj Jugoslaviji. Evo pogledajte Cedevitu, ona nema nijednog igrača u rosteru koji ima manje od 25-26 godina, a naša većina tima je ispod tog doba. Moram da napomenem koliki potencijal ima ova ekipa.

Da li baš zbog tog potencijala želite dugo da se zadržite u Ljubljani?

- Imam ugovor do kraja godine, ali uvek mogu da se pojave neki drugi planovi. Ako naša ideja zaživi i bude potkrepljena rezultatom, onda je to uspešan posao. Ima da se radi puno na potencijalu igrača, ali i na pobedama koje vas održavaju na nekoj pozitivi. Vrlo je teško razmišljati na duge staze, naročito u Evropi.

Pominjali ste talente, a ko je po vama najveći talenat balkanske iliti ex-Yu košarke?

- Luka Dončić, tu nema šta.

A, neko od manje poznatih?

- Igrači koji su najavili potencijal su u Srbiji Petrušev i Pecarski. To su momci 2000. godište. U Hrvatskoj mislim da se ističe momak koji je kod nas - Luka Šamanić. Veliko je samo pitanje kako će on svoj talenat pretvoriti u vrhunsku košarku. Ne bih želeo da prejudiciram stvari kod njega. On ima pre svega fizički potencijal, izgleda kao moderan košarkaš, ali mnogo stvari mora da se poklopi, da bi se nešto iz tih predviđanja ostvarilo. On vredno radi, zadovoljan sam njim, ali nemoguće je da prognoziramo. Ove godine je junior koji igra seniorsku košarku, što je ogromna razlika. Evo, pogledajte Petruševa, koji još uvek igra na koledžu. Luka dobija veću šansu i od njega i od Pecarskog, što je velika stvar za njega. Trudimo se da mu pomognemo da napreduje u svakom segmentu, ali sve je najviše do njega. Mi ćemo mu biti na usluzi, edukovaćemo ga, ali samo je pitanje hoće li on prelomiti i biti ono što svi od njega očekuju - jasan je Nikitović.

Šta bi bio rezultatski uspeh za Olimpiju ove sezone?

- Juriša se na Kup i prvenstvo Slovenije i da dođemo u sigurnu zonu ABA lige, u kojoj je pre mog odlaska Olimpija bila zakucana za dno. To se praktično podrazumeva.

Radili ste u reprezentaciji, već smo pominjali vašu saradnju sa Ivkovićem. Onaj uspeh u Poljskoj 2009. godine se nije očekivao. Šta je donelo iskorak u odnosu na 2005, sedmu?

- Tu se desila Univerzijada 2009. godine u Beogradu. Na njoj smo uzeli zlato, selektor je bio Aleksandar Kesar, ja sam bio asistent. Iz te ekipe je Duda prebacio četiri, pet igrača, tačnije, pet je prebačeno, a četiri je otišlo u Poljsku (Raduljica, Bjelica, Mačvan, Paunić, Kešelj je otpao prim.aut.), čini mi se... Momci su bili u dobrom ritmu, bili su dobro motivisani, Kesar, ja i ti momci bili smo četiri meseca u programu. Dva meseca za Univerzijadu, dva meseca za A selekciju. Porasla je hemija među svim tim igračima, pa se napravio spoj malo iskusnijih igrača (Krstić, Teodosić) i ovih mlađih generacije 88. i 89. Bjelica je na kraju prvenstva bio najbolji skakač ekipe, a sve to je prijalo Teodosiću da postane lider te mlađe generacije i istakne se na toj polufinalnoj utakmici sa Slovenijom.

O onome što nam je Nikitović otkrio vezano za Mundobasket u Turskoj 2010, kao i za onaj dobro poznati skandal, pročitajte OVDE.

Šta smatrate za svoj najveći uspeh u karijeri do sada, a šta biste još želeli da postignete.

- Težim ka vrhunskoj košarci. Niko ne zna šta će se dešavati do kraja života. Što se najvećeg uspeha tiče, ne bih uzimao tuđa dostignuća, kao kada sam bio asistent, pa mi je stoga juniorska titula sa Crvenom zvezdom, s generacijom 1990/91, ubedljivo najdraža. Pričali su da ćemo biti peti ili šesti, ali smo uzeli titulu. Još jedan uspeh bio mi je kada sam vodio kadetsku reprezentaciju Srbije iz koje je mnogo igrača napravilo velike karijere.

Koga biste izdvojili iz te generacije?

- Tu su tri igrača koja sada pokazuju najviše. Vasa Micić, Nikola Milutinov i Marko Gudurić. Nije samo rezultat uspeh nekog trenera, već je to i da pokušate da iznedrite neke igrače. Imao sam još jednog reprezentativca kog sam tada vodio - Nemanju Nedovića.

Da li biste izdvojili nekog igrača iz vremena kada ste bili u Partizanu, kao i nekog kada ste radili u Zvezdi?

- Ostalo mi je poznanstvo sa Dekijem Milojevićem, čak sam ga i zvao da bude u mojoj reprezentaciji godište 1994. Predložio sam mu da bude deo ekipe, vođa puta, a tada se on praktično vratio košarci na mala vrata, a vidimo kako sada gura dobro kao trener. Kada je Zvezda u pitanju, to je Vuk Radivojević, sa kojim sam takođe u konstantnom kontaktu.

Koji klub je najbliži vašem srcu?

- Nije meni to nimalo škakljivo pitanje, nema tu nikakvih tajni. 12 godina sam proveo u Crvenoj zvezdi, što kao igrač, što kao trener. Rođen sam praktično jednu ulicu od Kalemegdana - Zmaja od Noćaja. To predstavlja mogućnost i za Partizan i za Zvezdu, ali kada su me odveli na trening, odveli su me u crveno-beli tabor. To bi bilo to.

Inače, Olimpija ove večeri od 19 časova igra veoma važan meč sa Cibonom u Zagrebu, gde bi pobeda mogla mnogo da znači kada je opstanak u pitanju, jer je slovenački tim na pretposlednjem mestu na tabeli ABA lige, dok su Hrvati jednu poziciju iznad.

BONUS VIDEO: