HRVAT S FAMOZNOG PODIJUMA '95 OTVORIO DUŠU: Ispljuvao jednog srpskog trenera, drugog hvalio kao oca rođenog!

Znate li ko je Ivica Žurić?

Nekad lepršavi košarkaš Šibenke i Cibone i hrvatski reprezentativac, učesnik onog silaska s podijuma 1995. godine, nesuđena NBA zvezda, danas je ugledni zagrebački ugostitelj, vlasnik jednog od najkvalitetnijih zagrebačkih restorana "Boka Marai", popularnog odredišta brojnih poslovnih ljudi, ali i sportista i političara.

On se na ovaj intervju odlučio povodom rođendana Dražena Petrovića, ali pričao je i o mnogim drugim temama.

Ivice u košarci nema još od 2001. odnosno od kada je u dresu Cibone odigrao poslednju utakmicu.

- Video sam da na Wikipediji piše da sam poslednju sezonu igrao za Brotnjo, no za taj klub nikad nisam igrao. Karijeru sam završio u Ciboni. Imao sam nameru da ostanem u košarci, ali krivo su se posložile kockice. Ja sam tada bio finansijski nezavisan, a nisam hteo da budem onaj koji će klimati glavom jer to onda nisam ja. Dakako, kako u sportu tako je i u ostalim segmentima hrvatskog društva u kojem niko od rukovodećih ne voli one s kojima se ne može manipulisati. A ja nisam hteo da budem Don Kihot, da se borim protiv vetrenjača - rekao je za Večernji.

Ostati u sportu Žuriću nije bila nužda jer on je tog trenutka već imao razvijen posao kojim će se baviti tokom nove karijere nakon sportske.

- Još kao mlad igrač Šibenke, negdje sa 18-19 godina, družio sam se i sa po deset godina starijim ljudima od sebe. Imalo se novca, pa se moglo i počastiti, pa sam provodio vreme i po restoranima.

- Nisam izlazio jedino veče pre utakmice, no ne bih mogao da zaspim do pet ujutro jer telo pamti. Ja tada nisam razmišljao o novcju već sam živeo život punim plućima. Neki ljudi ne mogu to da shvate, no sa 16-17 godina mene je zanimalo puno stvari, a ne samo sport. Zanimale su me devojke, noćni život, ali i košarka pa mi je trebao dan od 48, a ne 24 sata. Nije da ja kao nešto stariji nisam kasnije hteo u NBA, ali tada se to nije moglo. Iz SFRJ se nije moglo pre 28. godine, a kada je zahvaljujući Draženu postalo moguće ja sam se teško povredio - priča emotivni Žurić.

Kao i svakom mladom sportisti, bilo mu je važno kako ga struka doživljava pa je ispričao sledeću anegdotu. - Godine 1984. sam u otišao u Beograd na pripreme B selekcije i nisam prošao. Kao razlog tome nije bilo moje ponašanje, jer kazna za tako nešto ne bi mi smetala, nego procena kvaliteta, ja sam tražio način kako da ostanem u Beogradu, da ne moram da trpim svu zajebanciju koja bi me čekala po povratku u Šibenik. No, ta moja nezrelost zapravo mi je u tom trenutku pomogla jer čim su ovi u Šibeniku čuli da se ja dogovaram s tadašnjim prvoligašem IMT-om odmah su mi dodelili stan i automobil.

Kako je Ivica iz zajedničkih šibenskih dana doživljavao Dražena Petrovića?

- Prva tri meseca sezone 1982/1983, Dražen i ja smo zajedno izlazili i znalo se dogoditi da ostanemo do 1-2 sata iza ponoći. No, onda se s njim nešto dogodilo i on je od Nove godine prestao da izlazi kao do tada, a ako bi i izašao to bi bilo do 22.30, najviše 23. Zato je počeo da ustaje u šest ujutru kako bi pre škole ispucao 500 šuteva. Kao da je sazreo u jednom danu.

Njegov neobuzdani duh doveo ga je do sukoba s klupskim trenerom Dudom Ivkovićem koji je, k'o za baksuz, postao i selektor reprezentacije bivše SFRJ.

- Igrali smo u Sarajevu protiv Bosne i on je počeo da me vređa na poluvremenu, a kada mene neko vređa onda ja više ne razmišljam o igri nego kako ću se osvetiti. U toj situaciji, nakon što me izvređao, Ivković me je još i slučajno okrznuo po nosu. Nije on hteo da me udari, ali me je u tom mlataranju rukama dodirnuo i ja sam se popalio i gurnuo ga na vrata pri čemu su me saigrači zaustavili da sve to ne završi još gore po njega. Nakon toga Ivković je od predsednika kluba Vlade Čovića tražio da ja ne igram drugo poluvreme, a ja sam baš iz inata izašao na zagrevanje, a izašao sam s terena tek nakon pet minuta uveravanja od strane saigrača - ispričao je.

Međutim, jednog drugog srpskog trenera pamti po skroz drugačijim stvarima.

- Bit je velikog trenera da ne pristupa svim igračima jednako. Jednog treba poslati u materinu, a drugog treba zagrliti. A upravo je to što Željka Obradovića odvaja od ostalih. Osim što je veliki znalac on je i veliki psiholog. Kad nekoga ostavi djevojka on će sa svojim igračem, ako treba, popiti i pet pića. Obradović nije opterećen svojom veličinom, on shvata košarkaše iznutra.

Sve to Ivković mu je "naplatio" tako da ga nije pozvao u reprezentaciju za Olimpijske igre u Seulu, a popularni Zloćo je bio drugi skakač (prvi u napadu) i četvrti strelac vrlo jake jugoslovenske lige.

- Uprkos svemu tome, Duda me nije stavio ni među 22 igrača. A kada sam ga par dana posle, neviđene li slučajnosti, sreo u Trstu u nekom restoranu, nisam odoleo, a da ga ne pitam zašto me nije stavio na popis, on mi je nevešto objašnjavao kako je i Čutura imao dobru sezonu. I tako, umesto da odem na OI u Seul, ja sam se to leto povredio na nekoj prijateljskoj utakmici protiv Zagreba. U sudaru s Joškom Vukičevićem odlomio se komad kosti i zario u tetivu. Imao sam 23 godine i doživio povredu koja će mi uzdrmati i definisati nastavak karijere i donijeti brojne probleme koji će s tim kolenom uslediti. Nedavno je imao srčani udar, koji je preživeo dvostrukim bajpasom.

Da bismo vam dočarali koliko je Žurić bio dobar košarkaš spomenućemo samo 45 koševa bolonjskom Bukleru i 42 beogradskom Partizanu, ali i činjenicu da je, uz Mršića, najzaslužniji za poslednju hrvatsku medalju na velikim takmičenjima, za bronzu osvojenu na Eurobasketu 1995, kada su Hrvati sišli sa podijuma (naši su osvojili zlato).

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs/Večernji)