KK PARTIZAN 2017/18: Još jedna sezona za zaborav, kuda plovi ovaj brod? (VIDEO)

Najteže je biti objektivan sportski novinar. Odmalena te u porodici i društvu u kom se krećeš truju i teraju da se opredeliš. Vremenom postaješ toliko zadrt da ti svi oni ljudi s kojima imaš zajedničkih tačaka, čim pomenu protivnički klub za koji navijaju, postaju omraženi. To tako traje dok traje i tih 40 minuta borbe između crno i crveno-belih, a onda primirje do sledećeg Derbija.

Da se izjasnim odmah: navijam za Partizan. Drag mi je ceo JSD, ali slabo marim za mafijaška nadgornjavanja u fudbalu, dok su ostali sportovi toliko devalvirani da jedva da u sportskim vestima ispratim rezultate.

Ostala je, dakle, košarka, a ona je, bar u mom slučaju, uvek postojala i nikad nije odlazila. Još od dana amaterskog taljiganja u KK Jug u Vranju, loženja s drugarima na basketu (oni vlasinski se posebno pamte), preko vatrenog praćenja KK Partizan svih ovih godina.

Od dolaska u Beograd 1992. teško da sam, do ženidbe pre 7 godina, propustio sve zajedno 5 Partizanovih tekmi (pričam o onim beogradskim, naravno). U vreme dana slave u Istanbulu 1992. bio sam u ratnom Vukovaru, Kimijevu 1998. ispratio sam s TV-a, dok sam 2010. bio u Parizu. Kao, uostalom, i svih onih monumentalnih 13 Duletovih godina u Pioniru.

Nisam Stiven Hoking ako kažem da je sunovrat Partizana formalno označila trojka Nolana Smita s pola terena u Areni tog 25. aprila 2014. Da je nešto trulo u crno-beloj državi bilo je jasno mesecima, ako hoćete i godinama pre toga.

Pravio je Dule trofeje i igrače u nenormalnim uslovima svih tih godina, ali u drugom mandatu, posle povratka iz CSKA, vreme provedeno na klupi obeležiće srčana i donkihotovska borba s ljudima koji drže vlast, a ne mare previše za Partizan.

Podeljena sam ličnost kad je jedna od najvećih crno-belih ikona u pitanju: obožavam njegovu posvećenost i profesionalni fanatizam, nisam uvek imao stomak za njegovu kalimerovsku kuknjavu van terena, posebno ne za spominjanje bliže i dalje rodbine sudijama, paranoju kako se ceo svet urotio protiv Partizana, pedagoške metode u vidu davljenja igrača...

Ali, to vam je Dule Vujošević. Nema navijača crno-belih koji se, posebno iz ove sumorne perspektive aktuelnog trenutka KK Partizan, s nostalgijom ne seća tih 13 nezaboravnih godina.

I tu dolazimo do upravo završene sezone 2017/18. Iako je letimičnim pogledom na roster crno-belih i njegovog najljućeg rivala, a posebno na budžet, na početku svaki optimizam čileo s povećanjem broja nula na Zvezdinom kontu, da vam (nam) je neko ponudio Kup na početku sezone, kakvu-takvu sezonu u Evrokupu i dobro, ne baš polufinale domaćeg prvenstva, vi biste prihvatili.

Posebno u svetlu četvrte sušne godine po najtrofejniji srpski košarkaški kolektiv u 21. veku i jedini koji s ovih prostora ima u svojim vitrinama pehar Kupa šampiona.

Kiks je peto mesto u ABA ligi, kiks je i ispadanje u polufinalu "domaćice" drugu godinu zaredom, ali je mnogo strašnije po Partizan što se ne nazire svetlo na kraju tunela.

Sezona eksperimenata počela je verovatno s najvećim rizikom u poslednje vreme: postavljanjem Miroslava Mute Nikolića na mesto prvog trenera. Najvatreniji pristalica Dag Moove i Don Nelsonove "run and gun" škole košarke ni u svom drugom mandatu u Partizanu nije želeo da se lati odbrane, besomučno forsirajući napade od 5 sekundi i divlju da divljija ne može biti košarku.

Kidalo je to nerve navijačima crno-belih, koji svi odreda, jelte, znaju više košarke od Mute. Od foruma preko prijateljskih telefonskih ćakulanja do glasnog selektorovanja u Pioniru, opšti je konsenzus da Partizan pod Mutom nije imao ni rep, ni glavu, a posebno ne svetlu perspektivu.

Ceh je, s Nikolićem, platio Patrik Miler, igrač idealan za Mutine napadačke sheme, ali čovek operisan od igranja odbrane.

Došao je iz subotičkog Spartaka Nenad Čanak, Partizanovo dete i trener kome je uvaljen vruć krompir u ruke.

Mlad i potrošan, činilo se da je idealan za (još jednu) tranzicionu Partizanovu sezonu. Problem je, međutim, kao i svuda gde nema para, bilo lutanje u svim segmentima organizacije jednog kluba koji pamti svoje slavne dane, ali i dalje živi u uverenju da je od njegove slave ostalo nešto. A nije, osim klipova na Jutjubu...

Vratimo se još jednom u noć kad je Nolan zabio trojku s pola terena. Jasno je bilo godinama unazad da one sezone kad crno-beli budu propustili Evroligu, tad počinje raspad sistema.

Svi mladi igrači, spremni na Duletov spartanski rad koji se ponekad graničio s maltretmanom (ali je davalo rezultate), zaobilaziće KKP, jer nema više svetala evropske pozornice, a para nikad nije bi bilo previše (osim možda u prvoj sezoni po Duletovom odlasku u CSKA, kad je Vlade Jovanović dobio veliki budžet i strance poput Kurtisa Džerelsa, Džejmsa Gista i Nejta Džavaija).

Para, dakle, nema, nestaje i podrška velikih sponzora, koji raznoraznim spletom okolnosti odlaze na Mali Kalemegdan (a onda onih nekoliko sezona i u Stjepana Supljikca), a zaobilaze Humsku.

Politički pritisak da se "lajavi" trener skloni postaju sve jači i to se konačno dešava godinu dana kasnije, u sezoni 2014/15, kad ni takvi asovi kakvi su Saša Pavlović, Milan Mačvan, Dragan Milosavljević, Nikola Milutinov, uz pomoć Eda Murića, Milenka Tepića i mladih Vanje Marinkovića i Mihajla Andrića, ne uspevaju da odbrane domaću titulu, koju je godinu dana ranije gotovo sam doneo Bogdan Bogdanović, epskim nastupom u finalnoj seriji, manirom kakvog ovi prostori ne pamte od dana dominacije Dražena Petrovića.

Ređaju se sušne sezone, na klupi se smenjuju Petar Božić, Aleksandar Džikić, Muta Nikolić, Nenad Čanak, a u direktorskoj fotelji Predraga Danilovića na dve sezone nasleđuje Nikola Peković (tad još aktivan NBA igrač), koga će ove godine zameniti biznismen Ostoja Mijailović, uspešan privrednik i poslanik vladajuće SNS u Skupštini Srbije.

Politika je debelo umešala prste u to kako Partizan izgleda svih ovih godina, a posebno u to kako Zvezda izgleda.

Veliki budžeti idu timu koga menadžerski, kroz sve Scile i Haridbe današnje Srbije, vodi Nebojša Čović, osoba omražena na crno-beloj strani i obožavana na crveno-beloj strani brda.

No, nećemo se baviti Zvezdom u ovom tekstu, osim što ćemo konstatovati da su svi njeni timovi proteklih godina bili i po nekoliko puta skuplji od Partizanovih. Ovaj, koji je sinoć porazio Partizan u polufinalu KLS lige, bio je bar dva, ako ne i tri puta plaćeniji.

U jednoj od najnezahvalnijih sezona, posle verovatno najuspešnije u svojoj istoriji, mladom treneru Dušanu Alimpijeviću je zapalo da ponovi triplu krunu i da tim odvede makar u top 16 Evrolige. Kad su videli da je vrag odneo šalu, da je Partizan uzeo Kup u Nišu, da je Evroliga, osim par bljesaka poput pobede nad šampionom Evrope u Madridu, bila prilično neuspešna, a da je i domaće prvenstvo, zahvaljujući lošoj timskoj hemiji i još goroj igri, bilo u opasnosti, lampice su se upalile, pa je vađenje kestenja iz vatre pripalo nekad vrhunskom košarkašu Milenku Topiću.

Koliko god da je Zvezda slaba (ili slabija nego ranijih sezona), dobili su najvećeg rivala i kupili mir u kući još par meseci. Šta će se dešavati na Malom Kalemegdanu, slatke su ili gorke muke za Čovića i njegovu sve brojniju opoziciju, a mi se vraćamo na temu ovog teksta.

Šta je Partizan dobio u ovoj sezoni? Reklo bi se, gotovo ništa.

Muta je obećavao lepu košarku na veliki broj poena i razvoj mladih igrača. Košarka je bila do izvesne mere lepa, svaki put kad Partizan ne bi primio više poena od protivnika, što se dešavalo često. Svako malo pukla bi stotka, što u Pioniru, što na gostovanjima.

A mladi? Vratićemo se još na njih.

Mutina epoha pamtiće se po par utakmica: zahvaljujući partiji sezone Vanje Marinkovića u Zadru, timskoj pobedi nad Cibonom u Zagrebu i jedinoj pobedi u Evrokupu nad posrnulim Bilbaom. Sve ostalo je za snjegove, ruzmarin i šaš.

To se posebno odnosi na hazardersku avanturu s dovođenjem centra s Jamajke Samarda Semjuelsa, koji je na mahove podsećao kako je nekad bio vrhunski igrač, ali je sve preostalo vreme bilo užasno traćenje nerava, i naših i njegovih.

Centri su, reklo bi se, bili rak rana crno-belih ove sezone, u koju se ušlo s Đokom Šalićem kao prvom peticom. Kad su stvari polako počele da odlaze dođavola, uprava je dovela Đorđa Gagića, koji se u prošlom mandatu na ružan način oprostio od Partizana.

U završnici sezone bio je tu i Amida Brajma, ovenčan titulama u NCAA i NBDL, ali je momak skromnog odbrambenog, a još skromnijeg napadačkog arsenala. Setimo se i Obrada Tomića, dovedenog na Mutin zahtev, koji se tek nije proslavio u Partizanu, pa je brže-bolje nestao iz rostera. Novu sezonu iz ove postave "kupio" je samo Gagić, svi ostali, po svemu sudeći, razdužiće crno-beli dres.

Na četvorci celu sezonu muški je vukao povredama osakaćeni Novica Veličković. Novica "Ubica" jedini je link ka slavnim Partizanovim vremenima, igrač koji je često jedini znao da zagrmi na saigrače na terenu, ali i van njega, podsećajući ih čije to boje nose. S malo uspeha, na žalost.

Novici prelazna ocena, ali je pitanje u kakvom će stanju biti njegovo ranjeno telo dogodine i da li će godinu dana stariji Veličković moći da se nosi s mladim lavovima iz protivničkih timova. Veličković je na 70 odsto svoje nekadašnje moći i dalje veliki igrač, ali je velika nepoznanica koliko još ima goriva u njemu.

Ostale četvorke, Strahinja Gavrilović i silom prilika na tu poziciju pomereni Marko Čakarević, imaju sezonu za zaborav i kartu u jednom pravcu - onu ka izlaznim vratima iz Partizana, jer gotovo ničim, osim voljnim momentom, nisu pokazali da su igrači za crno-bele.

Osveženje na poziciji krilnog centra bio je u drugom delu sezone Francuz Bandža Si, ali je tim bio lišen njegovog doprinosa, pre svega u odbrani, posle jezive povrede protiv Mege u četvrtfinalu KLS.

Tu dolazimo do mladih. Marko Pecarski i donekle Nikola Tanasković, bili su ti jangsteri na kojima će Partizan graditi svoju budućnost. Pecarski je celu sezonu proveo i u mlađim kategorijama crno-belih, gde je dominirao, ali je u prvom timu dobijao uglavnom garbidž tajm.

Trojka je, posle centarske linije, bila najporoznija ove sezone. Godinu, čini se poslednju za afirmaciju u dresu koji toliko voli, propustio je Mihajlo Andrić. Samo na mahove i veoma retko pokazivao je zašto ima jednu od najmekših ruka u Srbiji. Miha će, po svemu sudeći, putem kojim se često ide poslednjih godina: ne gine mu menadžersko bespuće i uvaljivanje po slabijim španskim/turskim (u boljem) ili rumunskim klubovima (u gorem slučaju), zahvaljujući umešnosti njegovog menadžera.

Tu poziciju u timu krpili su i obrazloženi Si i Čakarević, kao i Tanaković, s promenljivim uspehom.

Ovde valja pomenuti neuspešno dovođenje deklarisanog Partizanovca Radeta Zagorca, koji je hteo među crno-bele posle neuspešne epizode u NBA, ali su ga neoprezne i grube izjave čelnika Partizana, pre svega Mute Nikolića, udaljile od voljenog dresa. Završio je u Betisu, poslednjeplasiranom timu u Španiji, gde je uglavnom grejao klupu, a često nije bio ni u protokolu. Velika škola i za njega i za Partizan, a vala i za njegovog menadžera, koji prirodno brine ponajviše o svojim prihodima, ali nije zgoreg ponekad pomisliti i na budućnost igrača i srpske košarke u celini. Na svakog Nikolu Jokića dođe 100 Radeta Zagorca...

I na poziciji beka šutera bilo je dosta lutanja. Možda će zvučati preoštro i grubo, ali najveći je žal za još jednom protraćenom sezonom Vanje Marinkovića. Taj mladić ni ove godine nije uspeo da se nametne kao jedan od vodećih Partizanovih igrača, a ima sve predispozicije za to, osim čini se onog što počinje na M, a ne spominje se u pristojnom društvu.

Imao je Vanja sjajnih igara, i predsezona s mladom reprezezentacijom u Grčkoj bila je obećavajuća, ali se vrlo brzo pogubio u toplo-hladno partijama, pa je, na žalost, prečesto završavao kao četvrta ili peta opcija u napadu.

Leto odgovora je pred njim. Ugovor s klubom još uvek nije produžio, pitanje je i da li hoće ili će bez obeštećenja i kao jedno od većih razočarenja napustiti Partizan, a da ništa veliko u karijeri nije doneo klubu koji voli.

Aleksandar Aranitović prvi deo sezone bojažljivo je izlazio iz teške povrede, u velikoj meri i zbog Mutinog "sistema" u kome za njega nije bilo previše mesta, ali je živnuo s Čankovim dolaskom, doduše tek na mahove. I pred njim je naporno leto s hiljadama ubačenih trojki i dvojki ukoliko želi da ostavi trag u Humskoj. U suprotnom, videti pod Mihajlo Andrić.

Jedno vreme Partizanov dres dužio je i Andrija Stevanović, koji se, kao Mutin igrač, preselio s Nikolićem na Dorćol nakon što je ovaj dobio otkaz i opet se uhlebio u Dinamiku.

Ostali mladi igrači na ovoj poziciji: Sloba Jovanović, Tadija Tadić i drugi, dobijali su minutažu na kašičicu, pa je procena njihovih dometa još uvek nemoguća.

Konačno, srce tima, plejmejker. Partizan se ove godine odlučio za strance na ovoj poziciji. Patrik Miler, iako srčan momak i veliki napadački potencijal, gledao je samo na protivnički koš i u svoje statističke kolone, što se nije dopalo Čanku, pa je brzo otišao put Turske.

Zamenio ga je Kvami Von, igrač solidnog potencijala, ali ništa više od toga. Neće ga nešto posebno dugo pamtiti crno-bela navijačka porodica, za razliku od Najdžela Vilijamsa Gosa, koji je tvrdim, jedan od 12 najboljih stranaca koji su ikad igrali u Partizanu (preostali bi mogli da budu Fredi Haus, Milton Palasio, Jan Veseli, Bo Mekejleb, Vontigo Kamings, Blejk Step, Džejms Gist, Kurtis Džerels, Davis Bertans, Žofri Lovernj i Leo Vesterman).

Gosa, po svemu sudeći, više nećemo gledati u crno-belom dresu. Igrački pedigre koji ima (jedan od najjačih NCAA programa, Gonzagu, uveo je u finale), kao i napadački arsenal, srčanost i lucidnost, već su ga odavno upisali u beležnice brojnih generalnih menadžera i trenera u Evropi (najkonkretniji su Baskonija odnosno Fenerbahče), mada momak ne odustaje ni od NBA, u kojoj ga je draftovala Juta, pa mu ne gine Letnja liga za par meseci.

Ako ću po nečemu pamtiti ovu sezonu, a da spada u lepa sećanja, to je Gosova igra. Impresivan igrač u svakom pogledu, a najbolje je što ima toliko prostora za napredak.

Konačno, treneri i uprava. Muta je elaboriran, a Čanak je, sve pokušavajući da uvede sistem tamo gde ga predugo nije bilo, imao par kiks poraza koji nisu smeli da mu se dese, zbog čega mu je i upitna pozicija dogodine na vazda vreloj Partizanovoj klupi.

Ako se pita potpisnika ovih redova, idealan bi bio povratak Duška Vujoševića u KKP, ali to iz brojnih razloga (još uvek) nije moguće, a pitanje je i da li će u skorije vreme biti, što zbog Duletove bolesti, što zbog senke SNS, koja se debelo natkrivila i nad Partizanom, kao i nad tolikim stvarima u državi.

Tu dolazimo do predsednika Ostoje Mijailovića, po sopstvenom priznanju, više fudbalskog nego čoveka iz košarke. Ostoja se, kao i Čanak, latio čišćenja kuće koja je u stravičnim dugovima, s manje ili više uspeha. Lutalo se u dovođenju igrača, kasno se preseklo s Mutinim otkazom, poslednjih meseci licitira se s dolaskom Nikole Lončara na mesto sportskog direktora, ali ova potvrda nikako da stigne i iz Lončarovih usta.

Neće Nikolin dolazak značiti automatsku promenu na bolje, niti on ima čaroban štapić. Partizan još uvek duguje ogroman novac bivšim igračima, kao i Vujoševiću (u ružniji deo sezone spadaju njegova i Mijailovićeva prepucavanja, ma ko tu bio u pravu - Ostoja kad tvrdi da deo propasti spada i na velika Duškova pleća ili Vujošević kad traži da mu se isplati ono što je, kako smatra, pošteno zaradio), a tu je i problem s Marfin bankom.

Pominje se i izgradnja trenažne dvorane (neće niko da se prihvati toga dok se ne očiste dugovi, a to je nemoguće preko noći), budžet će i u dolazećoj sezoni biti upitan i u velikoj meri uslovljen politikom, a talenti će i dalje zaobilaziti Partizan, jer Evrolige nema, pa nema.

Neće je, na žalost beogradskih ljubitelja košarke, prvi put posle zaista mnogo godina biti ni u komšiluku, što je za prst na čelo onih koji brinu o zdravlju nacije koja navija za crno ili crveno-bele.

Ako takvih još ima.