Zoran Savić je na najbolji mogući način objasnio zašto je srpska košarka svetlosnim godinama ispred hrvatske! (VIDEO)

Legendarni srpski košarkaš Zoran Savić je dao jedan veoma opširan intervju za "Sportklub" u kojem je pričao o mnogim zanimljivostima vezanim za svoju karijeru.

Jedan od najtrofejnijih srpskih igrača je dao možda i najbolji mogući odgovor na pitanje zašto je srpska reprezentativna košarka svetlosnim godinama ispred hrvatske.

- Kada pogledate neke sastave reprezentacije Jugoslavije i klupske proseke poena, trebalo je da dajemo 200-250 poena po utakmici. Neko je morao da odustaje od svoje statistike i u nacionalnom timu mi centri svesno smo i odustajali od nje. Paspalj, koji je jedan od naših najboljih krilnih košarkaša u istoriji, zatim Divac, oni nisu toliko šutirali jer smo imali čuda od igrača na spoljnim pozicijama – Đorđevića, Danilovića koji mogu da daju uvek koliko treba. - To se pokazalo najispravnijim i mislim da je to jedan od razloga zašto hrvatska reprezentacija nikada nije napravila veliki rezultat – niko nije hteo da odustane od svoje statistike. A kod nas je Divac mogao da igra fenomenalnu utakmicu sa nula ili dva poena i bio je nasmejan posle svakog meča. To je ogroman kvalitet i ja sam se ponašao u skladu sa time, najveće zadovoljstvo bio mi je ekipni trofej, a nije bitno koliko je ko poena postigao - rekao je Zoran Savić.

Oglasili se Klipersi povodom Teove povrede: Evo o čemu se radi! (VIDEO)

Da, po tri godine ste proveli na toj funkciji u Fortitudu i Barseloni – kako ste tu vrstu mentaliteta pokušavali da prenesete na igrače? - Svako donosi individualni mentalitet, a moje je mišljenje da se timski pobednički mentalitet stvara treningom, kao i da moraš uvek u timu da imaš dva igrača koja to nose u sebi i koji izraženo ne vole da gube. - Recimo, Saša Danilović mi je bio saigrač u Kinderu 1998. godine kada smo bili prvaci Evrope. Za njega kažu da je težak tip, ali on je jako dobar momak i s njim ako imaš problema, to će pre biti van terena nego na njemu. Na treningu hoće i da se posvađa sa saigračem jer mu nije dodao loptu ili je nešto loše uradio, ali na utakmici ga nikada niste videli da je prigovorio ijednu jedinu reč svom saigraču. Nikad. Prvi je koji će da stane iza svog saigrača i da ga zaštiti. To je ključni kvalitet, a da li će neko da se druži s njim van terena, to je individualno.

Sa druge strane, kada smo sa Kinderom postali evropski prvaci, to je bilo čudo, osam hiljada ljudi iz Bolonje došlo je na fajnal-for, sve sami Italijani u dvorani. Kada sam bio generalni menadžer u Fortitudu i kada smo uzeli titulu u seriji od pet utakmica sa Milanom, o tome se govorilo godinama. To su ogromni pritisci, ljudi žive za košarku, u Bolonji je košarka sport broj jedan, pune su im dvorane i kada su u drugoj ligi, plaćale su se karte i po 200-220 evra, dok se u Barsi toliko plaća da cele sezone gledaš Evroligu i domaće prvenstvo.

Kad smo već kod trenera, u Kinderu ste sarađivali sa Etoreom Mesinom, kakav je on bio kao mlad?

T- ežak karakter. On je prvi trener sa kojim sam imao direktnih nesuglasica. Došao je sa predrasudama u odnosu na moj stil igre i tražio je da ga promenim, da ne igram više toliko unutra, nego da sa pozicije četiri širim spolja. Meni se to nije sviđalo, uvek sam više voleo da igram unutra i nisam baš bio oduševljen idejom da šutiram pet trojki po utakmici.

- Vodili smo nekoliko teških razgovora i rekao sam mu: “Možda se tebi ne sviđa kako ja igram, ali mislim da teško mogu da ispunim to što ti želiš od mene niti mi se to dopada“. Rekao sam mu posle tih početnih poraza da mislim da ekipa teško može da funkcioniše na taj način, da stil igre nije u skladu sa igračima koje imamo. - Vremenom smo pronašli kompromis, počeli smo dobro da igramo i uspostavila se hemija u ekipi, pa je ta dobra atmosfera postala ključ uspeha. Bila je to ekipa sa mnogo stranaca – naših, Argentinaca, Rašo Nesterović kao mlad igrač, Francuz Rigodo… Lepo smo se slagali – ponedeljak je bio slobodan dan, a onda bismo u utorak ujutru igrali fudbal, svi smo dolazili u dresovima Srbije, Argentine, Francuske... Zbližili smo se i postali smo dominantni, osvojili smo i Evroligu i domaći šampionat. - Mesina je izvrstan trener, mislim da je posle te sezone postao i znatno bolji nego što je bio pre. Sistematičan je, pametan i ima jako dobar osećaj za prostor, tačno zna gde igrači treba da stoje i kod njega se retko dešava da dvojica igrača stoje preblizu jedan drugom.

- Bila je velika nervoza jer je to bio prvi fajnal-for za Kinder, ranije nije bilo mnogo uspeha u Evropi, pa je pritisak bio veći. Imali smo dobru sezonu, a Partizan je bio izuzetno talentovan, mada neiskusan i to smo mi iskoristili. - Tu je npr. Mesina pokazao svoju veličinu jer smo promenili neke detalje u igri, a njemu tada nije bilo teško da uvaži mišljenje igrača. Trebalo je ja da čuvam Drobnjaka, a Nesterović Tomaševića. Onda sam mu rekao: “Pusti meni da ja čuvam Tomaševića. Neka Rašo čuva Drobnjaka, on nam je jedina prava petica u timu i imaćemo veliki problem ako on uđe u problem sa faulovima. A ja sam iskusniji, sudije me više respektuju i moći ću duže da igram sa eventualnim faulovima“.

- Malo sam se i našalio rekavši: “Šta ćemo ako Bineli bude morao da igra?“, to je opustilo atmosferu i Mesina je pristao na to. Malo je trenera koji bi to učinili.

Sarađivali ste sa brojnim legendarnim trenerima tokom karijere, uključujući i Željka Obradovića i Dudu Ivkovića. Možete li da uporedite njih dvojicu, njihove metode i način komunikacije? - Volim Željka jer kod njega je crno crno, a belo je belo. Mnogo je jasan i svi igrači vole da igraju za njega, ja sam bio kod njega u Realu… Znalo se da će da bude trener jer je još kao igrač non-stop razmišljao o košarci, pisao treninge i sl. Ima pošten odnos sa igračima i svakome kaže u lice šta misli.

- Duda je čovek koji je mnogo toga prošao u životu, izuzetno dobro zna košarku i uvek zna da se postavi prema ekipi. Npr, pred velika finala kada su svi nervozni, on je umeo maestralno da rastereti ekipu. Dan pred finale Svetskog prvenstva 1990. išli smo na Peronov grob, posle smo otišli na ručak i družili se. Mislim da bi se nekim današnjim trenerima digla kosa na glavi kada bi im se tako nešto predložilo. Duda je neverovatan psiholog, zna kada da stisne, a kada da olabavi. - Rekao bih da su veoma različiti, ali da su najčešće dolazili do cilja pre ostalih - rekao je Savić za "Sportklub".

BONUS VIDEO: Šta košarkaši Zvezde i Partizana žele jedni drugima u 2018. godini

(Espreso.co.rs/Sportklub)