Divčev auto mi je uvek na raspolaganju kad dođem u Beograd: Dino Rađa za Espreso o onome što je neraskidivo između njega, Vlada, Saleta, Kukoča... (VIDEO)

"On da se skine sada, odmah bi mogao da zaigra ozbiljnu košarku"! Tom rečenicom je legendarni Svetislav Kari Pešić najavio Dina Rađu na projekciji filma "250 stepenika" u čast zlatne generacije jugoslovenske košarke koja je u Bormiju 1987. godine pobedila Amerikance i postala šampion sveta u uzrastu igrača do 20 godina.

Teoman Alibegović - član Pešićevih Belih Harlemovaca: Zamislite da se danas Bogdanović i Marjanović voze u stočnom vagonu da bi igrali za Srbiju! (VIDEO)

Bio je to vrhunac jedne selekcije momaka koja je trajala tri godine pod rukom i vođstvom Pešića i njegovih pomoćnika, a među kojima je upravo bio sada već čuveni Splićanin.

Zajedno sa Kukočem, Divcem, Sašom Đorđevićem i drugima činio je generaciju momaka koja je bila prava kaznena ekspedicija na terenu i tih godina i kasnije u seniorskoj reprezentaciji, sve do raspada SFRJ.

- Jako emotivno smo svi doživeli ovaj film, pa tako i ja. Vratiš se u jednu priču, koje onda nisi bio svestan. S vremenom postaješ svesniji šta si radio, šta si napravio u životu i to je bila jedna jako bitna epizoda u mom životu koja me je obeležila - rekao je Rađa povodom filma o toj "njegovoj generaciji" iz Bormija.

Emocije nije bilo nimalo lako zadržati, posebno se tokom filma javljaju razne slike, sećanja i uspomene iz tog vremena i njemu kao akteru.

- Kad oni pričaju, onda se setiš svega toga. I šta je bilo i kako je bilo, i šta je rečeno i šta nije rečeno. Setili smo se još gomile toga, moglo je biti još pet sati materijala - rekao je Rađa koji žali što na premijeri nije bilo Divca, Kukoča, Pavićevića i Dobraša.

Ti momci, sada već ljudi, su najpre i iznad svega bili drugari i prijatelji i to ništa nije moglo da promeni, ni taj užasni rat koji se dogodio, ni raspad države. Oni su bili jedni za druge tu, u svakom trenutku, jer su odrasli zajedno.

- Mi smo pre svega prijatelji. Odrasli smo zajedno. Bili smo prijatelji i kada samo se gledali u različitim dresovima i kada smo igrali zajedno u istom dresu. Ja kad god bih došao u Beograd čekao me je Divčev auto na korišćenje - kroz osmeh je ispričao bivši jugoslovenski i hrvatski reprezentativac.

A kakve su to igračine bile, najbolje pokazuju neverovatni uspesi koje su ostvarivali i u reprezentaciji i u klubovima. Međutim, nije sve bilo u njihovom talentu, kao što to nije ni danas, baš se kroz sam film moglo videti koliko su morali da rade naporno i treniraju.

- Gledajte talenat je precenjena stvar. To je samo 10% u karijeri bilo kog sportiste bez obzira da li se bavi sa loptom ili ne. Rad je ono što obeležava karijeru, a talenat je samo neka razlika u slučaju da puno radiš. U slučaju da ne radiš puno, taj talenat se gubi prvi.

Ipak, postoji jedna posebna stvar koja je krasila svakog od tih igrača iz te generacije, a to je pobednički mentalitet. Međutim, Dino Rađa se ne slaže da je to bilo urođeno, već da je to dobijeno.

- Mi ga nismo imali, mi smo ga dobili kroz godine i godine drila i treniranja, Niko nama ništa nije dao, nego je bila takva škola. Deca su se odgajala na takav način, selekcija je bila strahovita i svako ko je prolazio bio je izuzetno kvalitetan.

Iako je rođen u Splitu i nikada čak nije ni igrao ni za jedan klub u Srbiji, iz određenih razloga Dino Rađa je uvek bio miljenik beogradske publike koja ga kada god dođe dočeka ovacijama i aplauzima.

- Meni je velika čast što sam bio deo te priče. Napravili smo nas troje možda malo značajnije karijere od ostalih, pa je to verovatno povezano s time. A svi su oni jednako bitni za uspeh te ekipe, jer lanac puca tamo gde je najtanji. Svaki igrač ima svoju ulogu i kad svi shvate svoje uloge, to je ekipa bolja. MI smo imali jednu savršenu harmoniju, gde se znalo tačno ko šta radi, ko je na kom mestu i imali smo trenera koji nas je savršeno posložio. Mi smo u svemu bili ispred ostatka sveta - zaključio je Rađa.

BONUS VIDEO: Teoman Alibegović za Espreso

(U. M.)