EKSKLUZIVA
Da li je došlo vreme za povratak Peđe Stojakovića?
Legenda otkrila planove
Legendarni srpski košarkaš Predrag Peđa Stojaković zvanično je primljen u FIBA kuću slavnih.
On je tim povodom dao ekskluzivni intervju za "Meridian sport" gde je govorio o blistavoj karijeri, ali i o teškim momentima koje je prošao kao dečak koga je ratni vihor odveo iz Slavonske Požege u Beograd, nedugo zatim i u Solun...
Takođe, otkrio je da li planira povratak u košarku, mada je to put sa koga nikada nije skretao.
- Nisam o tome mnogo razmišljao, niti posebno analizirao, ali podsećanje na dane početaka vraća me na momente koji su na neki način ostavili pečat na moju karijeru. Od starta, u Požegi, pa prelaska iz Hrvatske u Srbiju zbog građanskog rata, poznanstva sa Predragom Badnjarevićem i tu njegovu borba za mene na terenu i van njega koja je ostavila dubok pečat na mene i moju karijeru. To je ono o čemu razmišljam iz ove perspektive, o počecima. Kasnije, kad uđeš u mašineriju i postaneš profesionalac, onda je to već posao. Tokom karijere uvek je u meni postojala ljubav prema košarci, draž. Mada nismo mogli da zaboravimo da je to naš posao u kome postoje očekivanja i pritisak na nekim nekim višim nivoima. Lepo je, lep je osećaj i čast što sam sada izabran u Kuću slavnih FIBA - istakao je Stojaković i dodao:
- Kad se osvrnem, prošlo je mnogo vremena od trenutka kad sam prestao, kamoli od kad sam počeo da igram. To je nekih 30+ godina, ali ogromno je bogatstvo da se osvrnem samo na ljude na koje sam naišao tokom karijere. Uvek sam razmišljao pozitivno, poklopilo se mnogo toga da postanem košarkaš i smatrao sam sebe srećnim što se bavim onim što volim.
Bilo je više lepih, ali i teških momenata.
- Tako je, ali to je sastavni deo sporta, deo moje karijere. Da li sam bio srećan ili nesrećan, teško je proceniti, ali uvek sam smatrao da je to deo mog puta i da sam na neki način bio osuđen na te prepreke. Kad pogledam iz ovog ugla, naravno da je bio težak i nikom ne bih poželeo takav put”, kaže Stojaković vraćajući slike na početke devedesetih. „Neke slike su upečatljive. Taj građanski rat zbog kog odlazimo iz Hrvatske i ostavljamo sve iza sebe. Pa, Figus (Predrag Badnjarević, prim. aut) koji se čuje sa prijateljem sa kojim je služio vojsku, a koji je mene gledao na nekom školskom takmičenju i predložio mu da me ponovo testira… Na nekoj probi je video nešto u meni što mnogi drugi nisu. Badnjarević je za mene bio više od trenera, bio je čovek koji se borio za mene. Koji mi je ustalio prave košarkaške navike, zajedno smo postavili standarde za moju karijeru, pomogao mi da se talenat koji je bio sakriven u meni otključa. Kasnije se, jednostavno, sve tako brzo izdešavalo, napredovao sam ekspresno. Posle prve godine sam već bio priključen prvom timu Crvene zvezde, pa je posle dve godine usledio odlazak u Grčku i potpisivanje profesionalnog ugovora, dokazivanje i igranje na višem nivou. Pa draft, povrede, odlazak NBA… Ali, na tom putu sam uvek sretao ljude koji su bili kvalitetni, koji su mi pomogli, videli nešto u meni i na neki način dali šansu. Oni su u meni ostavili dubok trag. Kad završiš karijeru i analiziraš je, onda razmišljaš više o onome što si propustio. Jer, kad dođeš do određenog nivoa, žudiš za perfekcijom. Uvek se osvhnem na neke trenutke u kojima sam bio blizu velikih uspeha – sa PAOK-om, Sakramentom, reprezentacijom… Momenti u kojima se nešto, jednostavno, nije desilo, jer je linija između uspeha i neuspeha toliko tanka.
Na šta je najponosniji?
- Ponosan sam na sve, ne kajem se ni zbog čega. Ali, reći ću vam za čim žalim. Razmišljam o finalu sa PAOK-om, protiv Panatinaikosa, koje smo izgubili u petoj utakmici! Razmišljam o mom šutu 2002. u sedmoj utakmici finala Zapada protiv Lejkersa. To su momenti koji su na mene ostavili snažan utisak. Mislim da se i mnogi moji saigrači sećaju šanse koju smo imali kao ekipa, u tih šest godina koje smo zajedno proveli u Kingsima. O hemiju u timu koja je postojala na terenu i van njega. Naravno i na sve ljude. Kad se osvrneš na karijeru, proletela je brzo kao neki film. Ali, kada se sve uspori i osvrneš se, onda shvatiš da su na tom putu postojali kvalitetni ljudi koji se našli u bitnim situacijama i pomogli mi. Bila je to uzajamna saradnja, gurali smo se međusobno da budemo bolji, učili jedni od drugih.
Podsećanje na vreme u PAOK-u gde je imao podršku "svojih".
- U PAOK-u nas je bilo sedmorica Srba. U početku su tu bili Duda Ivković, Zoran Savić i Bane Prelević. Kasnije je došao Šale (Dragan Šakota) i odigrao ključnu ulogu u odluci da ostanem u Solunu. Prvi mi je dao šansu da sa 17 godina igram u Evroligi. Posle je bio i sjajan tajming kad sam odlazio u NBA, jer je Diki u istom trenutku potpisao za Sakramento kad sam došao u Kingse. Vrlo je bitno imati tu podršku, ljude koji će da ti se nađu, ne samo na profesionalnom planu, već i u životu. Kad pričamo o ljudima koji su mi bili bitni, uvek sam se trudio da opravdam njihova očekivanja i nadam se da sam uspeo - ističe Stojaković, a zatim se u svom stilu našalio:
- Da budem malo ’američki arogantan’ i kažem da sam možda na neki način i zaslužio da dobri ljudi budu uz mene.
Grčka je zemlja koja ga primila kao svog...
- Grčka se desila u najbitnijem dobu mog života, u tinejdžerskom uzrastu, posle svih nedaća iz Hrvatske i borbe u Srbiji, konačno sam došao u zemlju u kojoj sam se osećao slobodno i mogao ponovno da živim, a da se ne osvrćem. Jednostavno, da se opustim, budem običan tinejdžer i imam normalno odrastanje. Usput je i grčka liga tada bila jedna od najjačih u Evropi. Šansa da treniram sa najboljim igračima, da se nosim sa najboljima na evropskoj sceni, mnogo mi je pomogla. Grčku doživljavam sa posebnim emocijama, za mene je to druga domovina, posle Srbije.
Koja je najbolja ekipa u kojoj je igrao?
- Iz mog ugla i kako sam se tada osećao kao igrač, Sakramento od 2002. do 2004. godine. Zatim reprezentacija iz 2001. i 2002. Te 2001. bili smo dominantni.
Na trofej u NBA je je dugo čekao, a to se desilo sa Dalasom, nakon propuštene šanse sa Sakramentom.
- Ispalo je da je to kruna moja karijere, jednostavno tako se desilo. Bio je to skup dobrih iskusnih veterana sa jednim Dirkom Novickim, pa Džejsonom Kidom, odličnim trenerom Rikom Karlajlom. Završilo se na najlepši mogući način.
Ima troje dece i svo troje su krenuli putem sporta.
- Trudim se, naravno. Čak ih ne usmeravam ka košarci. Stariji sin je izabrao taj put i on možda najviše oseća pritisak da nastavi mojim stopama, što nosi to prezime. Ali, prema deci se odnosimo kao svi drugi roditelji, tu ne postoji priručnik. To je nešto što iz dana u dan, iz godine u godinu, učimo uz njih. I pokušavamo da im budemo pri ruci. Da li im pridikujemo? Naravno da postoji poneka kritika, ali sve iz pozitivne priče. Kao i svi roditelji. Nema pritiska da se nešto nastavi, jer imaju svoje puteve i oni će da se bore za svoj život. Kao što smo se mi borili.
Bio je funkcioner u Kingsima, da li razmišlja o povratku u košarku...
- Pravo da vam kažem, odlazak iz Sakramenta se dogodio u pravom trenutku. Zato što sam starijoj deci bio potreban kad su bili u punom pubertetu, kad su završavali srednju školu. U poslednje dve, tri godine uživam što sam blizu njih, u ulozi tate. Uživam da gledam njihove utakmice, što imam slobodno vreme… Da li se osećam dobro, kad sam u nekim košarkaškim krugovima? Naravno, uvek mi prija. Da li će se nešto desiti u skorijoj budućnosti, ne znam. Trenutno niti tražim, niti očekujem nešto, nisam u tom pogledu aktivan. Kad Maksim, za četiri-pet godina završi srednju školu i krene svojim putem, videćemo. Sada nemam neke planove. Prošle godine posle razgovora sa Andreasom Zaglisom i Zoranom Radovićem priključen sam u komitet za FIBA fondaciju. Čisto da budem u blizu košarke. I lep je osećaj - zaključio je Stojaković za "Meridian sport".
(Espreso sport/Meridian sport/Predrag Sarić/Prenela J.B)
Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!