Bogdan Bogdanović preživeo porodičnu tragediju! Kapiten Srbije nikad emotivniji

Pre tačno godinu dana košarkaška reprezentacija Srbije osvojila je srebro na Svetskom prvenstvu u Manili.

Malo ko je verovao da možemo do medalje koja je verovatno jedna od najdražih u istoriji naše košarke.

Nismo imali pomoć Nikole Jokića i Vasilija Micića kao na Olimpijskim igrama, ali je ova grupa momaka imala nešto posebno.

Nažalost, Boriša Simanić je preživeo životnu dramu, a taj nemili događaj kao da je dodatno zbližio i motivisao izabranike Svetslava Pešića.

Kapiten "orlova" Bogdan Bogdanović se u intervjuu za "Sportal" podsetio avanture iz Manile.

To je bilo prvi put da je preuzeo kapitensku ulogu.

- Drugačija je malo uloga, ali blizina sa igračima mi je dosta pomogla. Nema tu mnogo odvajanja. A i iskustvo moje je pomoglo, nikad se tu neko nije isticao kao kapiten. Uvek smo se mi čak i više šalili sa tim kapitenom, ko god da je bio. Eto, imaš medijske obaveze. Slažem se s tim da sam imao liderske sposobnosti i pre, ali u ovom periodu života, uz iskustvo koje imam, došao je na mene red da preuzmem tu traku. Nisam ja to želeo, naravno, ali sada, ponosan sam i čast mi je da budem kapiten ovih momaka.

Otkrio je da je doživeo porodičnu tragediju tokom Svetskog prvenstva...

- Nažalost, moj ujak je preminuo nakon prvenstva, pa mi je to nekako zajedno sa prvenstvom ostalo onako urezano, duboko u sećanje. Ali, to je valjda deo te cele priče. I, naravno, Boriša, ono što se desilo je stvarno nekako bio taj momenat mnogo težak za ekipu. Mnogo nas je ta nesreća ujedinila. Jednostavno, nismo mogli da verujemo da tako nešto u košarci može da se desi. Nekad mi skačemo, glupiramo se, padamo na parket, udaramo se i svašta tu ima i na treningu. Ali da tako neki udarac može da ubije čoveka, nikada ne pomišljaš o tome. I onda kad se desi je neverovatan šok. I to opet pokazuje kakvi su ljudi ovde u reprezentaciji, nevezano za rezultate.

Bilo je i srećnih momenata...

- Moj najsrećniji moment sigurno je bio zagrljaj s majkom i tatom posle utakmice neke. Tada sam baš bio srećan. Ne znam, mislim da to ne može da se opiše. Da, to je nekako bilo spontano, skroz. Nisam ja to ni planirao, nego sam ja video majku tu i ona je toliko bila srećna. Tada smo dobili Dominikance, kvalifikovali se dalje. I ja kad sam video tu sreću, ja sam je samo video i rekao, hajde da joj dam ovaj trofej, ona to voli, ona skuplja to sve od početka. Pa sam rekao, hajde odmah da joj uručim. I baš je bilo... Mislim, to mi je onako ostalo urezano.

Njegova mama je htela da da krv za Borišu.

- Moram da kažem da su svi bili tu i svi su bili važni... Mislim, mi smo svi nečija deca, je li tako? I naši prijatelji i porodice su tu nekako bili deo tima. Neverovatan broj ljudi je došao u Manilu. Neki su od početka bili tu, neki od druge utakmice. Neki su se i kasnije priključili, naravno. Ali ta podrška koju uvek dobijamo, od najbližih, najviše znači. I onda u tim istim trenucima teškim, ljudi prepoznaju situaciju. To su dobri ljudi. To rade dobri ljudi. To je to. Ne treba mnogo pričati o tome.

Eksplozija emocija se dogodila posle prolaska u finale.

- Pa jesam, bilo mi je... Mnogo sam bio srećan kad smo ušli u finale. To mi je baš bilo ono... To mi je najlepši momenat. Zaplakao sam posle, naravno, zbog ovih svih situacija koje su se desile i privatno i kada smo došli u Srbiju. Nekako sam baš bio prazan. Ne znam. Dosta je bilo teško. Mi smo kao ostvarili neki uspeh, a dolazi sporaženje. I onda taj momenat je... To mi je krivo jer imali smo šansu da uzmemo zlato. Ali šta je tu? Idemo dalje. To je to.

Susret sa Borišom na aerodromu?

To je filmski nekako. Bukvalno kako je napravljeno da mi otputujemo za Srbiju, pa ljudi uopšte ne kapiraju koji je to nivo stresa. Da igraš recimo polufinale, pobediš u polufinalu, najsrećniji si na svetu, spremaš se za utakmicu, toliko ti je lagano, tada uživaš najviše. Spremaš se za utakmicu za Nemce, doživiš taj poraz, doživiš taj krah, onda vidiš Borišu, vratiš se kući, pa neki možda i privatni problemi, pa odeš na balkon. Neverovatan sled događaja je da ti ne možeš ni emotivno da odreaguješ, nego je toliko iznenađenja - tvoje emocije ne stignu da odreaguju na sve to.

Bonus video:

(Espreso sport/Sportal)