KOŠARKA I MUZIKA IDU ZAJEDNO KADA SVIRA MAESTRO: Srbijo, nemoj "ćaletu" Joviću ovo nikad da zaboraviš

Košarkaši Srbije su uspeli ono u šta je malo ko verovao, a to je da stignu do borbe za medalje na Mundobasketu!

Od uloge autsajdera posle otkaza Jokića, Micića, Kalinića, Nedovića stigli su do statusa heroja, a koliko su truda i odricanja zajedno sa selektorem Pešićem i ostalim članovima tima uložili, to samo oni znaju.

Nije bilo lako Bogdanoviću da preuzme kapitensku traku u najtežem mogućem momentu za reprezentaciju, ali je posle nekoliko mečeva izrastao u lidera generacije i "zarazio" saigrače samopouzdanjem i verom u zajedništvo.

Bilo da osvojimo medalju ili ne Pešićeva magična formula "Svi za jednog jedan za svi" je definitivno urodila plodom.

Teška sudbina koja je zadesila Borišu Simanića je dodatno povezala naše reprezentativce i dala im motiv više za pobedu.

Svako veliko takmičenje iznedri nove heroje, a naša reprezentacija ih ima 12. Ono što ne treba zaboraviti je da su posle napornih sezona u klubovima ipak odlučili da leto posvete obavezama u nacionalnom dresu. Mada, bilo koga da pitate, ne bi to nazvao obavezom, već čašću i zadovoljstvom.

Velika enigma pred start Mundobasketa je vladala u košarkaškoj javnosti, ali i u taboru "orlova" zbog pozicije plejmejkera.

Kada se Stefan Jović konačno pojavio na okupljaju reprezentacije, mogli smo da odahnemo.

Iskusni plej je jedan od onih koji su bili deo velikih uspeha, ali i onih manje bitnih mečeva kada je trebalo izboriti velika takmičenja, i ponovo se odazvao, iako je imao jak razlog da se zahvali Pešiću i ostane sa porodicom ovog leta.

- Verujem u Stefana Jovića, jednog od najboljih plejmejkera koji se pojavio na našim prostorima i šire. Voleo bih da se situacija u njegovoj porodici popravi, njegova porodica bi takođe volela da on igra... - rekao je Pešić neposredno pred okupljanje reprezentacije.

Nije bilo lako Stefanu da donese odluku i ode hiljadama kilometara daleko u nimalo lakim momentima za njegovu porodicu, ali su ga upravo njegovi najbliži posavetovali da ponovo obuče reprezentativni dres i "prospe" malo magije među saigračima.

Poznato je da je Jović dobio odsustvo u Saragosi da bi proveo vreme sa porodicom, vratio se u Niš, a onda su počela "previranja" da li ima snage posle svega da se priključi reprezentaciji.

I, imao je, i dokazao je da je jedan od najboljih "vojnika" koje je Srbija imala.

Možda se rivali nisu pribojavali ni Srbije, ni Jovića, ali je definitivno pravio razliku svaki put kada se našao na terenu.

Radio je ono što najbolje ume, pa je sa prosečnih 7 asistencija po utakmici bio najbolji asitent među 8 ekipa, a podatak da je protiv Južnog Sudana sakupio čak 13, dovoljno govori o motivaciji i pripremljenosti tridesetdvogodišnjeg asa.

Pored Bogdana Bogdanovića, Jović je pokazao da je jedan od lidera, a ono što deli na svom Instagram profilu ovih dana se može sumirati u tri reči: porodica, Srbija i zajedništvo.

Stefan je otac dva mala dečaka, a stariji je tatinu partiju protiv Litvanaca gledao u školi sa drugarima.

Možemo samo da zamislimo njegovu reakciju kada je video da ceo razred skandira: "Ćale, Ćale"!

Takođe, detalj koji je mnogima promakao je da Stefan prvo što uradi po završetku meča, stavlja burmu na ruku, poljubi je, pa potom slavi sa saigračima.

Biografija

Stefan Jović je rođen 1990. godine u Nišu. U rodnom gradu je završio osnovnu i srednju školu i Nižu muzičku školu, smer klavir i gitara. U sedmoj godini je počeo da se bavi vaterpolom, a želja da trenira košarku rodila se kada je na televiziji gledao uspehe zlatne generacije jugoslovenske, a kasnije i srpske košarke, Aleksandra Đorđevića, Vladu Divca, Dejana Bodirogu i ostale.

Uporedo sa košarkom je trenirao i fudbal. Ipak, kada ga je tadašnji trener sa pozicije centarfora prebacio u odbranu, odlučio je da napusti fudbal i potpuno se posveti košarci. Najpre je trenirao u rodnom gradu i okolnim mestima, a potom prešao u Radnički i na kraju u voljeni klub Crvenu zvezdu. Tokom tri sezone beležili su velike uspehe i premda su neki priželjkivali da Jović ostane u Zvezdi, odlučio je da 2017. godine pređe u Bajern.

Sa Bajernom je proveo naredne dve sezone u kojima je oba puta osvojio Bundesligu Nemačke.

U julu 2019. je potpisao ugovor sa Himkijem.Tokom boravka u Rusiji je imao problema sa povredama pa je propustio veći broj utakmica. U drugoj sezoni je klub zapao u finansijske probleme nakon čega je Jović zatražio raskid ugovora.

U januaru 2022. je potpisao ugovor sa Panatinaikosom do kraja 2021/22. sezone, nakon čega ostaje bez kluba.

Međutim, posle poziva selektora Pešića u kvalifikacionim mečevima, stiže pozov Saragose čiji će des nositi i naredne sezone.

Sa mlađim selekcijama državnog tima 2013. godine je osvojio srebro na Mediteranskim igrama i bronzu na Univerzijadi.

Za seniorsku reprezentaciju Srbije je debitovao na Svetskom prvenstvu 2014. u Španiji i osvojio srebrnu medalju.

Osvojio i srebrnu medalju na Olimpijskim igrama u Riju 2016. kao i na Evropskom prvenstvu 2017. godine.

Nosio je je dres Srbije i na Svetskom prvenstvu 2019. u Kini kada je nacionalni tim zauzeo peto mesto.

Privatni život

Kako je u jednom intervjuu ispričao, najveću podršku u karijeri su mu oduvek pružali roditelji, brat Filip i sestra Lana. Upravo je njima posvetio tetovaže na levoj ruci. Prema njegovim rečima tetovirao je imena brata i sestre, sidro i zvezde koji predstavljaju njegovu porodicu. Podršku mu je tokom karijere pružala i devojka Ljiljana sa kojom se venčao krajem 2015. godine i u srećnom braku su dobili dvoje dece.

Studirao je DIF, a njegova velika želja je da po završetku karijere postane košarkaški trener.

Pored sporta, njegova velika strast je i gitara koju je počeo da svira sa osam godina. Oduvek je voleo rok muziku, pa i danas rado zasvira za porodicu, prijatelje ili kolege. Kako kaže, nije dobar pevač i draža mu je klasična od akustične gitare. Nikada nije imao svoj bend, ali je najčešće svirao sa bratom. Ipak, jednom prilikom je kazao da veruje da je moguće da se ljudi istovremeno bave i muzikom i sportom.

Bonus video:

(Espreso)