Espreso intervju nedelje: Najmlađi kapiten Partizana o idolima, knjigama, Vujoševiću... (FOTO) (VIDEO)

Kad je tema istorija košarkaškog kluba Partizan, uvek se govori o trofejima koje je osvojio i igračkim veličinama koje je iznedrio, sve kao posledica rane odgovornosti koje dobijaju mladi i talentovani košarkaši. Poslednji primer tog Partizanovog zaštitnog znaka jeste Vanja Marinković, talentovani bek šuter, koji je sa samo 18 godina postao najmlađi kapiten kluba iz Humske ikad i stao rame uz rame s imenima koja su poprilično zadužila našu košarku. Marinković je bio gost redakcije Espreso. Pričao nam je o tome kakav je osećaj kad povede saigrače na centar Pionira, ko su mu idoli, koju mu je knjigu preporučio Duško Vujošević, šta radi u slobodno vreme i mnoge druge stvari.

Postao si najmlađi kapiten u istoriji Partizana, i u to veoma turbulentom periodu za klub. Nasledio si velika košarkaška imena. Kako se nosiš s pritiskom koji je postavljen pred tebe? - Uvek se pokreće priča da je kapitenska traka veliko opterećenje, ali ja zaista nemam takav osećaj. Izuzetno mi je drago da sam najmlađi kapiten u istoriji kluba i što sam nasledio mnoge velike igrače, između ostalog i svog sadašnjeg trenera. Jeste dosta teže u klubu nego što je bilo ranije, ali mi igrači to najmanje osećamo. Ipak, mora da postoji velika razlika u izlasku iz tunela, kad si ti sada taj koji predvodi igrače? - Uf, jeste razlika ! Sad sam ja prvi koji istrčava na parket, a nekad su to bili Dragan Milosavljević ili Žofri Lovernj. Naravno da nije isto kad ti vodiš ekipu ili neko drugi.

Partizan ima ove sezone dosta loš start. Ekipa ima već šest poraza, a neke od utakmica su sigurno mogle da prevagnu na vašu stranu. Ipak, trijumf protiv Budućnost najavljuje bolje dane? - Kad krene sezone onako nesrećno u Valjevu, pa se na to doveže i poraz od Krke, uz čudno izgubljene utakmice protiv Igokee i Cibone, onda to nije lako za ovako mladu i neiskusnu ekipu. Ova pobeda protiv Budućnosti nam baš dosta znači, kao i dolazak stranaca. Već se protiv Podgoričana videlo koliko nam znači Kevin Džons. Džons je za kratak period pokazao koliko će doprineti ovom timu i to ne samo na košgeterskom planu? - Naravno. U pitanju je iskusan igrač i veliki profesionalac. Igrao je u ekipi Klivlenda, između ostalih i s Lebronom Džejmsom. Pravo iz letnje lige je došao kod nas. Odličan je igrač, ima i dobar povratni pas i još neke kvalitete koje ekipu čine boljom. Stigao je i Džamar Vilson, takođe iskusan igrač i sigurno da će nam dosta pomoći.

U pobedi protiv Budućnosti, videli smo i prvu tvoju kvalitetnu partiju ove sezone i najavu ulaska u dobru formu. Šta je bio razlog za nešto slabije partije na samom startu? - Svakom dođe taj period, kad, da ne kažem „ne mogu da se sastave“, već kad igrači često imaju pad koncentracije. To je normalno, naročito kod mladih igrača, ali verujem da je sve to iza mene i da će sve izgledati kako treba. Ovog leta usledile su i promene u klubu. Došla je nova Uprava, otišao je Duško Vujošević, a novi trener postao je Petar Božić. Uprkos dosta lošim reakcijama na odlazak Vujoševića, navijači Partizana su nastavili da u velikom broju dolaze u Pionir i podržavaju ekipu. Kakvo je tvoje viđenje te sinergije između publike i igrača crno-belih, koja zaista predstavlja nešto posebno? - Odavno se zna šta su Grobari. Oni su tu otkad znaju za klub. Uvek postoje i navijači koji će da te kritikuju, ali su oni u manjini. Svi koji su u hali uvek su tu da podrže, ma kakav da je rezultat. Ni odlazak Duleta to ne može da promeni. Oni su tu i biće tu, makar trener Partizana bio neka leva ličnost. Partizanova publika je prisutna, nevezano za trofeje, trenera ili bilo šta drugo. Oni su uz Partizan, a on je bio pre nas, biće i posle nas. Dokle god je kluba, oni će biti tu. Mnogo nam znače, naročito činjenica da je Partizanova publika košarkaški obrazovana, iz čega proističe znanje da prepoznaju momenat utakmice i podignu nas kad je to najpotrebnije. Kada smo već kod navijača, koja ti je omiljena navijačka pesma? - Nije baš pristojna i peva se uglavnom kad igramo utakmice protiv Crvene zvezde, ali osim nje, obožavam pesmu „Dobro pamtim sve“.

Da se vratimo na odlazak Duška Vujoševića i dolazak Petra Božića. Kolika je razlika u njihovom radu, pristupu prema igračima, spremanju utakmica i svemu što trenerski posao nosi, od pedagogije pa do stručnosti? - Dule je ostavio trag koji je ostavio u Partizanu. Svi znamo kakav autoritet poseduje Vujošević, i to ne samo u sportu. Postoji razlika, što je i normalno, kako zbog iskustva u radu, tako i što je svako osoba za sebe. Ipak, Pera je pronašao način da priđe nama i na neki drugarski način, ali se njegov autoritet nikad ne dovodi u pitanju. Pronašao je način da nas motiviše i usmerava u željenom pravcu. Znače nam puno i Dušan Kecman i Vule Avdalović, koji su skoro završili karijere, koje su bile veoma uspešne. Umeju da nam priđu i s drugarske strane, ali i sa igračke strane i kao treneri. Kako komentarišeš nedavne izjave Duška Vujoševića u kojima je o tebi govorio uglavnom u superlativima? - Pa dobro, ja sam kod Duleta proveo dve godine, imali smo super odnos i u ostali smo u veoma dobri. Hvala mu na takvoj izjavi, a ona sigurno predstavlja potvrdu da sam dobro radio i motiv za još veći rad. Vujošević je poznat kao trener koji predano radi na kulturnom uzdizanju svojih igrača. Zbog toga im neretko preporučuje knjige ili filmove. Koje naslove je izabrao za tebe? - Da, Dule me je dosta savetovao na tom polju. Preporučio mi je dosta knjiga, filmova, ali i neke muzičke numere. Poslednje što sam pogledao na njegovu preporuku je bio film „Skupljači perja“, a knjiga od Danila Kiša „Grobnica za Borisa Davidoviča“.

Da se vratimo ponovo na košarku. Šta smatraš kao najveći nedostatak u svojoj igri, a koji segmenti predstavljaju tvoje najveće oružje? - Defintivno moram još dosta da radim na igri u odbrani, kao i na driblingu. Što se tiče kvaliteta, to je naravno šut, kao i dobro trčanje. Kako je počela tvoja košarkaška avantura? Šta te je inspirisalo da se baviš ovim sportom? - Košarkaškom sam počeo da se bavim zbog starijeg brata. Prve košarkaške korake sam napravio u Yubacu, zatim sam prešao u Vračar, odatle je usledio odlazak u FMP i na kraju selidba u Partizan. Ko su tvoji košarkaški idoli? - Kobi Brajant mi je idol oduvek, mada obožavam i Kita Lengforda. S ovih prostora naravno velike legende koje su igrale na mojoj poziciji, poput Saše Danilovića i Miće Berića.

Da li sada postoje igrači koje voliš da gledaš i čije pokrete voliš da skidaš? - Da, dosta gledam Bogdana Bogdanovića. Pokušavam baš dosta poteza da skinem. Igramo istu poziciju, ali smo drugačiji tip igrača. On ima duže ruke, ima dosta sporije pokrete, ali baš volim da gledam Bogdana i Fenerbahče. U kom evropskom klubu bi voleo da igraš i s kojim evropskim trenerom bi voleo da sarađuješ? - Pored Fenerbahčea, voleo bi da zaigram za Armani ili bilo kog evropskog velikana. A što se tiče trenera, tu su naravno Željko Obradović, Duda Ivković i Dimitris Itudis. Recimo, ne bih voleo da radim s Pablom Lasom. Kog igrača ti je bilo najteže da čuvaš? - Nisam mnogo toga prošao u karijeri, ali mi je bilo mnogo teško da čuvam Samija Mehiju iz Banvita i Čarlsa Dženkins. Dženkins je mnogo brz i baš ga je teško čuvati. Moram priznati da sam na trenzima imao ozbiljnih problema sa Sašom Pavlovićem i Draganom Milosavljevićem. Da možeš da biraš od svih igrača koji su igrali ili igraju košarku, s kim bi voleo da igraš "jedan na jedan"? - Ostao mi je dužan jedan igrač "jedan na jedan", ali njega ne bih sada pominjao. Neka bude Kobi Brajant, mada bi me verovatno pobedio 21:0.

Da li imaš neki ritual pred utakmicu? Ko ti je najveća podrška u karijeri? S kim se najviše družiš iz kluba i ko je zadužen za atmosferu u svlačionici? Da li imate neke pesme koje slušate u svlačionici, a da nisu navijačke?

Ko je Vanja Marinković van terena? Kakav je život s dva psa u kući? Postoje i neke slike gde se družiš s konjima. Da li to znači da ćeš posle košarke postati džokej?