TATA, JA SE BOJIM: Ivić ispričao zašto povratak u Makabi nije dolazio u obzir!

Veliki trag je Vladimir Ivić ostavio u Makabiju iz Tel Aviva. Dve uzastopne titule je mladi srpski strateg doneo izraelskom velikanu, pre nego što je odlučio da potraži novi izazov, u kvalitentnijem takmičenju.

Naredni izbor nije bio najsrećniji za nekadašnjeg vezistu Partizana, pošto se u Votfordu zadržao samo nekoliko meseci, a pošto je rešio sve birokratske stvari sa engleskim klubom, veliku ispovest dao je izraelskom „Sports Vala“.

- Bio je to loš izbor, ali u vreme kad sam potpisivao nisam znao će se ovako završiti. Možda bi nekom drugom treneru odgovaralo ono što se dešava tamo (na Vikarodž roudu, op. au). Meni nije. Skoro godinu dan sam bio mimo medija, jer sam sa Votfordom pregovarao da dobijem ono što sam želeo. Sad kad se to rešilo mogu nesmetano da pričam.

Otkrio je Ivić i razloge zbog kojih je odbio da se vrati u Tel Aviv posle rastanka sa Votfordom.

- Posle oktobarske smene Patrika van Levena, poziv čelnika Makabija me je zatekao u Solunu, gde sam bio po napuštanju Londona krajem minule sezone. Osim iz Tel Aviva, imao sam još pet ponuda, svaku sam odbio, uglavnom iz sportskih razloga. Što se Makabija tiče, nisu bili profesionalni, već je razlog u strahu porodice da se vrati u grad posle svega što se desilo u maju. Sedeli smo u Londonu i gledali pucnjavu na ulicama Tel Aviva, zatim u gradovima oko Guš Dana, čak i severno. Bili smo zabrinuti, jer i dalje imamo prijatelje u Izraelu – ispričao je Ivić i u dahu nastavio:

- Dve godine smo proveli u Tel Avivu, jednom od najlepših gradova sveta, a onda smo u televizijskom prenosu gledali kako bombe lete, rakete padaju na razna odredišta. A ja dobro znam šta je bombardovanje, jer sam preživeo Beograd 1999. Tri i po meseca sam svedočio granatiranju moje zemlje, međutim, tad sam bio sam. Sad više nisam, pored mene su supruga i deca. Šta sam mogao da kažem ćerki dok je gledala užas sa ulica Tel Aviva i sve vreme je bila uplašena. Zato sam sa dubokim žaljenjem morao da odbijem ponudu Makabija. Da granate nisu letele, verujem da bih opet bio trener Makabija, međutim, slomio sam se na ćerkine reči: „Tata, ja se bojim“.

Opcija da se u Izrael vrati bez porodice nije dolazila u obzir.

- Deca su mi i dalje mala, radije bih pratio njihovo odrastanje i bio sve vreme uz suprugu. Možda bi bilo drugačije da je naslednicima 15 godina. Ovako, pošto su i dalje mali, smatram da su im istovremeno potrebni i mama i tata dok odrastaju. Jasno mi je da ste vi u Izraelu navikli da živite pod tenzijom, kroz nešto slično sam prošao ja u Srbiji, ali kako da objasnite detetu od nekoliko godina da je normalno da se budi sirenama za uzbunu i da gleda kako bombe lete iznad glave. Ljudi iz Makabija su me razumeli u potpunosti.

Istakao je Vlada Ivić da nije zauvek zatvorio vrata Makabija.

- Možda ću se u budućnosti vratiti. Sad ne, jer su sveža sećanja na užasne scene sa ulica Tel Aviva. Stvarno se nadam da ćete u vašoj državi živeti u miru, da će situacija biti bezbedna i možda će me u međuvremenu Makabi opet želeti. Za mene je to najveći klub u Izraelu, zaista ga volim.

Odluku o odlasku iz Tel Aviva posle dve osvojene titule nije doneo naprečac.

- U tom trenutku sam doneo ispravnu odluku. Završili smo dve uspešne sezone, hteo sam da se oprobam u jačoj ligi, kao što fudbaleru istekne ugovor i želi da napraduje, tako sam i ja kao trener imao nameru da se okušam u jačem takmičenju – rekao je Ivić i otkrio da novac odavno nije nešto što ga motiviše za rad.

- Pre dolaska u Makabi sam doneo PAOK-u trofej čeka 13 godina, imao sam ugovor još jednu sezonu, ali sam tražio da ga raskinemo i narednu sezonu sam proveo bez trenerskog angažmana. Ja sam bio taj koji je napustio Solun, iako sam imao ugovor. Takav sam. Novac mi nije važan u životu. Zaradio sam dovoljno da sad mogu da biram šta ću da radim, da to bude ono što volim.

Podsetimo, mladi stručnjak je od Makabija napravio mašineriju koja je u dve godine njegovog mandata u nacionalnom šampionatu doživela samo dva poraza na 72 utakmice.

- Lude brojke! Možda se nikad više neće ponoviti. Ni za mene, ni za Makabi. Posledica su napornog rada i profesionalizma igrača. Njima sve zasluge. Ponekad gledam te utakmice i shvatam da nije normalno to što smo napravili. Ne želim da poredim sebe sa trenerima koji su radili pre mene, niti sa naslednicima, možda bi najbolje moji fudbaleri mogli da kažu kako smo uspeli da pretrpimo samo dva poraza u 72 meča – rekao je Vlada Ivić.

(Espreso/24sedam)