POSETILI SMO GRAD RONDA, "STAROG" i "ROĐENOG": Sa jedne strane život je lep i sladak, a sa druge mučan i gorak!

Par godina unazad jaran mene kao rođenog Sarajliju, koji je Olimpijski grad video nekoliko puta u životu, pita kada ćemo se zajedno prošetati duž Miljacke.

Zbog raznih stvari i izgovora, odgovor je uvek bio isti, uskoro.

Hladnog februarskog dana jaran me zove i kaže sve je spremno, plaćeno i da počnem sa pakovanjem. Priznajem zatekao me je. Pred sam put saznajem, da pored nekadašnjeg grada sa dušom, imamo još jednu destinaciju, prebivalište "Starog" i "Rođenog".

E upravo ovo je članak o gradu na tirkiznoj Neretvi, Mostaru.

Odmah sledećeg jutra od dolaska u Sarajevo seli smo na voz koji kroz bezbroj tunela vodi ka Hercegovini i kasnije će se ispostaviti, prelepom gradu u kome život nije jednostavan.

Ulaz u rodno mesto velikog Šantića je podsećao na bajku, a tu čar je pružala Neretva koja nam je nagoveštavala da smo blizu naše destinacije. Napokon smo stigli!

Svež i prijatan vazduh prohujao je kroz nosne kanale. Priznajem, svakim korakom po mostarskoj kaldrmi osećao sam neku pozitivnu jezu.

Prošetali smo duž cele istočne strane i zastali kod "Starog" koji svojim stasom i veličinom budi adrenalin u telu, ispod njega tutnji reka koja je kroz istorijski period videla mnogo. On je kroz razna životna razdoblja na silu skakao u Neretvu, ali se uvek kasnije izdizao čvršći i jači.

U jednom momentu sam pomislio kako bi bilo vrh ovde ostati i živeti, ali me onda reči prijatelja trgnuše.

- Ovde se nalazi granica, koja deli Mostar na dva dela.

Kakva granica, o čemu ovaj priča? Kada se nalazimo na običnoj raskrsnici kao u bilo kom gradu.

Znao sam da je grad podeljen posle rata, ali da je ta široka ulica od 50 metara granični prelaz bez carinika i kontrole, koju većina rođenih Mostaraca ne prelazi skoro nikada, linija gde jedan način života, kulture i navika se završava, a počinje drugi nisam znao i nisam mogao da shvatim.

Ipak, na drugoj strani me dočekalo potpuno drugačije vizuelno okruženje. Od kaldrme, starih zdanja, kujundžijskih radnji, dočekao me je asfalt, zgrade, savremeni kafići, kao da sam prešao nekoliko stotina kilometara, a ne 50 metara.

U ovom delu se nalazi Hram fudbalskih bogova iz Mostara, mesto gde su legende Veleža držale časove velikoj četvorci. Ali to nije više adresa „Rođenog“, pod Bijelim Brijegom sada je utočište kluba koji nema ni trunku mostarskog šarma, Zrinjskog.

Jedan od najvećih simbola grada izmešten je na drugu lokaciju, jednostavno ne živi više tu, ali se nalazi i dalje u sećanju.

Kada sam pomislio to je to, usledio je šok. U Mostaru se nalazi Partizansko groblje koje je izgrađeno 1965. godine u spomen poginulim Mostarcima u Narodnooslobodilačkoj borbi (NOB), od 1941. do 1945. godine.

Sada to mesto podseća na Černobilj. Mladi koji se nisu „ispilili“ dok se na ovim područijima ratovalo zbog nekih ideala, sada se okupljaju na tom mestu i ne daju mira mrtvima. Svojm vandalskim činom i bez trunke osećaja demoliraju spomenike, uriniraju po njima i veličaju ustaštvo.

Ulazak u groblje liči na niskobudžetni horor, sa svim primesama morbidnosti. Venci koji su dan ranije položeni od strane onih koji se sećaju svojih predaka razbacano je u zaraslo trnje i korenje koje sada okružuje, prostačkim grafitima, ispisane monumentalne zidine.

Sva lepota i zadivljenost gradom na Neretvi prevorila se u strah, nelagodnost, mučninu.

Pomešana osećanja, fleševi koji su mi prolazili kroz glavu dok smo se kretali nazad ka Železničkoj stanici nisu mi dali mira. Sada iz ovog ugla kada su se utisci slegli, mogu reći da je Mostar kao i život, sa jedne strane lep i sladak, a sa druge mučan i gorak.

Sve fotografije Mostara pogledajte ispod:

(Vanja Aleksić)