Srpski fudbal pomalo podseća na drogu - što ga više gledaš, sve te manje radi...

Depresija kojoj ni lekovi ne pomažu - reprezentacija Srbije je slobodno možemo reći, neželjeno dejstvo supstance pod imenom "fudbal"

Ali, mi bolju nemamo i taj mazohizam ne prestaje svih ovih godina. Na bol i poraze smo oguglali, veliki rezultati i iznenađenja se događaju otprilike kad i Halejeva kometa.

Da smo očekivali plasman na EURO - jesmo, a da smo razočarani - nismo.

Jeste tragedija kada posle penal serije ispadneš od Škotske, jeste tragedija i ironija kada te najbolji igrač i strelac ove generacije prikuje kraj TV da gledaš Makedonce i Hrvate, ali, šta je tu je. Nema nazad, a ni napred.

Dvadeset godina nismo na Evropskom prvenstvu, bla, bla, bla... Floskula koja se mesecima već ponavlja postaje pomalo dosadna. Nismo zaslužili da idemo bilo gde. Nismo zaslužili ni 2004, ni 2008, pa ni 2012. i 2016. Uvek će nam neko drugi biti kriv. Nikada niko neće izaći i reći "ljudi, udrite po meni".

Uvek će se davati nova obećanja, uglavnom prazna, ali ovaj narod ih konstantno "guta" i klima glavom.

"Imaju i te kvalifikacije, ma, imamo i Ligu nacija, tu ćemo da pokidamo. Jao, vidi kako lagan žreb..."

Pa, nama više ni Luksemburg nije mačiji kašalj, od reprezentacija koje su do pre tih istih 20 godina bile za podsmeh, sada smo fasovali traume, doživotne. Klinci nemaju pojma za koga igra Radonjić, ali zato znaju napamet postavu PSŽ-a i koje boje kopački fura Nejmar.

Tako je, kako je. Savez će se naravno po ko zna koji put oprati od neuspeha, ogradiće se sa "mladim talentima koji tek nadolaze" ili "prioritet nam je naredni Mundijal". Selektor će otići, a doći će neki novi. Sličan prethodnom i onom budućem. Samo će postojati, a ne delovati.

Zato smo i tu gde jesmo. Zato Paunović, Jokanović, Ivić kliknu ono crveno dugme na telefonu kada vide +381. Zato mlate lovu po svetu i ne brinu za nas. A, i što bi? Šta smo im dali - ništa. Umemo samo da ih svojatamo kada pobede i naprave uspeh, što nam je u krvi.

Zato nismo ni za bolje od Tumbe, Neška, Krstajića i ostalih. Ne, ovo nije omalovažanje, već čista realnost.

Ono što nam se pruža na tacni, uvek neko drugi mazne i profitira. Nama ostaju samo mrvice, nekada ni to.

Ko će biti naš novi selektor? Ko posle Tadića, Kolarova, Matića? Orlići koji grupu završavaju na poslednjem mestu? Teško. Fudbal nam se pretvorio u "daj milionče za ovog klinca i uzmi ga sa sve mašnicom". Beže kao da vlada kuga, beže, pa se vrate i tako u krug. Zato i propadamo, jer ne znamo da se snađemo dalje van svog dvorišta.

Čast izuzecima. Nije ovo kap koja je prelila čašu, poplava je odavno, a nije ni trenutak da se nešto menja. Nikada nije ni bio, a neće ni biti. Jednostavno, svi sve vide i svi već sve znaju.

Opet ćemo po starom već od narednog ciklusa nekih kvalifikacija, opet ćemo se ložiti na neke baraže i išćekivati taj EURO. Iščekivaćemo, ali teško da ćemo ga dočekati.

Kako ono reče Dejo? "Dakle, pričamo o Hrvatima, ne pričamo o Makedoncima..."

Sada su stvari malo drugačije.

(Espreso.co.rs)