HRVATI RAZOČARALI SVOJU LEGENDU: Osećao sam se jadno, mnogo me je to pogodilo!

Aljoša Asanović (54) jedan je od najvećih fudbalera koji su ikada igrali za Hrvatsku. Ukupno 62 nastupa, tri pogotka u deset godina igranja (1990.-2000.), nekoliko antologijskih asistencija, poput Vlaoviću protiv Turske u Notingemu ili Šukeru protiv Francuske u Parizu, dok niti jedna statistika ne beleži koliko je puta u ta 62 nastupa suparnika nasadio na svoj tvrdi, šiljati lakat.

Asanović najznačajnije je godine svoje karijere proveo u Hajduku i u – Francuskoj. Sezona u Mecu (1990.-1991.), pa sezona u Kanu (1991.-1992.), pa dve u Monpeljeu (1992.-1994.). Nauživao se Aljoša neodoljivih francuskih vina i kuhinje, topline i glamura Azurne obale, a Francuze počastio prvoklasnim nastupima.

- Francuska je divno razdoblje moje karijere. Igrao sam, među ostalim, s mladim Zidanom u Kanu, pa Brunom Beloneom, Janikom Stopirom, Luisom Fernandezom... Došao sam u Kan nakon što je Mlinka otišao, nosio sam desetku, ne sećam se koji broj je tada imao Zidan – priseća se Asanović i nastavlja:

- Na žalost, dok sam bio u Monpeljeu morao sam na operaciju mišića, te četiri meseca nisam igrao. To je jedina neugoda moje klupske karijere u Francuskoj.

Tri puta igrali ste protiv Francuza, 1998., 1999. i 2000., i sva tri puta izgubili. Najbolniji je sigurno bio poraz u polufinalu Svjetskog prvenstva, 1:2. I umesto da i dan danas slavimo vašu asistenciju života, mi i dalje plačemo zbog neumoljivoga Tirama.

- Znate kako gledam na tu utakmicu? Kao da je neko rekao: ‘Hrvati, dosta je bilo, dosta vam je treće mesto!’. Jer, poznavajući nas i naš mentalitet, ko zna bismo li mi uopšte mogli da apsorbujemo da smo svetski prvaci. A ja i danas mislim da bismo mi postali svetski prvaci da smo ušli u finale! No, život je takav, stvari nekada ne idu kako ste zamislili. Evo, i 20 godina nakon naše bronze, netko je opet kazao: ‘Hrvati, dovoljno vam je srebro, što će vam više od toga’. Nadam se samo da nećemo opet dvadeset godina čekati na jedan takav uspeh – priča Aljoša

Treća Asanovićeva nesrećna epizoda protiv Francuske dogodila se 2000. godine kada je celi maksimirski stadion, posprdnim ‘ole, ole’ nakon svakoga dodavanja trikolora, navijao protiv Hrvatske, u porazu 0:2 (strelci: Pires, Trezege).

Bio je to okidač za Aljošin oproštaj od hrvatskog dresa.

- Da, baš sam se jadno osećao na toj utakmici. Nije bio pun stadion, pa se sve s tribina čulo i zaista me pogodilo, pa sam odlučio da se oprostim. Žao mi je bilo u tom trenutku da donesem tu odluku, ali baš mi je prekipelo. Jednostavno, nisam mogao da prihvatim kako se kod nas uspeh tako malo ceni i tako brzo zaboravlja. Ma, to će nas uništiti. Pa, ljudi moji, nismo mi Nemačka, koja ima 80 miliona stanovnika ili Francuska sa 70, mi ne ‘štancujemo’ svetske prvake. A opet, mi smo svetski fenomen u fudbalu i za mene podrška našoj fudbalskoj reprezentaciji nikada ne bi ni trebalo da bude tema – kaže Asanović.

- Ne smem ni da pomislim šta bi bilo da se naša reprezentacija nije plasirala na Evropsko prvenstvo. Sve što je ona s Dalićem ostvarila vredno je divljenja i svakog respekta. Pa i uprkos svetskom srebru, za mene je uvek prioritet plasman na veliko takmičenje. Istina, tim drugim mestom visoko smo podignuli lestvicu, sada smo svima ‘crvena krpa’, i s tim moramo da znamo da se nosimo.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Večernji)