PREDSEDNIK MARSEJA JE ŽELEO DA IH PUSTIMO: Pančev je umeo da zapeva, a momci su se nakon Bajerna malo opustili!

Prvi čovek Crvene zvezde, Svetozar Mijailović je u intervjuu za MONDO pričao o trenucima iz Barija i podsetio se svega što se tih dana dešavalo, a bilo je više nego zanimljivih stvari.

Podsetimo, na današnji dan pre 29 godina se tim sa Marakane okitio titulom šampiona Evrope na stadionu "Sveti Nikola" trijumfom nad Olimpikom iz Marseja nakon boljeg izvođenja jedanaesteraca.

Mijailović je otkrio anegdotu sa večere sa predsednikom Marseja Bernarom Tapijem, koji mu je u šali predložio da crveno-beli puste francuskog šampiona.

- Ja sam rođen 1947, tako da sam tada imao 44 godine. Tapi je nešto stariji (četiri godine, prim. aut), pa mi je rekao 'pustite nas da uzmemo ovo, vi ste mlađi, možete da sačekate.

Vrhunske igrače imala je Zvezda u svojim redovima tih godina, ali nije Mijailović želeo da ističe pojedinačno.

- Svi su na svoj način bili zvezde. Svako je davao svoj štimung. Darko (Pančev) je umeo da zapeva, Dejo (Savićević) bio ono što je bio - dribler, Robi (Prosinečki) sa svojim dugim loptama, Mile (Belodedić) je bio toliki profesionalac... Imao si i radilice poput Ilije (Najdoski), koji nikoga nije štedeo čak i na treninzima. Imao si tim koji je bio tako ukomponovan da si jednostavno morao da veruješ u njega. Ekipa je bila ranije formirana i uigravana tri godine, dopunjena samo dvojicom igrača, Belodedićem i Mihajlovićem. Bio je to tim koji niko od tadašnjih velikana nije želeo da izvuče.

Da li je bilo opuštanja nakon meča sa Bajernom, koji je poprilično istrošio emocije, pogotovo čuvena utakmica u Beogradu.

- Bilo je malo opuštanja u smislu 'stigli smo do finala' i zato im je na jednom sastanku rečeno: 'Momci, ako vi niste svesni šta ova utakmica znači za vas same. To ih je trglo. Utakmicu su odigrali tačno kako je dogovoreno, bili su izuzetno koncentrisani.

Kako je preživeo penal seriju?

- Sedeo sam u svečanoj loži neposredno pored Tapija. Pred penale se spustio do nekoga iz Olimpika i nešto mu govorio, a onda kada se sve završilo stajao je kao ukopan. Bio je tamnog tena, ali je posle penala prebledeo. A mi smo svi skakali i grlili se u euforiji, to je nešto neverovatno! Ide Đurđevdan i čuješ jecaj, kao da stadion plače od sreće. Dugo smo posle slavili uz trubače u pomenutom mestu gde nam je bila baza, a onda nastavili i u Beogradu. Bila je to jedna pozitivna ludnica koja je nastala. Retko ko bio je tih dana svestan uspeha, tek posle kada su se glave ohladile.

(Espreso.co.rs / MONDO)