JEDNOM REČJU - MISTER! Zvali ga da spasava Real, Atletiko i Barsu, terali ga na vrhuncu! Odlazio uvek kao gospodin!

Otišao je Radomir Antić! Legenda!

Srbija, Španija i svet su ostali bez unikatnog čoveka, velikog trenera blistavog uma, velikog asa, i velikog šampiona.

Dovoljno je samo ući na španske portale ili pogledati profile na društvenim mrežama najvećih zvezda i legendi španskog fudbala i sve će vam biti jasno ko je bio Mister.

Jednostavno, u svojoj trenerskoj karijeri, koja je usledila posle izuzetno uspešne fudbalske karijere, Antić je postigao nešto što piše u svim svetskim almanasima fudbala i što niko drugi nikada nije uradio, niti će ikada jedan trener.

Veliki Radomir iz Žitišta kraj Užica, jedini je čovek koji je sedeo na klupi kao trener tri najveća španska kluba.

Real Madrid, Atletiko Madrid i Barselona, kako to samo moćno zvuči kada izgovarate, a to vam je bio Radomir Antić.

I dolazio je kao spasilac na sva tri mesta, da spreči potpuni raspad i skupi rasulo koje su ostavljali oni pre njega, to je i radio - spašavao ih je bukvalno, a odlazio je kada je trebalo da doživi vrhunac i to je odlazio svaki put kao gospodin, bez ijedne ružne reči, bez svađe i polemike, baš kao što je uostalom otišao i sa klupe reprezentacije Srbije kada ga je Savez oterao.

U Španiju je stigao na "mala vrata" sa trenerske klupe Partizana preko Saragose, u kojoj je proveo i deo igračke karijere.

Preuzeo je klub koji se grčevito borio za opstanak i bio na ivici ispadanja, ali onda se pojavio on i sa osam pobeda zaredom ih je doveo do 5. mesta na tabeli i plasmana u Kup UEFA.

Posle dve godine usledio je poziv koji se ne odbija. Zvao je niko drugi nego on - Real Madrid.

U martu 1991. godine preuzeo je "kraljevski klub" od legendarnog Alfreda di Stefana koji je beležio loše rezultate, ispao iz Kupa evropskih šampiona u četvrtfinalu, i tonuo na tabeli.

Dočekao ga je na "Bernabeu" skup najvećih zvezda tadašnjeg fudbala. Butragenjo, Hadži, Ugo Sančez, mlađani Fernando Jero, Manolo Sančiz, Mičel, sve imena od čijeg pomena drhti svako, a Antić je trebalo da ih "uzme pod svoje", da ih skupi i poveže.

I zauzdao ih je, doduše uz dosta poteškoća u početku koje su rezultovale padom na 10. mesto na tabeli, ali je usledila serija pobede i do kraja sezone Real je doveo do trećeg mesta i plasmana u Kup UEFA.

U leto 1991. godine je potpisao Roberta Prosinečkog iz Crvene zvezde i sklopio kockice ekipe koja je u sezonu ušla furiozno sa pet pobeda zaredom sve do remija u "El Klasiku" protiv "drim tima" Krojfove Barselone.

Ipak, nije bilo krize, pobede su nastavile da se ređaju, Real je bio prvi na tabeli, a Antić je pridobio sve simpatije struke kada je izveo revoluciju u timu i tada 23-godišnjeg štopera Fernanda Jera prekomandovao u vezni red.

To je rezultovalo silnim golovima legendarnog Španca koji ih je do kraja te sezone postigao čak 21, ali kraj sezone Antić nije dočekao na klupi i nije doživeo da podigne titulu, a nije je ni Real osvojio.

Posle nekoliko promenljivih rezultata, tadašnji predsednik kluba Ramon Mendoza, kontroverzan i težak čovek, je prvo doveo Lea Benhakera za sportskog direktora, a taman kada je Antić ponovo vraćao pobednički duh u tim koji je i dalje čvrsto držao prvo mesto, posle pobede nad Tenerifeom, dobio je otkaz.

Koliko je to bio loš i glup potez videlo se na kraju te sezone. Barselona je osvojila titulu. A Mendoza se jeo iz duše, jer zbog njegovog ćefa, što mu se nije svidelo to što Real ne igra lepršavo i što je najbolji strelac ekipe Jero, pehar je otišao omraženom rivalu.

Novi trenutak da zasija na velikoj sceni, i to punim sjajem, Antić je dočekao u leto 1995. godine kada je posle dobrih rezultata sa prosečnim Ovijedom postao trener Atletiko Madrida.

Zbog poziva Hesusa Hila, još jednog kontroverznog funkcionera španskog fudbala, poništio je potpisani predugovor sa Valensijom i obreo se na "Visente Kalderonu" i to ponovo kako bi od raspadnute grupe igrača stvorio tim.

Ali ne bilo koji tim, nego tim koji će te godine osvojiti "duplu krunu" u Španiji, a Antić postati jedini trener u istoriji "jorgandžija" koji je to uradio i zbog toga njegova bista stoji u klupskom muzeju.

Odstranio je tada legendarni Užičanin lošu krv iz ekipe i povukao potez decenije u Španiji kada je doveo nepoznatog Milinka Pantića iz Panioniosa i učinio ga svojim glavnim igračem, a to je bio potez velikog trenera vredan šampionske titule.

Drugi vrhunski manevar je napravio kada je potpisao 29-godišnjeg Luboslava Peneva koji samo što je izašao iz borbe sa rakom testisa, pa su mnogi i taj njegov potez gledali podozrivo.

Ali znao je Mister šta radi, a to su videli i ostali kada je Atletiko posle 6 kola zauzeo prvo mesto na tabeli Primere i nije ga ispustio do samog kraja.

Pobeđena je i Barselona, ona Krojfova, u finalu Kupa kralja, tako da je u crveno-beli deo Madrida stigla toliko čekana i nikad ponovljena "dupla kruna".

Time je naterao Hesusa Hila, čoveka sklonom naglim i nepromišljenim odlukama, koji je često menja trenera da ga zadrži na klupi i naredne dve godine.

Ipak, uspesi nisu ponovljeni, a posebno se to očekivalo u onoj trećoj kada su dovedena skupocena pojačanja poput Žuninja i Kristijana Vijerija, sa kojim Antić nije uspevao nikako da pronađe zajednički jezik.

U leto 1998. čuveni Arigo Saki je zamenio Antića, ali nije dugo prošlo kada je Srbin ponovo vraćen na klupu.

Opet je trebalo da vadi "vruće kestenje iz vatre", ali sada je bilo prekasno i Atletikov najveći uspeh je bilo finala Kupa kralja, pa je Antića na kraju sezone 1998/99 nasledio drugi Italijan, Klaudio Ranijeri.

Ali ponovo nije prošlo ni godinu dana i ponovo je Hesus Hil zvao u pomoć Antića, jer je klub, zagušen finansijskim problemima, upao u mulj, borio se za opstanak, a iz toga nije bilo spasa.

Srbin je otišao kolo pre kraja kada je bilo jasno da je Atletiko ispao u Segundu.

Ponovo je u međuvremenu trenirao Ovijedo, ali ovog puta bez uspeha, da bi onda usledila pauza od godinu i po dana i tada je stigao još jedan poziv na koji je Antić morao da odgovori.

S druge strane "žice" bio je prvi čovek Barselone, Đoan Gaspar, koji je za vreme svoje "vladavine" takoreći upropastio klub i upravo mu je srpski stručnjak bio poslednja slamka spasa.

Barselona, u tom trenutku prepuna velikih holandskih zvezda sa dva vunderkinda svetskog fudbala u timu (Saviola i Rikelme) zauzimala je sramno 15. mesto na tabeli.

- Šta je to momci? Osmehe na lice, neću da vidim takve face - bilo je prvo što je Mister Antić rekao igračima Barselone na prvom treningu koji je vodio.

Ali ponovo je Srbin znao šta radi, a verovali ili ne on je postavio tada temelje Barselone koja je po njegovom odlasku harala svetskim fudbalom i i dalje hara.

Bio je prvi čovek koji je ubacio Viktora Valdesa i Andresa Inijestu u startnu postavu, a Ćavija Ernandeza pomerio na mesto "pakera" i da igra odmah iza napadača, a to je dalo rezultate.

Barselona je sezonu završila na 6. mestu na tabeli i plasirala se u Kup UEFA, a u Ligi šampiona je doživela tragičan poraz na "Kamp Nou" u revanšu četvrtfinala protiv Juventusa kada je Marselo Zalajeta usred najjačih napada Katalonaca u drugom produžetku jednu kontru "stare dame" završio golom i san je otišao u nepovrat.

Uprkos tome što je trebalo da mu se ugovor automatski produži godinu dana, u Barseloni je došlo do promene rukovodstva, mesto predsednika je zauzeo Đoan Laporta, koji je rešio da napravi revoluciju posle dovođenja Ronaldinja iz PSŽ-a, a smatrao je da Antić ne može da vodi ekipu i stigao je Frank Rajkard.

Sve ostalo je kasnije istorija.

Tako se završio boravak Antića na klupi i trećeg najvećeg španskog tima.

Kao što i sami vidimo, svaki put je dolazio kao spasilac, a svaki put je morao da ide kada je bio na vrhuncu i svaki put je to činio gospodski.

Zato je on bio Mister.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs)