STEFAN SAVIĆ PROGOVORIO O RATOVIMA U BIVŠOJ JUGOSLAVIJI I OTCEPLJENJU CRNE GORE: Ljudi su važniji od zastava!

Fudbalere Atletiko Madrida u osmini finala Lige šampiona čeka najteži mogući protivnik i zadatak pošto igraju sa aktuelnim osvajačem takmičenja i s obzirom na ovosezonsku formu pravu "kaznenu ekspediciju" sa "Enfilda".

Uoči duela između španskog i engleskog kluba intervju za španski "Mundo" dao je Stefan Savić, jedan od bedema odbrane "jorgandžija" pred kojim je naizgled nemoguća misija da zajedno sa saborcima iz defanzive zaustavi ubitačni napadački trio Salah-Mane-Firmino.

Osim uobičajene priče o protivniku, utakmici kakvu očekuje, podsećanja na neke herojske pobede prethodnih godina, nekadašnji igrač Partizana je odgovarao i na neka škakljiva, pa i nefudbalska pitanja.

U Atletikovoj svlačionici imate još Slovenca, Srbina i Hrvata. Kako to izgleda za tebe kao Crnogorca?

- Sve je u redu, samo nam fali neko iz Bosne, ha-ha-ha... Dobro smo prijatelji i pomažemo jedni drugima. Uvek se trduim da budem od pomoći našima. Sport uvek treba da bude iznad politike.

Ko vam je najbolji prijatelj?

- Oblak. Odlično se razumemo od prvog dana. Saigrači smo pet godina i postali smo jako dobri prijatelji.

Rođen si 1991. godine kada su počeli konflikti na Balkanu. Da li su uticali na tebe?

- Ne sećam se mnogo tih ratova jer sam bio baš mali. Ali znam šta se dešavalo i čini mi se da tenzije opadaju kako vreme odmiče. Crna Gora skoro da i nije učestvovala u ratovima. Tačnije, najmanje je učestvovala, ali su ljudi dugo posle toga bili utučeni i osećali posledice. Srećom, malo po malo i neke stvari se zaboravljaju. Sport je mnogo pomogao da se ljudi opet sprijatelje. Usijano okruženje koje je ranije okruživalo sport se polako hladi i stvari dolaze na svoje mesto. Treba da imamo dobre odnose jer smo komšije i nije bitno ko je koje nacije. Ljudi su važniji od zastava.

Na referendumu 2006. godine, Crna Gora se odvojila od Srbije. Da li posle toga živite bolje?

- Nezavisnost Crne Gore je bila važan momenat, ali najbolji deo toga je što je sve prošlo mirno. Srbija je zemlja u kojoj sam se afirmisao kao fudbaler, majka mi je iz Srbije i imam rodbinu tamo. Zato mi je bilo mnogo bitno što je odvajanje prošlo mirno.

Da li vidite sličnosti sa situacijom u Kataloniji?

- Iskreno, ne znam mnogo informacija o Kataloniji i tamošnjem stanju. Verovali ili ne, nisam uključio televizor 10 godina. Eventualno pogledam nekad neku utakmicu i to je to.

Atletiko ne igra najbolje, a Liverpul brani pehar prvaka Evrope, pa je favorit sa kvotom 2,35 na dvojku. Pogledajte i ostale kvote MOZZART kladionica za meč Atletiko Madrid – Liverpul.

U Madridu si pet godina, a španski jezik pričaš kao da si rođen ovde. Kako?

- Naučio sam španski slušajući ljude. Bez časova ili nečeg sličnog. Takođe, znao sam italijanski i to mi je pomoglo da naučim španski. Svakodnevni razgovori sa ljudima su najbolje lekcije. Kada nešto ne razumem, baš se unervozim. Važno je naučiti jezik kada dođeš u drugu zemlju i pokušavaš da se integrišeš. Sve je lakše kada naučiš jezik.

Prošle sezone ste imali sukob sa „Profesorom“ Ortegom (kondicioni trener Atletika i Simeoneov omiljeni saradnik op.a.), Kakav vam je odnos danas?

- Dobar. Slažemo se dobro. Svakodnevno pričamo o raznim stavrima, ne samo o fudbalu. Ta svađa je stvar koja se dešava i u porodicama. Bila je to malo žustrija prepirka, ali ništa strašno se nije desilo.

Zašto Atletiko ima toliko problema sa povredama mišića?

- U poslednje dve sezone baš nemamo sreće sa povredama. Malo je do sreće, malo do našeg pristupa jer uvek igramo do gornjih granica. Na život i smrt. To nas troši više nego druge.

Šta je u vašoj karijeri promenio Dijego Simeone?

- Pomogao mi je da sazrim. U defanzivnom smislu i načinu pogleda na fudbal. Kod njega sam naučio da moraš da igraš onako kako treniraš. Taj entuzijazam mi je pomogao da sazrim.

Zašto si postao fudbaler i zašto štoper?

- Počeo sam da igram fudbal sa šest godina, čim sam krenuo u školu. Voleo sam loptu i voleo sam da branim golmana. Tako sam počeo kao štoper.

Da li si imao idola?

- Alesandro Nesta! Kada sam bio dete, počeo sam da navijam za Milan kao i većina Crnogoraca. Zbog Dejana Savićevića koji je najbolji crnogorski igrač svih vremena. U to vreme smo navijali i za Peđu Mijatovića koji je bio u Realu i Fiorentini, pratili smo i Vučinića... Najviše smo gledali Seriju A, a Nesta mi je bio uzor među tamošnjim igračima.

Šta bi bio da nisi fudbaler?

- Mnogo volim rukomet. Igrao sam ga u mom gradu Mojkovcu kada sam bio dete. Bio sam golman i nisam bio loš. U slobodno vreme volim da slušam muziku. Domaću, ali i regeton na koju su me naučili saigrači. Inače sam miran čovek, fokusiran na fudbal i volim da spavam i jedem.

Na desnoj ruci imaš ima tetovažu drevnog ratnika iz Sparte. Pored piše: Ja sam gospodar svoje sudbine. Šta ti znače tetovaže?

- Ako bih mogao da biram u kojem periodu bih voleo da živim, onda bi izabrao da sam makar godinu dana mogao da živim u Sparti. Oni su bili pravi ratnici, a moj stil igranja je ratnički. Nikada se ne predajem. Volim tetovaže. A volim i filmove. Imam i teovažu mape Evrope, kao i tetovažu sa emotivnom poukom posvećenom mom ocu koji nažalost više nije živ. I uradiću ih još, neću se zaustaviti na ovima.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs / Mozzartsport.com)