DOLAZIO JE KRVAV SVAKO JUTRO! Zdjelar o Paunoviću, željama za Marina, Partizanu i velikoj tajni srpskog fudbala!

Partizan se trenutno nalazi na pripremama u Beleku, letovalištu nadomak Antalije na jugu Turske, gde polako završava prvu nedelju rada na fizičkoj spremi.

Akcenat je stavljen na takozvane bazične treninge, u Turskoj će biti odigrane samo dve utakmice (22. i 26. januara sa Krakovijom i Ružomberokom), pa je stoga defanzivni vezista i jedan od ljubimaca Grobara Saša Zdjelar našao vremena da porazgovara sa novnarom portala Espreso.co.rs.

U velikom intervjuu sa njim dotakli smo se mnogih tema: Partizana, Sava Miloševića, Milana Đuričića, tajni "zlatnih Orlića" sa Novog Zelanda, načinu rada Veljka Paunovića, bivšeg kluba Olimpijakosa, tekuće sezone, odnosa sa Markom Marinom, ali i mnogih drugih tema koje zanimaju srpsku fudbalsku javnost.

Polusezona je završena, počinje nova, kakvi su tvoji utisci?

- Dobra polusezona, sveukupno, posebno zbog načina na koji smo ušli u Evropu, protiv jakih ekipa. U prvenstvu smo mogli dosta bolje, izgubili smo bodove na nekim malim utakmicama, ali sve je to neka reakcija od Evrope, gde smo non-stop posle utakmica imali problem. E sad, ne znam da li je bio fizičke, ili neke druge prirode. Stvarno su neki od igrača odigrali sve utakmice, među kojima sam i ja. To je neki izgovor, mada izgovori ne postoje. Sigurno smo mogli u prvenstvu bolje, a ostaje i velika žal za Evropom gde smo imali prolazak u rukama. Idemo dalje, spremamo se za naredne izazove.

U Hagu smo pričali posle tragedije, kako se sada osećaš kada se vratiš na to veče?

- Ima tu dosta stvari još od prve utakmice kod kuće, gde smo takođe sa igračem manje primili gol. Da smo tu malo bolje reagovali, posle bi bilo mnogo lakše. Onda odlazimo tamo, generalno ni vi mediji, ni navijači nisu očekivali da ćemo imati utakmicu u našim rukama. Tako da, imam osećaj kao da su i mediji i svi ljudi prihvatili taj rezultat u nekom trenutku, ali mi nismo. To se videlo i na terenu i po svim našim igračima i želji i volji koju smo pokazali tamo, ali kažem, ta prva utakmica je mesto na kom smo izgubili prednost. I protiv Mančestera kod kuće smo pokazali da smo na ozbiljnom nivou, i tu je moglo bolje, ali šta da se radi... Osvojili smo taj Kup, ekipa napreduje.

Veruješ li u preokret u drugom delu sezone?

- Sigurno da ima mesta za napredak. Imaćemo dva Večita derbija, koji nam daju za pravo da se uvek nadamo da možemo da se uzdignemo uz neka pojačanja koja su već tu sa nama, ali nisu mogla da igraju, gde pre svega mislim na Lazara Markovića i neke mlađe igrače koji će tek pokazati koliko vrede. U ovom trenutku ekipa je tu, svi smo tu, jači smo za par mlađih igrača koji su došli i sigurno Lazara koji je najveće pojačanje ekipe.

Video sam te kako slaviš sa Novicom Veličkovićem, igračima KK Partizana i Grobarima posle velike pobede nad Virtusom. Sa kim od košarkaša si najbolji, a ko ti je od stranaca najsimpatičniji?

- Sa Novicom se čujem non-stop. Pričamo o svemu. Glupo je da pričam ko je i šta je Novica za Partizan. Isto što je Saša Ilić bio za nas. Eto baš ta utakmica protiv Virtusa pokazala je koliko je on veliki igrač. Njegovom serijom na početku sve je krenulo, dao je šest poena, a o ljudskim kvalitetima i da ne pričamo. Njegov način igre u tim godinama je zaista izvanredan. Što se tiča stranaca, najsimpatičniji mi je Vil Mozli. Cela ekipa je simpatična, ne razumem se puno u košarku, ali ta agresija koju vidim u ekipi mi je izvanredna.

Pratiš li zbivanja u bivšem klubu Olimpijakosu?

- Pratim zbivanja, imam dosta drugara u raznim grčkim klubovima, gledam ligu, posebno velike derbije. Liga je trenutno malo bolja nego što je bila kada sam ja bio tu, ušao je Aris u međuvremenu, imaju ozbiljan derbi svake nedelje.

Pročitao sam da planiraju da pozajme Svetozara Markovića, pominjalo se da bi mogao baš ovde negde u Tursku, ali čak i Partizan je bio opcija po njihovim medijima...

- Čujem se i sa njim s vremena na vreme. Njemu je teška situacija, veliki je klub, velika očekivanja. Kada dobiješ ponudu Olimpijakosa, sigurno da nije lako da kažeš "neću da idem". Moj savet njemu je da ide negde gde će više da igra, to je ključno za mladog igrača.

Čuješ li se sada sa Markom Marinom?

- U kontaktu smo skoro redovno. Napustio je našeg Večitog rivala, želim mu svu sreću u Saudijskoj Arabiji. Doneo je dosta srpskom fudbalu.

Kako je igrati sa Šćekićem i Nathom? Kakav je osećaj kada je došao jedan takav doktor fudbala poput njega? Koliko ti je to olakšalo, a koliko otežalo, jer možda sa njim u tandemu moraš malo više da trčiš i pokrivaš prostor?

- Zavisi. Kada igram sa Šćekom i sa Nathom, drugačija je situacija. Kada igram sa Šćekićem, mogu da budem opušteniji, jer znam da je uvek tu. Sigurno je da ekipi trebaju dobri igrači, koji čine da svi budemo bolji, a ja sam uz njih dvojicu definitivno bolji.

Gotovo uvek pretrčiš i više od 12 kilometara, dakle, među igračima si koji najviše pretrči u celoj ligi. Kako uspevaš to bez pauze, jer si igrač koji je odigrao možda i najviše minuta?

- Mislim da sam se dobro spremio. Imam momka sa kojim radim individualno, a tu je i Marko Stojanović, sa kojim imam sjajan odnos. U tom nekom odmoru između utakmica odmaram, spavam, jedem dobro, koristim dosta vode, a sve to je presudno. Ne bavim se nekim stvarima van fudbala, vreme provodim sa roditeljima, devojkom i mislim da je to i neka moja snaga. Odnos koji imam prema sportu. Gledam da odem kući, da budem sa bližnjima. Maltene, šest meseci nismo imali normalan život, jer smo na svakih tri dana igrali utakmice. To daje na značaju celoj ovoj situaciji, cela ekipa je to postigla zajedno.

Kada si spomenuo hranu, postoji li nešto što ne smeš da jedeš?

- Ne postoji stvar koju ne jedem, ali neke izbegavam. Ponekad napravim "šalu", odem sa devojkom na palačinke, majka ih napravi kući. Izbegavam slatko, ne jedem kasno uveče, bavim se dosta sobom i malim detaljima, jer sam to u inostranstvu naučio.

Metode gospodina Stojanovića, glavnog kondicionog trenera, naišle su na razne komentare na pripremama u Sloveniji, ali su se pokazale kao odlične. Šta ti misliš o svemu tome?

- Taj način rada nisam viđao u fudbalu. Nema puno suvog trčanja, ima dosta igrica u saradnji sa Savom. Mislim da je to donelo dosta do igrača. Ta njegova pozitivna energija, kontakt, doprineli su još na tome da ekipa bude bolja. Ima stvarno izvanredan odnos sa svima.

Koji segment igre bi najviše voleo da popraviš?

- Recimo, igra glavom.

Kako je raditi sa Savom Miloševićem i Milanom Đuričićem, sa kojim se poznaješ još iz vremena Zlatnih Orlića?

- Sa Đumijem sam kratko bio u reprezentaciji, a sa Savom se znam otkako sam počeo da igram za nacionalni tim. Rad sa njima je otvoren, imam odličan odnos sa njima. Otkako sam došao u Partizan, oni su izvukli ono najbolje iz mene. Uživam u radu i odnosu sa njima.

Koji je najbolji igrač sa kojim si ikada igrao, a koji je najbolji protiv koga si igrao?

- Ne mogu da izdvojim jednog u prvom slučaju. To su Ćori Domingez, Saša Ilić i Marko Marin. A, najbolji protiv koga sam igrao, naravno, Leo Mesi.

Kakav je osećaj čitati komentare po društvenim mrežama, jer te svi hvale kako si stavio Marina u džep na svakom Večitom derbiju do sada?

- Moram da razočaram ljude i novinare, u mojoj kući je zabranjeno kupovanje novina. Komentari se ne čitaju, iako ih moj otac krišom čita. Što se tiče derbija, mislim da mi ta utakmica dođe kao nagrada za sve ostale, da pokažem sebe u najboljem svetlu. To je najveća utakmica na Balkanu, i mislim da protiv njih dobijem motiv više jer sam dete koje je odraslo uz Partizan i na Jugu. Njima uvek želim da pokažem ko sam ja i ko je Partizan, ništa više od toga. Kada je u pitanju "stavljanje" Marka ili drugih njihovih igrača, ja to gledam kao deo posla. Derbi uvek dobije onaj koji osvoji sredinu terena, tako je svuda na svetu. Tako mi se namestilo, ali opet kažem, ima nekih derbija gde je trebalo da pobedimo, a igrali smo nerešeno, a bilo je i onih, kao moj prvi, koji smo izgubili. Sebe vidim nekoga ko daje sto odsto u svakoj utakmici.

Čuješ li se sa nekim saigračima iz omladinske reprezentacije koja je ostvarila najveći uspeh u ovom veku srpskog fudbala?

- Naravno, najviše se čujem sa Predragom Rajkovićem, on mi je i kum. Ima tu dosta igrača sa kojima sam u kontaktu. Čujem se povremeno sa Mijatom Gaćinovićem, Šaponjićem, Nemanjom Antonovim, ali da ne nabrajam sad jer ću nekoga da promašim. Imamo i dalje dobar odnos.

Šta je ta ekipa imala što nema nijedna druga srpska reprezentacija?

- 20 momaka koji su dali ne samo na tom Mundijalitu, nego i pre toga, sve za ekipu. Imala je i selektora koji je jako dugo nešto gradio. Ljudi ne obraćaju pažnju koliko je on vremena proveo praveći sve to. Napravio je hemiju unutar ekipe, mislim da je to bilo izvanredno.

Ekipa je imala sportskog psihologa, što je velika retkost u našem fudbalu. Koliko je to pomoglo?

- Nekim delom jeste, ali većim delom je zaslužan stručni štab. U tom trenutku su Veljko i oni, njihov odnos prema nama, otvorenost, iskrenost, bili glavni pokretač cele ekipe. Mnogo nam je doprinelo što smo kao mlada deca već dugo igrali takmičarski fudbal. Tada smo imali Veljka koji nas je uveo u sve to i pokazao put kako sve funkcioniše. Da ne pričam da je on od prvog dana govorio da ćemo mi biti to što smo na kraju bili. Njegovo verovanje u sve to nam je i omogućilo takav uspeh. Mi smo Veljka sretali ujutru potpuno krvavog, radio je celu noć, gledao snimke, gledao igrače. Ekipa je skoro svaki meč igrala 120 minuta, ai je i u 120. trčala kao da je prvi. To je bila snaga te ekipe - zaključio je Zdjelar za Espreso.co.rs i zapravo otkrio veliku tajnu najvećeg uspeha srpskog fudbala u ovom milenijumu.

Bonus video: