NOVOGODIŠNJI INTERVJU - NENAD GROZDIĆ: Kada su ubili Arkana, Kuman mi je zabranio da dođem na sahranu!

Obilić sa Vračara je krajem 90-ih godina postao hit srpskog fudbala osvojivši titulu šampiona države.

Željko Ražnatović Arkan je kao što se zna bio "alfa i omega" ovog tima iz ulice Gospodara Vučiča i neposredno pred smrt uspeo da se okiti onim što u naredne 22 godine nikome neće poći za rukom.

Ipak, nakon njegovog ubistva, Obilić kreće da tone. Njegova supruga Svetlana Ceca Ražnatović nije uspela da održi klub "iznad površine", pa se tako ovaj klub više ne takmiči ni u jednom rangu beogradskog fudbala.

Jedan od najboljih igrača ove generacije i bivši reprezentativac Srbije, Nenad Grozdić, odlučio je da se za Espreso.rs podseti kako je to bilo igrati u fudbal u to vreme i sa nama podeli dosta zanimljivosti iz njegove interesantne karijere.

Deo ste šampionske generacije Obilića, kako vam sada deluje ta činjenica da ste pre 20 i više godina bili najbolji tim u Srbiji?

- Pa deluje mi vrlo prosto. Imali smo izuzetno dobru ekipu koja je bila gladna uspeha. Imali smo i prateći deo svega toga, tu mislim na upravu i ceo klub. Bili smo ravnopravni sa Zvezdom i Partizanom. Sve je funkcionisalo savršeno, to je bio sigurno najorganizovaniji klub u tadašnjoj državi, čak smo u tom pogledu bili i ispred Zvezde i Partizana.

Koliko je bilo teško igrati, sa obzirom da je cela Srbija imala sumnju u celu tu sezonu i da se glasno govorilo da je to prvenstvo namešteno i da je udeo u svemu tome imao Željko Ražnatović Arkan.

- Pa, kao što sam rekao. Na nama je samo bilo da igramo fudbal i ništa više. Bili smo motivisani, gladni uspeha i novčano je to bilo veoma dobro ispraćeno i sve je bilo kako treba.

U kakvim ste odnosima bili sa pomenutim Arkanom i kakav je bio njegov pristup prema vama igračima?

- On je ostavio izuzetan utisak na mene, znači bio mi je kao drugi otac. Uostalom, prema svakom od nas je bio. Takav čovek se više verovatno nikada neće roditi. Arkan je bio naš veliki motivator, uvek nas je gurao napred, uvek nam je govorio da smo pravi i najbolji. Jednostavno je imao tu moć da te ubedi da si najbolji i to je bilo to. Mi smo na svakom meču davali maksimum i pokušali da opravdamo njegovo poverenje.

Za samo par godina, od amaterske lige, do meča protiv Bajerna... Kako je to izgledalo vama i kako pamtite taj dvomeč protiv Bavaraca?

- Ima tu i srećnih okolnosti, ali kvalitet pre ili kasnije dođe do izražaja. Većina igrača Obilića je pre nego što je stigla na Vračar igrala treću ili drugu ligu. Napravljena je izuzetno dobra selekcija, ali sama ta utakmica sa Bajernom je ogromna stvar. Nismo ni sanjali, ni maštali da ćemo jednog dana igrati takav meč, ali eto, dogodilo se, uz puno rada i puno odricanja smo stigli dotle.

Da li ste u kontaktu sa nekim iz šampionske generacije Obilića?

- Da, da, skoro sa svima. Čujemo se povremeno, viđamo se, kada god nam dozvole obaveze. Bilo je tu dosta sjajnih igrača. Pokojni Lukić je branio, takođe je i Korać bio golman u toj generaciji, Babeu, Savić, Lešnjak, Mrkić, Saša Kovačević, Kiza Ranković, Šarac... ma, fantastična ekipa.

Bili ste i reprezentativac Jugoslavije. Igrali ste na čuvenom meču protiv Hrvatske u Zagrebu, prvom posle rata. Kakav je bio osećaj?

- Uh, uh... Ne mogu da opišem to. Nema reči kojima bi to mogao da dočaram. Bilo je tu svega i svačega. Bilo je i provokacija, ali smo mi bili mnogo dobro čuvani, pa nismo imali dodirnih tačaka sa "stvarnim svetom". Maksimalno smo bili koncentrisani na meč i sa puno sreće pred prepunim Maksimirom i usred Zagreba smo otišli na Evropsko prvenstvo i to ću pamtiti do kraja života.

Usred vaše karijere bombardovanje je zahvatilo Srbiju. Šta vam je tada prolazilo kroz glavu, da li ste razmišljali o fudbalu?

- Sećam se, još sam bio u Obiliću tada. Mi smo imali treninge svaki dan u podne i trenirali smo kao da se ništa ne dešava. Igrali smo neke utakmice petkom i subotom, da bi ostali u formi. Nismo ni mi bili toliko svesni toga, ne dao Bog nikome to da mu se desi.

Nakon Obilića, otišli ste u Holandiju. Kako je tada bilo biti Srbin u inostranstvu? Da li je bilo teško?

- To je za mene bio strahovit korak napred. Otišao sam u Holandiju u klub koji je bio u vrhu tih sezona. Za mene je to bilo fantastično iskustvo. Tu polusezonu sam bio najbolji igrač holandskog prvenstva i odmah su me prodali u francuski Lans. Odabrao sam pravu sredinu. Ispostaviće se da je upravo Holandija za naše ofanzivne igrače pravi izbor. Ima dosta primera, Tadić, Pantelić, Sulejmani, Kostić...

Početkom 2000. godine, Arkan je ubijen. Kako ste reagovali na tu vest?

- Bio sam sa Viteseom na pripremama u Italiji kada sam saznao za to. Nažalost, Kuman koji je tada bio trener mi nije dozvolio da odem u Beograd na sahranu i zato mi je bilo krivo. To je jedan od najgorih dana u mom životu, on je meni i svima ostalima iz Obilića bio kao drugi otac.

Da li se njegova supruga Svetlana Ražnatović stvarno razumela u fudbal i koliko, ili je to samo "čaršijska priča".

- Sa mnom lično je pričala samo o fudbalu. Nakon Arkanove smrti je htela da u njegovu čast proba da izdigne Obilić i nastavi da vodi klub onako kako je on vodio. Imala je pomoć Binića koji se itekako razume u fudbal i bio joj je desna ruka, ali svašta se tih godina izdešavalo i bilo je nemoguće da klub opstane. Ona je dala sve od sebe, međutim nije uspela.

Vašeg Obilića više nema. Klub je ugašen, kao i mnogo nekadašnjih velikih timova iz 90-ih. Da li je moglo da bude drugačije i da Obilić i dan danas bude konkurentan tim u prvenstvu Srbije?

- Tako se desilo, nažalost. Ideja koja je bila planirana da se sprovede u delo je ta da Obilić bude klub na svetskom nivou. Vidim da je sada Obilić u nekoj amaterskoj ligi i to je loše, ali nadam se da će se u nekim boljim vremenima vratiti gde mu je i mesto.

Da li ste imali ponude Zvezde i Partizana tokom svoje karijere?

- Imao sam ponudu Zvezde, nekoliko puta su me zvali. Arkan naravno nije želeo da me pusti tamo. Ja sam veliki Zvezdaš i u karijeri mi je jedino krivo što nisam zaigrao za klub za koji navijam. Bilo je priče kada sam bio u Francuskoj da potpišem za njih, međutim, kada već nisam došao onda kada je trebalo, odlučio sam da ne dolazim.

Šta se dešavalo posle završetka karijere, kakve ste planove imali? Vratili ste se u srpski fudbal...

- Nakon završetka igračke karijere, došao sam u Timok iz Zaječara, na čijem čelu je tada bio Aca Lukas, tamo sam bio trener. Hteo sam da im pomognem, ali nije ta priča bila kako treba. Igrom slučaja na poziv Tončeva sam stigao u Niš da budem direktor omladinske škole. Kratko sam se zadržao, tako je kako je. Nisam mogao da se izborim sa nekim stvarima, nisu nam se poklapale vizije. Doveo sam i jednog Van Hojdonka u goste, napravio sam dobar marketing, ali smo se razišli.

Zatim ste odlučili da odete put Novog Pazara...

- Nakon Niša, dobio sam poziv iz Novog Pazara. Deca su tamo neverovatno talentovana, imaju kućno vaspitanje, tamo ne može da se dogodi da ti neko dete "vrati reč", uslovi su fenomenalni, zaista sam proveo divnih 10 meseci tamo, međutim, problem je trenerski kadar. Što se trenutne situacije tiče, polažem za UEFA Pro licencu, pa se nadam da ću kada završim sa tim negde početi da radim. Nije lako, ja sam malo težak za saradnju, ne dam na struku, što se kaže. Toliko iskustva imam, igrao sam u tri velike lige, mnogo dobrih trenera me je vodilo kroz karijeru...

Kako vidite dešavanja u reprezentaciji Srbije. Da li možemo na EURO?

- Sigurno zaslužujemo Evropsko prvenstvo. Vidim da i država ulaže mnogo u sport, sport je oduvek bio najbolji ambasador Srbije i uvek je slao lepu sliku u svet. Od 2000. godine nismo igrali ne EURU, tada sam i ja bio u reprezentaciji, ali sam zajedno sa Krstajićem uoči samog šampionata ispao sa spiska.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs)