REKAO SAM MAJCI DA ME UBIJE: Potresna ispovest fudbalske legende koju je spasio budistički sveštenik!

Portal "Sportska sećanja" nas je neborjano puta oduševio svojim fantastičnim tekstovima iz istorije sporta i tako nas terao da pa iznova i iznova čitamo neverovatne priče iz života legendi.

Ovoga puta su se prisetili čuvenog italjanskog golgetera Roberta Bađa i njegog najtežeg trenutka u karijeri, a mi vam preporučujemo da tekst pročitate do samog kraja.

Na pomen Roberta Bađa, jednog od najboljih fudbalera svih vremena, većina se prvo seti onog promašenog penala protiv Brazila 1994. godine, u finalu Svetskog prvenstva u Americi.

Svidelo se to njemu ili ne, bio je to detalj koji ga je obeležio za ceo život. Ali ne samo to, i povrede su bile te koje su ga pratile kroz celu fudbalsku karijeru i zbog kojih je mnogo propatio…

Svoju karijeru Roberto Bađo je počeo u Vićenci, tada trećeligašu, sa 13 godina, gde je na 120 utakmica postigao 110 golova, što ga je direktno poslalo u prvi tim za koji je debitovao sa 15 godina. Potpisao je za Fiorentinu, omiljeni klub njegovog oca, u transferu vrednom dva miliona evra, ali se tada dogodilo nešto što ga je, nažalost, proganjalo tokom cele karijere.

Sa osamnaest godina, na poslednjoj utakmice sezone, doživeo je možda i najtežu povredu koju fudbaler može da doživi – posle naizgled bezazlenog starta na sredini terena pokidao je prednji ukršteni ligament desnog kolena.

Čelnici “Viole” uradili su nešto što je u današnjem fudbalu teško zamisliti, platili su Robertu kompletne troškove lečenja i odlučili da veruju u njega. Pojedini lekari su prognozirali da možda više nikada neće moći da igra fudbal, pa je Bađo prolazio kroz tešku krizu, a da bi je prebrodio pomogao mu je Daisaku Ikeda – pripadnik japanskog budističkog pokreta Soka Gakai.

Roberto Bađo je postao budista. Posle godinu i po dana rehabilitacije i svakodnevnog meditiranja bio je spreman za povratak na teren, Firenca ga je dočekala raširenih ruku, ali su muke sa kolenom tek počinjale. Oporavak je imao i jednu ogromnu nus pojavu, pošto je zbog lekova i prekomernog sna izgubio čak 12 kilograma, pa je na prvom merenju u klubu vaga pokazala da je težak svega 56 kilograma.

Posle svega nekoliko nastupa za “Violu” crne misli su se vratile. Ponovo bol u kolenu, ponovo neverica na licima svih u “ljubičastom” – sada je stradao meniskus desnog kolena. Oporavak je bio kraći, ali ništa manje depresivan. Ovoga puta se odlučio da deo oporavka provede u Tokiju, zajedno sa svojim mentorom u budističkom hramu. Nakon što se ponovo vratio Roberto Bađo je eksplodirao, odigrao je ukupno 94 utakmice i postigao 39 golova, dok je nastupao za Fiorentinu, a za navijače postao je božanstvo.

Zatim je usledio šokantni prelazak u Juventus, a u karijeri je nakon toga igrao još za Milan, Inter, Bolonju i Brešu. U svim klubovima osećao je nesnosne bolove o kojima je progovorio tek nakon završetka karijere.

„Da sam igrao samo onda kada nisamo osećao bolove odigrao bih dve ili tri utakmice godišnje. U ono vreme operacija bila više nego rizična, a oporavak još teži, jer sam alergičan na najjače lekove protiv bolova. Mesecima nakon operacije sam bio u potpunoj agoniji, ali sam sve izdržao samo da bih opet mogao da budem na terenu.“ – otkrio je legendarni Bađo nakon što je “okačio kopačke o klin”.

Nakon poslednjeg odigranog meča osećaj je bio oslobađajuć. Fizički bol je bio zaista mučenje i poslednjih godina jedva sam to podnosio. Kada sam igrao za Brešu, dva dana nakon utakmice jedva bih hodao, kada sam odlazio kući nisam mogao da izađem iz automobila, izbacio bih nekako jednu nogu, a onda bih se oslanjao na vrata rukama.

Sledeće nedelje bih opet igrao. Sa mnogo pilula protiv bolova, ali bih igrao. Imao sam šest operacija na kolenima, četiri na desnoj i dve na levoj. U tim godinama meniskus je bio katastrofa, ali sada je to gotovo rutinska operacija. Imao sam veoma invazivnu operaciju i svaki put sam ulazio u tunel, ali nikad nisam prestao tražiti svetlo na kraju.

Operacija u Francuskoj bila je najgora. Morali su da izbuše rupu u mojoj tibiji da bi učvrstili tetivu, koja je bila usitnjena. Nisam mogao da uzmem pilule protiv bolova, jer sam bio alergičan na njih. Stavili su mi 220 šavova. Bio sam u agoniji. Čak sam rekao svojoj majci: „Ako me voliš, onda me ubij.“ Bio je to očaj mladića koji je patio. U dve nedelje posle operacije smršao sam 12 kilograma. Nisam jeo i stalno sam plakao zbog emocionalnih i fizičkih bolova. Ako bih rekao da nikada nisam razmišljao o “bacanju peškira”, lagao bih. Bilo je veoma, veoma mračnih trenutaka. Hteo sam da dokažem da sam jači od svoje loše sreće… ”

Roberto Bađo je stojički izdržao sve što ga je snašlo sa povredama i pored njih ipak osvojio “zlatnu loptu” i postao jedan od najboljih igrača svih vremena. A kakvu su mu uspomenu ostavili doktori koji su mu operisali koleno, Bađo je pokazao javnosti dok je još igrao za Brešu i šokirao mnoge.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs)