ESPRESO INTERVJU: Fudbalski fanatici, sećate li se Aleksandra Trišovića? E, pa, mi smo ga se setili i pronašli!

Sećate li se Aleksandra Trišovića?

Tada anonimnog fudbalera koji je na prvoj zvaničnoj utakmici Srbije u istoriji i na svom debiju za "Orlove" zatresao mrežu protiv Češke i tako postao poznat javnosti.

Nakon toga, tačnije nekoliko dana kasnije usledio je transfer u Crvenu zvezdu gde je osvojio duplu krunu, a ekipa Espresa je odlučila da ga pronađe i odradi priču sa njim o njegovoj interesantnoj fudbalskoj karijeri...

Svoj fudbalski put započeo si u Kraljevu, koji je kao grad poznat po tome da je dao mnogo velikih igrača srpskom fudbalu. Kako si znao da je baš fudbal ono čime ćeš se baviti u budućnosti?

- Ponikao sam u fudbalskoj školi Bubamara iz Kraljeva, baš kao i mnogi igrači odatle koji su postali i reprezentativci Srbije. U Slogu smo svi prelazili kao pioniri, jer Bubamara nije imala tu generaciju i takav je dogovor bio izmedju škole fudbala i Sloge. Kao mali sam voleo fudbal, igrao sam se sa loptom po ceo dan i shodno tome sam i počeo da treniram sa nepunih 7 godina, tako da je ta ljubav prema fudbalu i opredelila mene za taj sport.

Nakon Sloge, usledio je odlazak u OFK Beograd, koji je te godine bio rasadnik talenata I uvek u vrhu domaćeg šampionata. U to vreme na Karaburmi su igrači koji su napravili velike karijere poput Baše, Tošića, Ivanovića, fudbalskog globtrotera Mrdakovića. Da li je baš dolazak među "romantičare" bio potez koji je preokrenuo tvoju karijeru i kako pamtiš to doba?

- U OFK Beograd sam došao u kadetima. Doveo me je Dušan Šuljagić koji je u to vreme iz Rada prešao u OFK Beograd. Tih pet godina ću pamtiti kao možda i najlepše godine u mladosti. Posle kadeta i omladinaca gde su mi treneri bili Stojan Vukašinović i Slobodan Kuljanin, došao je i prvi tim sa neverovatnim igračima koji su tada bili u samom vrhu srpskog fudbala, kako po kvalitetu tako i na mestu na tabeli koje su zauzimali. Kao najmlađi bio sam odlično prihvaćen od starijih igrača, u tom momentu tu su bili, Miloš Kolaković, Saša Stevanović, Milorad Peković, Aleksandar Stanojević, Vanja Grubač i mnogi drugi. Uz njih sam se dobro uklopio i postao standardan prvotimac uz ovu mladju generaciju koja je tek dolazila sa Banetom Ivanovićem Bašom, Jokićem, Stančićem, Stanićem, Tošićem, Mrdakovićem, Bakovićem... Sigurno da je ulazak u prvi tim usmerio moju karijeru i treneri sa kojima sam radio pokazali pravi put kojim treba da idem.

Posle Srbije, Ukrajina - mnogo igrača je tih godina svoj "hleb" tražilo na Istoku evrope. Nisi otišao u veliki klub, ali očigledno da put ka nekom većem izazovu mora da ide nekim zaobilaznim putem. Da li ti je bilo teško da se privikneš na novu sredinu, jezik i koliko je drugačije kada iz srpskog fudbala odeš negde gde niko nije ni čuo za tebe?

- Ukrajina je za mene, kao i za mnoge koji su u to vreme tamo odlazili, bila potpuna nepoznanica. U to vreme jednostavno tu ponudu nisam mogao da odbijem i posle probe od 10 dana potpisao sam trogodišnji ugovor sa Volinom iz Lucka. To je bila ekipakoja se borila za opstanak u u eliti. Imali smo odličan tim i ostali te godine u ligi. Navikavanje je bilo mnogo brže od očekivanog moram priznati. Bilo je 5-6 igrača sa naših prostora i nije mi bilo teško u novoj sredini, a u isto vreme svi smo se trudili da što pre savladamo ruski jezik radi bolje komunikacije sa saigračima i trenerima.

Marko Dević je u jednom intervjuu nedavno ispričao to da nije bilo tebe i još nekolicine Balkanaca, da bi odustao i vratio se u Srbiju da prodaje sladolede. Međutim, njemu je Ukrajina postala druga kuća i zaigrao je za reprezentaciju te zemlje. Da li ste u kontaktu i dalje, budući da ste nastupali kasnije zajedno u ekipi Metalista?

- Marku je malo teže palo to privikavanje, ali kao i što je rekao ja sam mu najviše pomogao kao i ostali momci koji su u to vreme igrali za Volin. I drago mi je zbog njega , uvek smo bili zajedno, pomagali jedan drugom u svakom smislu i Marka sam ja tada krstio tako da smo kumovi. Naravno da smo u kontaktu i često se čujemo. On je iz Volina kasnije prešao u Metalist, a ja sam u Metalist došao iz Crvene Zvezde i logično da je i Marko imao uticaja na moj dolazak u Harkov.

Vratimo se na Srbiju... Iznenada je stigao poziv za prvi meč reprezentacije Srbije u istoriji. Realno, do tada je malo ko čuo za tebe, osim onih najzagriženijih. Ušao si sa klupe, bocnuo golmana i upisao se u istoriju srpskog fudbala kao neko ko je na debiju za novoosnovanu postigao pogodak. Kako pamtiš taj meč i da li je to za tebe ispunjenje sna?

- Poziv za A selekciju je stigao posle dobrih igara za mladu reprezentaciju za koju sam u to vreme igrao, a čiji je selektor bio Dragan Okuka. U to vreme se desilo i otcepljenje od Crne Gore i promena selektora. Nekako slučajno se dešava da je selektor Klemente koji je Španac, a mi u grupi sa Španijom. On je pratio te utakmice i kada su završene te kvalifikacije, gde smo se mi posle podebe nad Hrvatskom plasirali na Evropsko prventsvo u Portugalu, Klemente je dobar deo mlade reprezentacije prekomandovao u A tim, medju njima sam bio i ja. Ubrzo dolazi i prva, istorijska utakmica za reprezentaciju Srbije kao samostalne države. Ušao sam na poluvremenu i posle dobrog dodavanja Ljuboje postigao treći pogodak za konačan rezultat. To je apsolutno ispunjenje mog sna uz prelazak u Crvenu Zvezdu koji je usledio dve nedelje posle toga. Za mene je to bio vrhunac i san koji sam sanjao, a desilo mi se sve u izuzetno kratkom roku. Debi za A reprezentaciju i pogodak i prelazak u najveci i najtrofejniji klub za koji sam navijao od malena - Crvenu zvezdu.

To leto 2006. godine je verujem za tebe bilo najlepše u karijeri. Posle debija u reprezentaciji, usledio je transfer u Crvenu zvezdu koja je sezonu ranije osvojila duplu krunu. Stigao si na sam kraj prelaznog roka, nisi imao priliku da igraš protiv Neste, Kafua, Dide i ostalih majstora. Da li te je iznenadio poziv najvećeg srpskog kluba?

- U Zvezdu sam stigao dva dana posle utakmice sa Milanom na Marakani. To je bio splet okolnosti da nisam stigao na tu utakmicu ali i da sam ranije stigao pitanje je da li bih igrao s obzirom da nisam bio sa ekipom i nisam prošao pripreme sa njima, pa bi možda i bilo nerealno očekivati da igram tu utakmicu. Bio sam iznenađen kada mi je Dragan Stojković u hotelu u Litvaniji prišao i želeo da razgovara sa mnom. Tada sam sa mladom reprezentaciom igrao protiv Litvanije. Prvo sam bio zbunjen i sav konfuzan jer sam uopšte stajao pored Piksija, a onda i iznenadjen njegovim pitanjem da li bih hteo da dođem u Zvezdu? Ako se dobro sećam, samo sam klimnuo glavom, a tek nakon nekoliko trenutaka odgovorio potvrdno.

U isto vreme stigao je i Ailton, pa mi reci kako se ponašao i kakav je utisak ostavio na vas jedno od najvećih pojačanja ikada u srpskom fudbalu i zbog čega nije ostavio trag u Zvezdi. Delovalo je da je to više bio marketinški potez nego pravo pojačanje...

- Ailton je stvarno bio najveće ime koje je došlo u Zvezdu. Bio je sasvim običan, profesionalan i veoma prijatan čovek. Igrač fenomenalne brzine i osećaj za prostor. Jednom rečju vrhunski. Medjutim kada je dolazio, mi smo bili u Kovilovu sa A reprezentacijom, i ja sam Krstajića tada pitao za njega jer su igrali zajedno. Krle rekao da ako nemamo desetku ili ne igramo sa desetkom tj. igračem iza špica, da on nema šta tu da traži. Kasnije se ispostavilo da je bio u pravu, mi smo igrali u sistemu 4-4-2 i on se jednostavno tu nije snašao.

Mogao si da igraš na poziciji beka, kao i na krilu, prve sezone si bio manje više standardan i odigrao si većinu mečeva. Pamti se i crveni karton u Večitom derbiju kada ste poraženi od Partizana 4:2 iako ste bili i više nego ubedljivi u prvenstvu?

- Da, igrao sam te dve pozicije, po potrebi. Iskren da budem nisam osetio da me je bilo ko okrivio za taj crveni karton, nisam osetio nikakvo odbacivanje ni od trenera ni od saigrača zbog toga. I dalje sam bio standardan prvotimac i te sezone smo odbrani duplu krunu više nego ubedljivo. To je bila samo jedna utakmica koja nije išla onim tokom kojim smo mi želeli. Sutra je bio novi dan i priprema za sledeću utakmicu.

Ako se ne varam, postigao si i jedan pogodak u Kupu protiv Čukaričkog na Brdu, naredne sezone nisi nastupao u mečevima Kupa UEFA protiv Bajerna, Boltona, Arisa i Brage, a već te zime si promenio sredinu i vratio se Ukrajinu. Da li smatraš da si mogao da ostaviš veći trag u timu sa Marakane?

- Tačno, to je bio jedini gol u kupu na Banovom brdu. Posle odlaska Bajevića sa mesta trenera i Piksija sa mesta predsednika sve je krenulo nizbrdo i Zvezda se od toga nije oporavila duže vreme i nisu uspevali da se vrate na pravi kolosek i 7 godina bili bez titule. Shodno tim dešavanjima i ponudi od Metalista, ja sam odlučio da je vreme da promenim sredinu i nisam pogrešio. Da li sam mogao više u Zvezdi, sigurno da sam mogao, ali sa druge strane gledano, moglo je da dodje do toga i da ne dođem u Zvezdu, ne postanem reprezentativac, ne budem profesionalni fudbaler, tako da kada sve sagledam, ja sam zadovoljan svojom karijerom i ništa tu ne bih menjao.

Zanimljiv detalj desio se krajem 2006. godine na meču Zvezde i Zemuna. Tadašnji trener Dušan Bajević izveo te je iz igre u 25. minutu igre iako ste taj meč pobedili sa 5:0.

- Šta znam, ušao sam loše u utakmicu, on je procenio da treba da me zameni pre poluvremena i to je to. Ništa strašno se nije desilo.

Usledilo je vraćanje u Ukrajinu i potpis za Metalist koji je tada bio u velikom usponu i mnogi su u njemu videli projekat Šahtjora. Kako je to izgledalo, sa obzirom da su godinama pomenuti Šahtjor i kijevski Dinamo neprikosnoveni u toj zemlji. Da li je slična situacija kao u Srbiji gde se samo dva tima bore za titulu?

- Metalist je tada rastao kao klub, a igrama i rezultatima smo samo to pokazivali i od prosečnog kluba i ekipe postali smo treći klub u Ukrajni pored neprikosnovenih Dinama i Šahtjora. Igrali smo Ligu Evrope , pobedjivali velike timove kao što su Benfika, Olimpijakos, Galatasaraj Bešiktaš. Tadašnji predsednik Jaroslavski je napravio fenomenalne uslove za rad, od baze na kojoj smo imali nekoliko terena, teretane, saune, bazene, medicinski blok do novog, najsavremenineg stadiona i rezultati su morali da dođu.

GOL TRIŠOVIĆA PROTIV DINAMA IZ KIJEVA

Nakon provedenih godina u Ukrajini, odlučio si da se vratiš u Srbiju i obučeš dres niškog Radničkog. Da li si tada znao da je to to i da je tvoja karijera na samom kraju? Neki navijači i dalje pamte tvoj evrogol iz slobodnjaka po povratku u srpski fudbal.

- Posle 8 godina rešio sam da se vratim i polako završavam svoju karijeru. Znao sam još tada čime ću se dalje baviti i jednostavno to je bio normalan sled događaja. Dosao sam u Radnički, u prelep grad i klub sa tradicijom. Imali smo odličnu ekipu i završili na 5. mestu. Pogodak Jagodini koji sam tada dao bio je i u konkurenciji za gol kola.

Kako bi ti opisao svoju karijeru, da li misliš da si ostvario sve što si želeo. Na to mislim, igranje za reprezentaciju, gol u nacionalnom dresu, dolazak u Crvenu zvezdu, igranje pred punim stadionom, odlazak u inostranstvo, igranje u Ligi Evrope... Realno, da ti je neko to ponudio kad si bio klinac rekao bi mu da nije normalan.

- Kao što sam već i rekao, ništa ja tu ne bih menjao. Mislim da sam u srpskom fudbalu dostigao sam vrh igrajući za Zvezdu i za A reprezentaciju. Uz to igrao i kvalifikacije za Evropsko prvenstvo, Ligu Evrope i osvojio duplu krunu na Marakani.

Malo da skrenemo sa teme, tvoje ime je na igrici Football Manager bilo dobro poznato zaluđenicima. Imao si izuzetne ocene, pružao sjajne partije gde god te neko dovede i iskreno rečeno, mogao si da se prodaš za veliki novac. Da li znaš za to i da li si i sam igrao Menadžera kad si imao vremena kao mlađi?

- Football Manager nisam igrao. Ali to što si rekao sam znao od svojih saigrača koji su voleli da ga igraju. Sada mi moji igrači koje treniram pričaju o tome, kako su mene dovodili u svoje timove zbog tih nekih ocena i baš mi je drago kada to čujem. Između ostalog i zbog toga sam zadovoljan svojom karijerom i ispunjen u potpunosti jer znam da su neke mlađe generacije koliko toliko pratile mene i moju karijeru.

Kakvi su tvoji dalji planovi? Video sam da želiš da se baviš trenerskim poslom i ostaneš u fudbalu.

- Po povratku iz Ukrajine znao sam čime ću se baviti kada završim fudbalsku karijeru. Znao sam da ću biti trener. Danas sam trener sa UEFA A licencom i radim u FK Apolonu iz Kraljeva, čiji su vlasnici Ivan Petrović i Miloš Ninković. Trener sam u prvom timu koji se takmiči u šumadijsko-raškoj Zoni i pošto naš klub nema omladince, ovu ligu igraju baš ti momci koji prerastu kadetski uzrast. Ove godine je to 2000. i 2001. godište. Najmladja smo ekipa u ligi ali sa puno talentovanih igrača koji potiču upravo iz Apolona.

Sa kim si u kontaktu od bivših saigrača i kako komentarišeš Zvezdu od dolaska Vladana Milojevića i njene uspehe u Evropi?

- U kontaktu sam sa dosta bivšig saigrača, ne bih da nabrajam sad da nekog ne izostavim, ali redovno se čujem sa Devićem, Obradovićem, Kolakovićem, Bakovićem kao i sa Bajalicom koji je tehnički direktor Apolona i sa mnogim drugim fudbalerima... Zvezda poslednjih godina beleži neverovatne uspehe, sa dolaskom Terzića na čelo i njegovim fenomenalnim izborom Milojevića za trenera, napravljeni su rezultati i uspesi koji dolikuju klubu tog renomea. Svi zajedno u klubu i stručni štab rade odličan posao i to daje rezultate. Ulaganje u infrastrukturu i omladinsku školu će tek doći na naplatu. Želim im samo da drže ovaj kontinuitet uspeha jer Zvezda kao klub i njeni navijači to zaslužuju.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs)