MRZEO SAM GA! TO JE BIO KOŠMAR! Matić progovorio o ocu treneru i detinjstvu: Lopta ode na groblje, a mi...

Nemanja Matić će propustiti meč sa svog Junajteda sa Partizanom, ali u razgovoru za engleske medije se dotakao Srbije i života kakav je imao i kakav mu je sad u Srbiji.

Podsetio se i svojih prvih fudbalskih koraka.

- Mama i tata su me vodili na treninge i utakmice. Tata mi je bio trener tri godine i mrzeo sam to! To je bio košmar. Bilo je jako teško sa njim, jer čak i kada bih postigao pet golova na utakmici, uvek mu je nešto smetalo u mojoj igri. Svi drugi su bili OK, čak i moj brat, samo ja ne. Samo jednom u životu i nikada više otac mi je rekao da sam dobro igrao, a to je bilo je polufinale Lige Evrope između Benfike i Fenerbahčea. Uvek sam se pitao zašto toliko traži od mene, ali ispostavilo se da je to dobro kada se gleda na duži rok. Ali, mrzeo sam ga kao trenera - rekao je Matić.

- Istakao je da mu je sport bio draži od škole i pričao o nekim zanimljivim momentima. I pored toga više sam voleo fudbal od škole. Naravno, voleo sam školu zbog druženja, ali uvek bih razmišljao samo o sportovima, fudbalu i košarci pre svega. Nisam bio najbolji đak, ali sam bio dovoljno dobar da prođem razrede bez problema. Tokom leta, pošto nismo imali para, ostajali smo u selu i pravili turnire u raznim sportovima. Ta besparica nam nije bila nikakav problem, moja zemlja je bila u teškoj ekonomskoj situaciji, ali ja sam bio zadovoljan onim što imam. Igrali smo sve žive sportove, a na turnire su nam dolazila deca i iz obližnjih sela. Za nas je to bilo kao da igramo derbi Zvezde i Partizana, a ostati neporažen na svom terenu stvar časti. Imali smo teren pored groblja, koji je bio ili prašnjav ili blatnjav, tako da si fudbalu morao da priđeš, a ne da čekaš pas, što je odlično, a kada bi nam lopta upala u susedno groblje, igrali smo 'zimi-zami-zum' pošto smo se plašili da pređemo.

Potom se setio i svojim prvih transfera.

- Kada sam imao 10 godina, primetio me je tokom jednog tog našeg seoskog turnira čovek iz većeg kluba koji se nalazi na otprilike 30 kilometara od Uba. Nije mi verovao da sam 1988. godište, te je posle toga otišao kod mog oca koji mu je potvrdio. Zaigrao sam za taj klub ubrzo na jednom turniru, tu smo proglašeni za najbolji mladi tim u Jugoslaviji, a ja za najboljeg igrača. Nakon toga tražili su me Crvena zvezda i Partizan i ja sam odabrao Zvezdu. Nakon pet godina rekli su mi da nisam dovoljno dobar i da mogu da idem, pa sam prešao u Partizan, a onda su mi i oni isto rekli posle godinu dana.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs)