POSLEDNJI FUDBALSKI ROMANTIK: Zarobljeni dečak u telu čoveka koji je umesto novca jurio za svojim snovima...

Svi dobro znamo one izjave upicanjenih fudbalera poput "Čast mi je što sam došao u klub za koji sam navijao od malena", "Nosio sam dres ovog tima kad sam bio mali", i ostalih izlizanih fraza zarad malo medijske pažnje.

Baš je neki mali Migel iz Alikantea bio opčinjen Votfordom pored Barse, Reala, Juventusa i ostalih velikana.

Da se razumemo, ko god kaže tako nešto - laže.

Ali, nije da nema izuzetaka...

Ako je Toti princ Rima, onda je De Rosi vitez večnog grada, a upravo se njemu ostvaruje životni san. Ne neki "fejk", već onaj pravi, dečački.

Ljubitelji najvažnije sporedne stvari na svetu su sigurno upoznati da će dosadašnji vezista "vučice" obući dres možda najromantičnijeg kluba na svetu - Boke Juniors.

Još kao mali je De Rosi bio opčinjen Maradonom.

Zbog njega je i počeo da prati Boku. Kada je došlo vreme za rastanak, nijedan drugi klub osim Boke nije mogao do njega.

Znao je to i njegov bivši saigrač Nikolas Burdiso, pa je krenuo bitku za njegov dolazak. Novca nema puno, ali ni ranije u karijeri De Rosi nije trčao za novcem već je ostajao veran Romi i kada je znao da će i svaka sledeća sezona biti mučenje.

Sada ga je bilo strah, ali samo svojih godina, međutim Burdiso je bio uporan - na Bombonjeri će dobiti ljubav kakvu mu čelnici Rome nisu omogućile.

Ipak, Boka je to...

Realno, oni koji su peglali Football Manager i PES ložili su se na Rikelmea, na Palasia sa repićem, "radile" su ih najmelodičniji navijači na svetu, a vrlo verovatno je svakom drugom fudbalskom fanatiku rođenom 90-ih bar neko vreme telefon zvonio "Dale, Boca".

Šta vam prvo padne napamet kada čujete za Boku Juniors?

Mene na emociju, bes, kokain u neograničenim količinama, fanatizam, suze, ispucale glasne žice, oštećene bubne opne i ostrugale dlanove.

Dobro, i na Maradonu, ali njega više pamtim po nekim drugim stvarima (___//)

Mi smo se kao klinci palili na Zvezdu i Partizan, nikako na Real, Barsu, a onaj ko je čuo za PSŽ tih godina je bio izuzetno "potkovan", pošto tada lova nije zagazila toliko u fudbalsku industriju.

Čak je i Kežman igrao za PSŽ, kao i Ljuboja, a da ne spominjemo Branka Boškovića koji je nasledio dres sa brojem 10 od ni manje ni više nego Ronaldinja.

Fudbal nije isti kao 1999, 2005, 2009, ali je ta romantika i dalje tu i uvek će biti, ma u šta god fudbal da se pretvori.

Milioni uništavaju sport, uništavaju realnost, okreću one prave navijače protiv sporta, a sa druge strane neki novi "buržujčići", mamini i tatini sinovi i ostali novokomponovani biznismeni mogu vrlo lako da stupe na veliku scenu i budu deo fudbalske mašinerije i dobiju neku titulu, a da najosnovnije stvari o fudbalu ili bilo kom drugom sportu ne znaju.

To je tako i mi tu ne možemo ništa.

Ali, da se vratimo na lepše i neiskvarene teme.

Malo je fudbalera koji i dalje žive za svoje snove i ne libe se da odustanu od basnoslovnih ponuda samo da bi poslušali svoje srce i usrećili sebe, svoju baku koja mu je krišom davala pare, svoje drugare iz kraja...

Isprva deluje nerealno da odbiješ nekog velikana, da odbiješ toliko nula, da odbiješ toliko atraktivnih "dama" koje dolaze sa tim, ali sa druge strane, zar nije lepše da budeš ono što jesi, da odje**š sav taj krem, luksuz, elitu, automobile i zlatne kopačke.

Danijele De Rosi se izdvaja od svih stereotipa, kao da se pravi slep i gluv u ovom ludom vremenu, gde su mu jedino čula osećaja izuzetno izražena i jedino ga to vodi dalje, iako je mogao da ode u neku Kinu, Japan, Emirate i obezbedi porodicu i ceo komšiluk, ne, on je izabrao Boku, ne Kotorsku, nego Juniors.

Izabrao je da sluša na hiljade promuklih glasova, da mu kolena klecaju od bubnjeva, da mu uši zvone od topovskih udara, a odbio sve ono što je fudbal danas.

A, to nema cenu...

I zato, zna se ko je De Rosi, a ko vodu nosi.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs)