U SRBIJI NISAM IMAO ZA HLEB I VODU: Bivši igrač Partizana pričao kako je prošao kroz pakao, koji još nije gotov!

Bivši igrač Partizana i Jagodine, Mohamed El Monir upao je u centar pažnje svetskih medija nakon što mu je na meču MLS lige, Zlatan Ibrahimović slomio jagodičnu kost.

Najveća zvezda fudbala u Americi je u derbiju Los Anđelesa laktom udario libijskog igrača koji je tom prilikom zaradio jezivu frakturu lobanje zbog čega mora na maksilofacijalnu operaciju.

To je skrenulo pažnju i svetskih medija na njega, pa je tako dao intervju za britanski "Gardijan" u kome je između ostalog pričao da to što igra i živi u SAD ne znači da je uspeo i da je spokojan, o problemima koje je imao i i dalje ima, o igranju fudbala u Srbiji, životu u ratom zahvaćenoj Libiji, bojazni i borbi za porodicu.

- Teško je, da budem iskren. Ima i dobrih i loših dana. Vremenska razlika je devet sati između Kalifornije i Libije, pa je jedini period kada mogu da se čujem sa porodicom, ako ima mreže tamo, sat vremena pre treninga. Znači, u sedam ili osam ujutru. Ako ih dobijem i kažu mi da su dobro, osećam se mnogo bolje, jer znam da su bezbedni. Ali, ako ne uspem da ih dobijem, onda je to problem. Pokušavam da se koncentrišem na teren, ali to mi je i dalje prvo na umu - krenuo je sa svojom pričom El Monir.

Pokušava na svaki način da pomogne svojoj porodici koja je ostala u Libiji, ali čak i sada kada ima sredstva, nema način da to učini.

- Ljudi nedeljama stoje u redovima samo da bi došli do svog novca. Ustaju u dva ujutru samo da bi uzeli broj za čekanje u redu. Vraćaju se u osam u red, jer se banke otvaraju u devet. U tom redu je po 500 do 1.000 ljudi. A, onda se pojavi neki službenik u banci koji počne da ubacuje ljude preko reda. Stare žene, bolesne koje stoje u redu tretiraju kao roblje. Moja majka prima inzulin, koji i kada stigne u bolnice, biva ukraden, da bi mogli da ga preprodaju na ulici.

Od kad je stigao u SAD, najpre u Orlando, pokušava da dovede i svoju porodicu, ali za sada je to nemoguće.

- Pitao sam prošle godine da li postoji mogućnost da dovedem porodicu, ali rekli su mi da nije moguće iz političkih razloga. Bogu hvala da još pronalazim način kako mogu da im pomognem. Nadam se da će se situacija poromeniti, jer ne znam još koliko ću moći da nastavim ovako.

Prisetio se i kako je počeo rat i haos u njegovoj zemlji, kako je ISIS preuzeo sve, i kako je pokušavao da pobegne, ali i da izvuče porodicu.

- Niko nije očekivao. Sve se desilo tako brzo. Samo što smo završili prvi deo sezone i pripremali se za nastavak. Počeli su problemi i rekli su nam: „Zaustavićemo ligu na sedam do deset dana, dok se sve ne završi“. Mnogo mojih prijatelja je poginulo na ulici. Kada sam morao da izlazim napolje, nisam znao da li ću se vratiti kući. Nismo imali struju od sedam do 12-1 sat. U junu i julu je postalo veoma teško i što se tiče hrane.

- Mogli ste da vidite dete od 12 godina naoružano do zuba sa pištoljima i bombama. Svi su tada nosili oružje. Svi su želeli da imaju čime da se zaštite. Niko nije štitio nekog drugog.

U celom tom haosu, El Monir, koji je tada bio mladi reprezentativac Libije, pokušao je da izvuče selektor mlade reprezentacije Branko Smiljanić, posle bežanja pred ISIS-om, i uspeo je nekako da ga dovede u Srbiju.

Trebalo je odmah da stigne u Partizan, ali crno-beli nisu bili zainteresovani, pa je završio u Jagodini, a tamo prvih šest meseci uopšte nije igrao. Zbog toga nije ni dobijao nikakav novac.

- Tih šest meseci svakog dana sam razmišljao o tome da želim da se vratim kući. Živeo sam sam, nisam radio ništa, nisam imao novca ni da kupim hleb ili vodu. Ali, da sam se vratio u Libiju, šta bih radio? Nije bilo lige, timova, fudbala, ničega. Nisam mogao da se vratim tamo gde ne bih imao ništa. Morao sam da čekam svoju šansu - prisećao se i života u srpskom fudbalu El Monir.

Sreća ga je konačno pogledala, on je dobio svoju šansu i iskoristio je odlično pa je stigao poziv iz njegovog rodnog grada, od Al Itihada iz Tripolija da se za ozbiljan novac vrati kući.

- Bio je to veliki novac. Video sam to kao šansu da promenim život svojoj porodici.

Otišao je u januar 2014. ali u maju je počeo jezivi građanski rat u Libiji. Šest nedelja su se bitke vodile samo oko aerodroma u Tripoliju. - Moja porodica je živela na 10 minuta od aerodroma. Jednog jutra smo morali da pobegnemo iz našeg doma. Čuli smo da granate kako padaju i pucnjavu. Nije bilo bezbedno, ali morali smo da odemo. Čuli smo da nam je kuća opljačkana, nismo mogli da se vratimo. Posle nekoliko nedelja sam se vratio i video da je kuća rasturena. Sve je bilo pokradeno. Tada smo rešili da odemo.

I uspeo je ponovo da pobegne, vratio se nazad u Jagodinu, a odatle u Dinamo iz Minska, pa onda Partizan i na kraju je stigao do Orlanda, a odatle i tamo gde je sad "gradu anđela".

Ali ni život u takvom gradu, u Los Anđelesu, nije mu doneo spokoj kao što smo saznali na početku ovog intervjua.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs)