PODIGNI KRAGNICU, OPSUJ, PLJUNI I SREDI TU LEUKEMIJU: Miho, vreme je za novi gol u rašlje sa 30 metara!

Siniša Mihajlović ima leukemiju!

Vest koja je u subotu zatekla sve ljubitelje fudbala širom sveta i sporta uopšte.

Legenda Crvene zvezde i nacionalnog tima, nekadašnji fudbaler Vojvodine, Rome, Sampdorije, Lacija, Intera sa suzama u očima pred novinarima je objavio rat svom najtežem protivniku do sada - bolesti.

Sve one legendarne slobodnjake, male mrežice, rašlje i ostale majstorije, zatim osvojene trofeje, titulu šampiona Evrope, ma sve to bi Miha zamenio za najvažniju bitku u dosadašnjoj karijeri, a to je život.

Život koji mu je darovan pre 50 godina mu sada prolazi pred očima, priznaje i sam da je plakao danima zaključan u sobi, ali ne zbog straha, nego zbog porodice i prijatelja.

Straha nema, nikada ga nije ni imao...

Nije bio omiljen među protivnicima, ali bio je poštovan. Da se ne lažemo nije bio "cvećka" kao igrač, sećamo se pljuvanja Jeremisa na Mundijalu u Francuskoj, pa je isto to uradio i Mutuu i Vijeiri, ali to mu niko nikada nije uzeo za zlo, prosto je takvog temperamenta.

Taj isti temperament sada mora da ga gura kroz borbu za život.

Barbika, kako su ga zvali na početku njegove karijere je prvi kontakt sa velikom fudbalskom scenom imao 1987. godine kada ga je čuveni Ćiro Blažević hteo u Dinamu iz Zagreba.

Čak je i na turniru u Nemačkoj zaigrao za Modre, bio najbolji igrač turnira, ali do potpisa nije došlo, verovali ili ne - zbog toga što nije hteo da ošiša kosu zbog koje je kasnije postao prepoznatiljiv.

To je i sam Mihajlović izneo u javnost nakon par godina.

- Mislio sam da je Blaževiću važno kakav sam igrač, a ne kakvu frizuru imam. Zbog toga što nisam prihvatio ponudu Dinama, Mirko Jozić nije me zvao u Čile, ali osvetio sam mu se kad sam sa Zvezdom postao prvak sveta, baš protiv Jozićevog Kolo Kola.

Bilo kako bilo, možda mu je taj neodlazak u Zagreb i pomogao u karijeri kakvu je imao u nastavku...

Usledio je potpis za Vojvodinu, zatim i titula sa timom iz Novog Sada, nakon čega sledi najlepši deo njegove karijere, verovatno i života.

CRVENA ZVEZDA - ŠAMPION EVROPE

Top iz slobodnjaka protiv Bajerna pa ona neviđena sreća na Marakani protiv istog kluba i pogodak za Bari i finale Kupa Evropskih šampiona.

Ostalo je istorija, a evo kakvo je njegovo sećanje na tu utakmicu majske noći.

- Pamtim dobro taj meč. Mislim da je to bilo najdosadnije finale u istoriji Kupa šampiona. Otkriću vam nešto: Čak nas sedam iz prvog tima je samo nekoliko sati pred meč dobilo kasete sa utakmicama Olimpika. Sećam se da je tada Ljupko Petrović rekao: "Ukoliko ih napadnemo, ostavićemo im mesta za kontranapade". Odmah sam ga pitao šta da radimo onda, da bi on kazao: "Kada imate loptu, vratite im je". Proveli smo 120 minuta na terenu skoro bez pipanja lopte. Otišlo je kasnije u penale, a Amoros je promašio prvi, dok smo mi pogodili svaki. Da smo se nadigravali sa njima, onda bismo sigurno izgubili. Ne zbog toga što su oni bili jači od nas, već zbog toga što su navikli da igraju takve mečeve. Imali smo u timu decu od 21, 22 i 23 godine i nisu nam davane velike šanse. Bilo je teško čuti trenera koji nam govori da bi trebalo da im prepuštamo loptu. Ipak, prihvatali smo svi trenerovu reč, jer je to moralo da se poštuje. To je stvar kulture. U Istočnoj Evropi, uključujući i Rusiju, nije bilo toliko demokratije koliko je bilo u Italiji i Španiji. Igrači su bili kao vojnici. Ipak, ja sam drugačiji od velikog Petrovića. Ja uvek pripremam ekipu da ide na pobedu, čak i protiv boljih timova od Fiorentine. Očigledno je to veliki rizik, ali to je moja filozofija.

U dresu tima iz Ljutice Bogdana je osvojio sve što se može osvojiti - dve titule, titulu šampiona Evrope i sveta.

ITALIJA

Prvo Roma, pa zatim nekoliko godina kasnije i Lacio.

Vujadin Boškov je insistirao na njegovom dovođenju i pronašao mu poziciju koja ga je pratila do kraja karijere. Sa levo krilo, na levog beka, a Mihajloviću se to nije dopao, pa je nakon dve godine u rimskom klubu izjavio da su mu to bile dve najgore sezone u karijeri.

Sampdorija je bila naredna stanica srpskom bombarderu. Sven Goran Erikson je imao velike planove, a za to mu je bio potreban i Mihajlović. Na debiju je za protivnika imao Milan u meču Superkupa Italije.

Postigao je vodeći gol, naravno iz slobodnjaka, ali je utakmicu završio kao tragičar pošto je pogodio prečku iz jedanaesterca, pa je tako klub sa San Sira podigao trofej, doduše, manje bitan.

Na Marasiju je ostavio dubok trag, 110 utakmica i 12 golova i to je bilo dovoljno da ga Erikson povede sa sobom u Lacio.

Detinjstvo nas dece 90-ih ne može da se zamisli bez Serije A na Pinku i nema ko nije navijao za Lacio tih godina.

Romantični dresovi, Nesta, Negro, Pankaro, Bokšić, Simeone, Salas, Lopez, su bili saigrači tada golobradom Stankoviću i Mihajloviću.

U utakmici protiv Sampdorije (5:2) u sezoni 1998/99, Mihajović je postigao tri gola iz slobodnih udaraca, čime je izjednačio rekord Đuzepea Signjorija. Ali, to je bio samo uvod za sezonu koja je usledila i duplu krunu na Olimpiku.

Šest godina je Miha proveo u Rimu, osvojio titulu prvaka Italije i Kup, postigao 20 golova u Seriji A i zaputio se u Milano gde je zadužio dres Intera i bez obeštećenja potpisao ugovor na jednu godinu sa , koji je vodio njegov bivši saigrač Roberto Manćini.

Mihajlović sa 37 godina nakon sezone 2005/06. završio igračku karijeru, a u dve sezone provedene u Interu osvojio je jednu titulu prvaka Italije, dva Kupa i jedan Superkup Italije.

Među mnogim fudbalerima je Mihajlović najbolji izvođač slobodnih udaraca na svetu. Što je udaljenost veća to je gol bio izvesniji.

REPREZENTACIJA

Što se tiče reprezentacije Mihajlović je 12 godina nosio dres sa državnim grbom, igrao je na Mundijalu u Francuskoj gde je uspeo da golom iz slobodnjaka nanese poraz Iranu u prvom kolu grupne faze.

Dve godine kasnije na Evropskom prvenstvu u Belgiji i Holandiji je već na startu i utakmici protiv Slovenije zaradio crveni karton, ne prvi i ne poslednji u svojoj karijeri.

Temperamentni Mihajlović je tada sebi dozvolio da potpuno nepotrebno gurne Saša Udoviča na zemlju i zaradi drugi žuti, samim tim, i crveni karton. Propustio je meč protiv Norveške i vratio se u tim za mečeve protiv Španije i debakl od Holanđana.

Poslednji meč u dresu reprezentacije, tada već Srbije i Crne Gore, odigrao je 7. juna 2003. u kvalifikacionoj utakmici za EP 2004. sa reprezentacijom Finske u Helsinkiju. Za reprezentacije SFRJ, SRJ i SCG je ukupno odigrao 63 utakmice, uz 10 postignutih golova.

SELEKTOR

Selektor Srbije je postao 2012. godine, ali ga je pratio izuzetno loš glas od samog početka. Sukob sa Ljajićem oko pevanja himne i čudan tim u Zagrebu protiv Hrvatske poljuljao je simbol božanstva koje je stekao svojim partijama na terenu.

Na loš način se razišao sa Fudbalskim savezom Srbije i vratio nazad u Italiju gde je sa klupe vodio Kataniju, Bolonju, Fiorentinu, Sampdodiju, Milan, Torino i opet Bolonju gde će i uprkos bolesti ostati trener po rečima predsednika tog kluba koji mu je dao bezrezervnu podršku u borbi sa opakom bolešću.

Tokom jučerašnjeg dana stizale su poruke podrške od mnogih fudbalskih i nefudbalskih imena. Od prijatelja na terenu i van njega, do ljutih protivnika, od klubova širom Italije, od Zvezde, Partizana, Vojvodine...

Svi oni žele onog starog Sinišu, a ovo nije oproštajni tekst, niti se bilo ko pozdravlja sa Mihajlovićem ili oprašta.

Ovo je podsetnik kakav je igrač on bio, koliko ga ceo svet poštuje i ceni i kakav je to borac bio od samog starta karijere.

Miha nikada neće otići, samo će da podigne kragnicu, opsuje, pljune, zategne stopalo, opali i je*e majku toj leukemiji, jer drugačije ne zna...

Vreme je za novi gol u rašlje sa 30 metara! Onako kako si samo ti, i niko više, umeo!

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs)