IZGUBIO JE DETE, SPASAO JE ŽIVOT UJAKU HRVATU KOJI JE HTEO DA MU ZAKOLJE OCA: Brutalna ispovest Siniše Mihajlovića!

Legendarni srpski fudbaler, sada trener, Siniša Mihajlović u subotu je priznao na konferenciji za štampu da boluje od leukemije.

Njegove vesti su šokirale čitav fudbalski svet i poruke podrške mu pristižu sa svih strana, a Miha je, kao što ga i znamo iz vremena igračkih dana, jasno poručio da će se boriti i pobediti opaku bolest koja ga je napala.

Interesantno je da je baš ove godine, na svoj 50. rođendan dao opširan intervju za "Gazetu delo sport", koji je bio neka vrsta njegove ispovesti i u kome je pričao na brojne teme o kojima nije ranije govorio.

Mi vas podsećamo šta je tom prilikom Mihajlović sve rekao.

O OCU

- Otac je bio kamiondžija. Umro je sa 69 godina od raka pluća. Kada je otišao, nisam bio kraj njega. Mislim o tome svakog dana. Tokom rata sam ga molio da dođe u Italiju, ali on je hteo da ostane u svojoj zemlji. Voleo bih da vidi kako mu unučići odrastaju. Što se tiče snova, ne sanjam o osvajanju Lige šampiona ili skudeta. Moj san je neostvariv - da mogu da zagrlim oca. Sa druge strane, majka me i dalje gleda istim pogledom kao i kad sam bio dete. Ona ne priča italijanski, a moja deca malo govore srpski, ali svaki put kada nas poseti u Rimu vidim kako ih gleda i shvatam da su reči nepotrebne za ljubav.

O SIROMAŠTVU I BANANAMA IZ DETINJSTVA

- Danas živim dobro, ali znam kako je kada imate malo da jedete. Kao dete sam voleo banane, ali nismo imali novca. Majka mi je kupila jednu i morao sam da je podelim sa bratom. Jednom sam joj rekao da ću da kupim kamion banana kada se obogatim i da ću sve da ih pojedem. Danas idem u restorane i biram najbolja jela. Pijem dobra vina, ali ništa nikad neće nadmašiti ukus tih zalogaja banane. Zato mi ništa nije nedostajalo kod roditelja, a bogatstvo koje ću ostaviti svojoj deci nije ekonomsko, već su u pitanju vrednosti i učenja. Iskrenost, odanost, požrtvovanost... Moraće da se oznoje i prezime im neće biti dovoljno.

O VUKOVARU

- Rođen sam u Vukovaru i za mene je to bio najlepši grad na svetu. A onda je postao simbol rata. Vratio sam se tamo pre dve godine, posle 25 godina... Poslednji put bio sam tako tokom sukoba, 1991. Sve je bilo sravnjeno sa zemljom, nisam mogao ni da se orijentišem... Pamtim ruševine zgrada i mašine koje su pravile rovove. Ptica nije letela, nije bilo ni pasa. Pamtim pogled dva desetogodišnjaka, dok su nosili puške. Imali su oči muškaraca u telu dece. Tužne oči koje su videle sve osim detinjstva. Jedan od njih mi je prišao i pitao me je ko sam. Često pomislim na to dete, voleo bih da znam šta mu se dogodilo. Ako ga rat nije uzeo, onda je danas muškarac. Možda ima ženu i decu. Nadam se da su ta deca postala odrasli koji su ponovo otkrili malo svetlosti.

O RATU, UJAKU, ARKANU

- Svi ratovi su užasni. Ali bratoubistvo-rat koje smo doživeli u bivšoj Jugoslaviji je najteže što može da se dogodi. Prijatelji pucaju jedni u druge, porodice se raspadaju. Video sam kako moji ljudi padaju, kako nestaju gradovi. Kako sve postaje izbrisano. Moj najbolji prijatelj je uništio moju kuću. Moj ujak, Hrvat i rođeni brat moje majke, govorio je da je hteo da zakolje mog oca kao svinju. Našli su ga Arkanovi „tigrovi” i umalo nije bio ubijen. Pozvali su moj broj telefona i spasao sam mu život. Mnogo sam puta govorio o mojoj oproštajnoj poruci Arkanu, koga sam znao i pre rata, kao i o mojoj osudi njegovih zločina, o tome što je on tada predstavljao za Srbe... Biće potrebno da prođu još dve generacije da bismo shvatili šta se dogodilo. To je bilo razarajuće za sve. Ono što ja kažem, mogu da kažu i Hrvat i Bosanac takođe. Iskusili smo ludilo istorije.

„SRBIN SAM OD GLAVE DO PETE”

- Imam snažan karakter. Srbin sam od glave do pete, sa svim vrlinama i manama mog ponosnog naroda. Znam da priznam i svoje greške, znam da dam i primim izvinjenje i uvek sam spreman za dijalog. Smatraju da sam tvrd čovek. To je istina. I bolje da me ne provociraju. Ali i čovek s mu***a može biti dirnut. Kad sam prvi put došao u Međugorje, plakao sam kao dete, nisam mogao zaustaviti suze. Osetio sam se jačim. Više sam bio taj dan čovek nego ikada u životu.

O SUPRUZI ARIJANI I DECI - VIKTORIJI, VIRDŽINIJI, MIROSLAVU, DUŠANU I NIKOLASU

- Supruga i deca su moja snaga, moj smisao svega. Karijera me je sprečila da u potpunosti uživam u njihovom odrastanju kao što bih voleo. Najmlađem sinu sam dao najviše pažnje jer sam bio stariji i više nisam bio fudbaler. Ali vreme prolazi brzo... Kada odem kod njega u školu, više ne trči da me pozdravi, već ga postaje sramota.

O IZGUBLJENOM DETETU

- Pre malo više od godinu dana, Arijana i ja smo čekali još jedno dete. Nažalost, trudnoća je bila prekinuta. Imati dete sa 50 godina je na neki način kao da je prvi put. Moja žena pati zbog toga, znam i vidim to. U bolu, mislim da smo već imali sve kao roditelji. Možda bi još jedno dete bilo izazov, protiv zakona vremena. Noću, pre spavanja, ta misao se uvek pojavi.

„OSEĆAM SE MLADIM, ALI NEKADA KAO DA IMAM 150 GODINA”

- Duga kosa i lokne iz vremena kada sam bio dečak ustupile su mesto sedama. Iako su utanjile, braniću ih kao što sam branio svoje golmane. Što se tiče energije i entuzijazma, osećam se kao 20 godina mlađi, mada nekad pomislim da imam 150 godina, s obzirom na sve što sam proživeo. Mladost u Srbiji, karijera, Italija i mnogih gradovi. Šestoro dece, siromaštvo, uspesi, bogatstvo. Ali i dva rata, rane, suze... Danas kad pogledam za sobom, mogu da se zapitam: Siniša, koliko si života proživeo?

SAVRŠENA UTAKMICA

- To je bio prvi meč posle rata između dve reprezentacije u Zagrebu. Izborili smo plasman na Evropsko prvenstvo. Meč se završio 2:2, a ja sam asistirao za oba pogotka. Novine u Srbiji su mi dale 10.

DERBI NA MARAKANI

- Derbi u Beogradu ne može da se poredi ni sa čim. On je mnogo više od utakmice. Atmosfera na Marakani ne može da se objasni. U Milanu se igra derbi visokog plemstva. U Rimu je podsmevanje preko cele godine na temu derbija. U Đenovi su najlepše koreografije. U Torinu je zarazna ta volja Granata da preokrenu hijerarhiju.

KAKO MU JE IZMAKLA KLUPA JUVENTUSA

- Sa Juveom sam se sve bio dogovorio. Bio sam u rezidenciji Anjelijevih, sa Marotom i Nedvedom. Onda je Konte odlučio da ostane da bi dao ostavku dva meseca kasnije. Ja sam ostao u Sampu, a u Torino je otišao Alegri… Sa Interom sam toliko puta bio u kontaktu da više i ne znam koliko sam puta bio blizu klupe Neroazura.

50 GODINA U TRI FOTOGRAFIJE

- Prvi susret sa Arijanom i kako sam se izgubio u njenom osmehu. Dolazak na svet moje dece. Zalet, levica i lopta u rašljama.

U ŽIVOTU BIH SVE ISTO

- Sve bih opet isto radio. Čak i greške. Jer ne postoje savršeni životi. I oni bi takođe bili dosadni. Ako sam danas ovo što jesam to je i zahvaljujući greškama. Živeo sam ovih 50 godina kao što sam i želeo - misao je kojom je Mihajlović završio intervju.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs)