NA MARAKANI -10, A NAMA ARKAN KREĆE DA URLA: Alo, svi na presvlačenje u kratke rukave, vi ste tigrovi, je l jasno?!

Čuveni fudbaler šampionske generacije Obilića iz sada već davne 1998. godine, Kuzman Babeu dao je opširan intervju za Mozzart sport u kome govori o fudbalu tih godina, Željku Ražnatoviću Arkanu i odnosu igrača sa njim, Zvezdi, Partizanu...

Pitanje koje je i dan danas tabu tema u Srbiji je: Da li je Obilić pošteno osvojio tu titulu?

- Puno priča ima. Obilić, Arkan, nameštena titula, kupljene utakmice, ovo-ono... Ja ne mogu da ulazim s ljudima u tu priču. Samo ću da ih usmerim na dva čoveka - Sašu Ilića i Dejana Stankovića. Njih dvojicu da pitate da li smo mi zaslužili tu titulu ili ne. Neka oni to kažu! Zaista smo bili najspremnija ekipa, željni uspeha... Potrefila se takva generacija. Kao Zvezda u Bariju 1991. Tad i nikad više. Tako je i kod nas bilo. A komandant, predsednik Željko, sve je to ispratio s parama. Nije tačno da nije sve u parama, jeste. Kod nas nisu kasnile plate, premije su bile redovne, odmah posle utakmice... Nema ništa sutra ili prekosutra. Na kraju utakmice odmah dobiješ na ruke to što si zaradio.

Kako je Arkan nagrađivao i plaćao svoje igrače u to vreme?

- Predobro za to vreme! Pa mi smo bili mnogo plaćeniji od igrača Zvezde i Partizana. Sećam se susreta s Dikom Stojanovićem u supermarketu u Vojvode Stepe. I naš razgovor... ‘Gde si majstore, šta ima'… I on kaže meni: 'Gurate dobro finansijski’. Ja kažem vrhunski. Kaže on meni: ‘Mi smo ovaj mesec ubili! Uzeli smo sve što smo mogli. Ibodove i premije, negde oko 1.300.000 dinara’. Ne znam koliko je to bilo u markama tada. A onda je njemu kažem: 'Je l' znaš ti koliko smo mi uzeli? Oko 13.000.000 dinara. A Dika mi stegne ruku i kaže: ‘I treba da budete šampioni’. Onda me pita kako toliko i ja mu objasnim. Imali smo pobedu protiv vas, dobili smo 5.000 maraka. U Novom Sadu nam je duplirao premiju, umesto 1.500, po 3.000 maraka svakom. U kupu pobeda, nije trebalo ni da bude premija, ali smo dobili po 1.000 maraka. Računaj 9.000 maraka samo premije, plus za 12 bodova još toliko. Za isti učinak zvezdaši deset puta manje para.

Priča se da je Arkan imao običaj ulazio u svlačionicu, da drži govore?

- Retko. Vrlo retko. Ako je i ulazio čisto je bilo bodrenje neko: ‘Ajmo sada, znam da ste najbolji, hoću da gazite danas’. Kada vidi da smo pali ili kada uoči da se ponašamo kao da smo već dobili utakmicu nije nam davao da se opustimo. Govorio je da ne želi da budemo Srbi, da hoće da budemo Nemci, da gazimo 90 minuta. Da se borimo. Protiv Zvezde i Partizana je ulazio u svlačionicu samo da nam kaže kolika je premija i to je to. Sećam se utakmice protiv Zvezde, kad smo dobili 1:0 na Marakani. Zima, led.Moram da pogledam snimak... Mislim da smo krenuli da izlazimo u dresovima sa dugim rukavima i onda nam je rekao: ‘Nazad! Svi u kratke rukave, ne fali vam ništa, vi ste tigrovi’. Kad smo krenuli ka tunelu, on nam viče: ‘Alo, Vitezovi, okrenite se svi ovamo. Hoću danas da razorete Marakanu, je l' jasno?’ Mi svi uglas - jasno! ‘Je l' jasno?’ Mi opet - jasno! Odjekuje Marakana. Da se naježiš. I mi pobedimo golom Rankovića.

Milan Obradović govorio je svojevremeno da je Željko terao Cecu zove noću kada niste u karantinu. Da pita da li gledate taj i taj film, da bi znao da li ste kod kuće?

- Uh, sećam se, golman Dimitrijević iz Lučana imao je taj problem. Ceca ga zvala, a on bio na splavu. Nije imao taj broj memorisan u telefonu. Mi smo svi bili na 201, Željko je bio na 203. Ovaj malo popio i nije video dobro broj, mislio da ga zove neko od nas. Javlja se i kaže: ‘Gde si, brate?’ A Željko na drugoj strani viče: ‘Gde si, magarčino?’ ‘Dođi brate, tu smo! Ribe, svi smo goli na stolovima… Kaže mu Željko: ‘Alo, dijabolo, je l' znaš ko je ovde?’ Ovaj ne haje, ne čuje valjda. 'Samo dođi, videćeš kakvo je zezanje. Arkan je umro od smeha. Ovaj posle trčao u stan da se javi. Sutradan na treningu svi očekuju neku odmazdu, a Željko se šali, kaže: ‘Je li, bre, ovaj Dimitrijević jedini šmeker, zove me na ženske i u provod, a vi svi kod kuće sedite’. A onda ozbiljan ton: ‘Majmune, nemoj da te nađem više u kafiću.

Malo je poznato da je Kuzman Babeu na 24 sata praktično bio igrač Crvene zvezde.

- Imao sam 2000. godine dogovor sa Zvezdom. To je klub koji sam voleo kao klinac, bio sam navijač u mladosti, a i kada sam počeo da igram za Obilić - opet sam voleo Zvezdu. Te 2000. imao sam i ponudu Kotbusa. Darko Šušnjar završio posao. Meni ističe ugovor u Obiliću, ali opet 200.000 maraka obeštećenje klubu za igrača koji će biti slobodan. Ceca kaže super. I pre kraja prvenstva, tri puta me Džaja zvao na razgovor. Rekao mi je ovako: 'Majstore, sigurno dolaziš na leto u Zvezdu, to je dogovoreno, nemoj samo da kažeš Ceci. Da ne pravimo probleme. Tebi ističe ugovor i nemoj da brineš - to ti je završeno”.

Onda je zapelo...

- Zapelo jer nisam hteo da krijem. S Džajićem sam spreman da se suočim gde god treba. Ja znam da dolazim u Zvezdu, imam dogovor s njima, a treba da igramo utakmicu na Marakani. Mi smo dugo bili prvi, pa kod kuće kiksnuli protiv Čukaričkog. Pobedili nas i mi skliznemo na tabeli. Bili smo uoči utakmice sa Zvezdom u karantinu u hotelu Palas. I dolazi pokojni Bombona, Arkanov kum i Džajin veliki prijatelj. Veliki zvezdaš. I kaže mi ovako: 'Babeu, morate da pustite Zvezdu, mora Zvezda da bude šampion. Ja kažem – ne mora! On opet: 'Morate da pustite'. Ja kažem neću ni ja niti bilo ko drugi iz tima. Kaže mi: 'Ti ideš u Zvezdu'. Pa šta ako idem u Zvezdu. To je bila utakmica na Đurđevdan, 30.000 ljudi, Zvezdi samo pobeda treba, mi izgubili šanse za titulu. Ali uvek smo grizli protiv Zvezde i igrali dobro. To je bilo nekoliko meseci posle Arkanove smrti. Bombona: 'Idi reci igračima, imate 10.000 maraka vas petorica, ostalima dajte po 1.000. Ja odem kod Vargeca, Zorića, Novića i Koraća. Mi najiskusniji pričamo - nećemo da pustimo. Ne dolazi u obzir. Treći smo pa smo treći, kako god. Ne možemo da budemo prvi, ali nećemo ni da ih pustimo. Ja se vratim i kažem mu da nećemo da pustimo, a Bombona mi kaže: 'Slušaj ovako, Džaja je poručio da ako Korać ne pusti gol, neće ići na Evropsko prvenstvo u Belgiju i Holandiju. A Korać je bio tada treći golman reprezentacije. Kaže mi dečko i ne moram da idem na Euro. Sednemo mi da pričamo, povede se tema... Ajde nemoj da se igramo sa životima, zaštitu više nemamo. Da je Željko živ ne bi ovaj smeo ni da nam priđe, a kamoli da traži tako nešto. Znamo s kim imamo posla... Vidiš dokle je to išlo? Da bukvlano hoće da ti unište karijeru. Jer kad odeš na evropsko ili svetsko, makar kao treći golman, ti si napravio transfer u inostranstvo. I tako mi damo Zvezdi bodove i Zvezda bude šampion”.

Šta se dogodilo sa transferom?

- E, pazi sad. Kažem, tri puta sam lično pregovarao sa Džajom tog proleća na Marakani. I četvrti put kada sam bio u klubu on me pošalje pravo kod Miše Marinkovića da se dogovorim za uslove. Trebalo je da bude ugovor na dve godine, ja sam imao 29. Pita me Miša koliku hoću platu, ja lupio 100.000 maraka. Ali rekao sam mu odmah posle: Zvezda je Zvezda, da vidimo koliko može, neću da propadne sve zbog para. On mi kaže ovako: 'Bunja ima 80.000 po godini kao kapiten'. Ja ga pitam je l' mogu ja isto toliko. On kaže može. Sutra dolaziš ujutru, idemo u Fudbalski savez Beograda, potpisuješ ugovor, vraćaš se ovde i dobijaš na ruke 40.000 maraka. Samo sam jednu molbu imao - da dobijem odmah 60.000 i da mi ostane rata u decembru 20.000. Ženio sam se, pravio krštenje… Kaže Miša da neće biti problem. On okrene Džaju, ovaj na plaži u Budvi... Kaže, Dragane, sve je ok, dečko je tražio samo 20.000 više. I kaže Džaja da nema problema. Da mi vezu sa Džajom, mi se ispričamo... Kaže mi da sutra potpisujem ugovor i poručuje da popodne krenem sa drugom ekipom da treniram, jer prva ima produženi odmor posle duple krune. Kažem, nema problema. Dolazim kući, a jedan porodični prijatelj mi savetuje: nemoj da ideš u Zvezdu, idi u Smederevo. Meni Sartid i Dule Matković u tom trenutku daju 200.000 maraka na ruke, keš.

Bila je dilema?

- Ma kakvi, odbijem ljude lagano zbog Zvezde! Dođem ujutru, sin Andrej mali bio, ja kažem ženi obuci ga lepo idemo na Maraknu na potpis ugovora. Potpisujem za Zvezdu, j.... ti sunce. Velika stvar, bre. Odem ja tamo, a Miša Marinković pocrveneo u licu. Babeu, izvini, moram da ti kažem, nije u redu prema tebi, ne mogu da verujem da se bave takvim stvarima... Džaja kaže da imaš 29 godina, konsultovao se s Muslinom i Dostanićem. Neće imati gde da te prodaju. Ne potpisuješ ugovor. Da sam tad imao dinamit, kunem se da bih digao u vazduh celu Marakanu. Novinari dolazili, promocija bila zakazana, imam kod kuće Večernje novosti, naslov je bio Zorić i Babeu u Zvezdi. I Džaja me tako zavrne, uništi mi karijeru. Imao sam, kažem, i taj Kotbus. Bez probe. I njih odbijem zbog Zvezde. Da sam otišao u Nemačku spojio bih sedam, osam godina, rešio egzistenciju, postao milioner. Bio sam u opasnomiskušenju, kunem se, kad nisam imao para datetu za paštetu, malo mi je falilo da uzmem pištolj... Majke mi. Ne želim to nikome. Da dođe u situaciju da nema za hleb, ne daj bože nikome. A Ceca mi je lepo govorila. Kaže, Babeu, ne idi kod ovih. Nemoj kod njih, molim te. Ratko Dostanić mi je kasnije potvrdio da je samo Džajićeva odluka bila da ne potpišem, da su on i Muslin dali zeleno svetlo”.

Da li ste predosetili Arkanovu smrt?

- Jeste. Zavladala je nedisciplina, ušao sam u sukob sa nekim igračima poput Lazetića, baš zbog toga. On je krenuo da vileni, da izigrava šerifa. Nisam mu dozvolio. I znao sam da od toga nema više ništa. Ceca je insistirala da kao jednog od najstarijih slušaju mene. Rekao sam joj da ne mogu da izigravam Arkana, a da ne može ni ona. Posle su došli Bina i neki drugi ljudi u klub. Krenulo se sa preplaćivanjem, bilo para koliko hoćeš, dolazili su razni, ali nikoga nisu prodali, svi su otišli za džabe. I klub je propao.

Sećate li se gde vas je zatekla vest o ubistvu Željka Ražnatovića?

- Na Kipru, na priremama smo bili. Vratili smo se u Beograd na sahranu nas osmorica, starosedeoci. Ostali ga nisu ni poznavali mnogo, tim se već bio dosta izmenio.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs / Mozzart sport)